Витешке игре

Ових дана се дигла поприлична фрка око тога да ли  Санда Рашковић&Ивић, коалиција ДСС-Двери и патриотске странке и организације уопште смеју да буду предмет критике. Једни тврде да је критика опозиције неумесна, јер, ето, она је патриотска (што ничим није доказано, осим прокламацијом), а други да свако, ко се налази у политичком циркусу, мора да буде подвргнут критици, или бар да на то буде спреман.

Оспоравати нечији патриотизам сасвим је легитимно. Сувише је сигнала да је српски патриотизам, организован кроз десетак-петнаест политичких организација, веома несолидан, декларативан и малограђански, па и карикатуралан.

Скоро видех текст извесног Милана Лапчевића, на НСПМ, у коме он, бранећи Санду Рашковић&Ивић, каже следеће:

„Данас у Србији за пропагандну машинерију владајуће касте више није проблем Тадић, нису проблем ни Чеда ни Чанак, осведочени противници свега што је српско, људи са сумњивом прошлошћу и добрим односима са подземљем, није ни Пајтић, нису више то ни Образ и 1389., није ни Мишковић, ни Кандићка, Бисерко, није ни Тачи, није то ни фашистички покрет 64. жупаније, шиптарски сепаратисти на југу, али је проблем једна, по њима, мала странка и коалиција и њен предводник, једна жена, ћерка великог Јове – Санда Рашковић Ивић„.

Ево о чему се ради: Тадић, Чеда, Чанак, Пајтић, Тачи и остали, заиста више нису проблем. Ко их до сад није прочитао, и неће, те је сасвим је бесмислено критиковати их. Да нису прочитани, данас би имали, као пре пет година, збирно бар 30%, а не би се окупљали у чопор, да наберу цензус. Они су неважни и критика би их пре вратила у живот, него што би им одмогла. С друге стране, Санда са два презимена јесте проблем, јер читава њена биографија говори против њених данашњих ставова.

Даље Лапчевић каже:

„Верујем да нема човека у Србији који није фасциниран храброшћу, одлучношћу, пожртвованошћу, а посебно витештвом мушкарчина Шешеља и  учесника Вучи(ће)вићеве „Тешке речи“ Чанка и Паровића, који су се усудили да, упркос далеко бројчано и физички надмоћнијој Санди, сами ударе на њу„.

Да се Лапчевић нешто пита, мушкарци не би ни смели да критикују жене у политици, јер то није витешки. Лапчевић је овде, видевши себе у сјајном оклопу и са копљем у руци а, богами, и себе на десетом месту листе ДСС-Двери, побркао обичајни однос према женама и политику. Санда Р&И није Јефимија која везе златни покров за дар манастиру, него политичар, а у политици витештва нема.

Витез Лапчевић наставља:

„Одговор је врло једноставан. Сви сатрапи, директни и индиректни, свесни и полусвесни западњачки поданици морају да имају само један виши циљ у глави – наредни мандат и године пред нама треба да буду године расплета и раскршћавања са Српском (намерно велико С) прошлошћу кроз измену Устава, дефинитивног брисања КиМ из преамбуле и стварања услова да од Србије настане још која земља а то треба да прође мирно и атмосфери општег сагласја коју би умногоме кварила нека Санда, неки Бошко и њихова коалиција. Зато је мудри налогодавац проценио да је боље окупити све и рушити антинато коалицију сада пре избора него после у парламенту.

Лепо неко рече, нису ово избори, ово је тест интелигенције„.

Ризикујући да будем оцењен као плаћеник Запада, несвесно говедо које не види величину СРИ, или полуинтелигент, који није у стању да се креће на висинама Лапчевићеве мисли, користићу се и даље правом да критикујем и власт, и опозицију, макар никад немао сјајни оклоп и гвоздене шимике, као витезови округлог политичког стола, којим, у одсуству краља Артура, предеседава лејди Џиневра. Чак ћу, сасвим незлобиво, додати да сумњам да би текст овог квалитета икад угледао НСПМ, да и Ђорђе Вукадиновић, главни уредник портала, није на пролазном, 12. месту изборне листе ДСС-Двери.

Проблем са патриотском опозицијом је у томе што је она (сигуран сам да ће ми време дати за право) нова подвала и зато треба да буде под лупом јавности далеко више, него они за које већ знамо ко су и шта су.

Лапчевић, под тежином кациге и калпака, а нарочито под тежином очекиваног посланичког мандата, не уочава да је тест интелигенције однос према патриотској опозицији, а не према Вучићу, или Пајтићу. За ову двојицу гласају још само они који се користи од партије надају и они који су интелигенцију трампили за Фарму и Парове. Такви никад неће гласати за ДСС-Двери и Лапчевић, овим текстом, лови жирафе у Шведској, односно потпуно промашује бирачко тело, коме мисли да се обраћа. Гласачи Вучића и Пајтића не читају НСПМ, а и да читају, већ знају за кога ће гласати. С друге стране, НСПМ чита Санда Рашковић и Ивић и она ће знати добро да оцени Лапчевићев текст и сетиће га се кад се буде делило неко место у неком управном одбору. Ово је доказ, заправо, да у свакој партији имате Вулина, Бабића, Дрецуна и остале браниоце имена, лика и дела.

Санда Рашковић и Ивић (која, сасвим у складу са патриотским навикама и обичајима, има два презимена) је велика девојка и може сама да се брани од напада. Да се одбрани тешко може, јер јој је евро-демократска биографија око десет пута дужа од патриотске. Најбоље је, зато, спречити сваку критику и критичаре дисквалификовати, чиме се избегавају непријатна питања и компромитујући биографски подаци.

Слабости СРИ  и коалиције под њеним вођством су, уједно, и слабости читаве српске опозиције. Патриотска опоузиција, чак и кад бисмо јој прокламацију о патриотизму прихватили здраво за готово, болује од капиталних слабости:

– Састављена је од осредњег људског материјала који је, као и Санда, лутао по идеологијама, тражећи ухљебље;

– Српска десничарска прича је крипто-комунистичка, јер безначајан број истакнутијих српских десничара није растао по комунистичким кућама;

– Српска десница није у стању да се ослободи окова окупације, јер је у њеним идеолошким темељима колаборационизам, чије су иконе Недић и Љотић;

– Разумевање политике, као делатности, је очајно код српске патриотске опозиције и то их чини подложним падањем под власт оних који се у политику разумеју боље од њих;

– Ни једног тренутка патриотска опозиција није успела да задобије нити поверење, нити симпатије, већине српског народа. Епска борба за цензус је доказ да она не комуницира добро са сопственим народом;

– Не постоји ни теоретска шанса да странци нису чепркали по патриотској опозицији, али то нико није пријавио вољеном народу. Исто тако, немогуће је да обавештајне службе нису ровариле по опозицији, али ни то нико није пријавио;

– Патриотска опозиција нема харизматичне лидере, већ суве апаратчике, безбојне личности, а такве су личности најбоља гаранција да се нико способан и харизматичан међу њих неће ушуњати. Боље ће сами пазити да се способни не приближе, него БИА, ЦИА и МИ6 заједно.

То, дакле, са витештвом нема никакве везе. Критике на рачун патриотске опозиције су утемељене, озбиљне и траже одговор. Избегавање одговора, кроз тужне приче о недостатку витештва у Срба су патетичне и, уосталом, лажне, јер се не сећам да се неко сетио да витешки заштити Гордану Чомић, Наду Колунџију, или неку од оних НВО женскиња. Према томе, овде није реч о заштити жена уопште, него о заштити једне жене, а за остале витеза Лапчевића баш брига – нису га оне ставиле на пролазно место на листи.

Као што би нам сам Лапчевић дао за право да критикујемо Наташу Кандић, Соњу Бисерко, или Јелену Милић, тако би витешки било да нам допусти и да критикујемо СРИ. Али, Лапчевић је партијски витез који копљем не набада аждаху, већ мандат.