Шта се сипа у трактор?

Често ме питају слушаоци мог радија зашто радим све ово што радим и шта је то мени Србија дала? Постоји известан број њих који, по сасвим разумљивом рефлексу, гледајући како функционише наша медијска сцена, мисле да сам нечији плаћеник и да живим веома удобно од посла којим се бавим. Већина, међутим, зна да сам подстанар, да немам аутомобил, а имам четворо деце и да спадам, у најбољем случају, у средњу класу. Никада нечему већем и и вишем нисам ни тежио. У сиромашном народу, у бедној држави, срамота је бити богат. Свака правоверна душа зна да , уосталом, богатство није од Бога.

Што се оног другог (шта ми је Србија дала) тиче, нема једноставног одговора. Већ и само питање је вулгарно-материјалистичко, које унапред претпоставља да човека покрећу само лукративни мотиви. У то спада и она будаласта поука, коју смо сви чули: патриотизам се не сипа у трактор. Остаје да видимо да ли се у трактор сипају евроинтегртације и НАТО пакт, ал` сумњам нешто да ће се на то гориво покренути.

Не знам готово ни једну нацију, која својим припадницима даје плату, или некакав приход, само зато што су њени припадници па, у том смислу, нисам никада ни очекивао да од Србије добијем нешто на жиро-рачун и то само зато што постојим. Не знам, заправо, ни да ли сам патриота, јер ми није јасно где бих по атест да то јесам требало да идем. Ко издаје сертификат?

Таквим слушаоцима обично кажем да су ми Србија и српство дали много: језик, и са тим језиком скопчан начин размишљања; дали су ми предање, обичај, традицију; претке и гробове; епику и лирику; онај, често варљиви осећај моћи, да мој народ, и ја у њему, можемо планине да померимо; добио сам то да сам православац, који верује у бога рата Световида; добио сам једног тихог, човекољубивог Бога јужних пустиња и сурове, осветољубиве  богове северних мочвара и тек уз све њих сам цео.  Шта је друго требало да добијем? Да мењам све ово за бољу плату? Да будем протестант по Веберовом моделу? Шта човек, уопште, од отаџбине и народа треба да добије? За све ово што сам добио, још сам и дужан и тај дуг одужујем и то на два начина: све ово што побројах, предајем деци својој и то у длаку исто као што сам добио од предака, без форме и предефинисања и, друго: својим личним ангажманом. Себе и не видим као неког великог патриоту, Србенду од заната, националног радника, већ као сељака на посној њиви, који крампа од јутра до мрака и који верује у директни линк са Богом. Видим себе и као крхку карику између предака и потомака, са осећањем да Србија и српство нису мој посед, већ да припадају дедовима и синовима, мртвима и нерођенима. Свака тежња ка слави и новцу је мала и неважна у односу на велике и обавезне културне симболе мога рода. Ако ми Бог није дао да будем као Милош и Лазар, вала нећу бити ни Бранковић, или Мишковић.

У Србији новинари имају, ако нису при власти, чудну навику да падну под ауто, или се оклизну на кору од банане, са смртним исходом. И ја радим, чекајући да ми, док шетам по Кошутњаку, падне клавир на главу, али сам одавно питао себе могу ли то да поднесем и, од кад сам схватио да могу са тим да живим, више страха немам. Младост и лепоту су закаснили да ми узму, а за голи живот и не марим пуно, јер и они близу власти умиру. Од старости, додуше, али ипак умру.

Погледајте, браћо, наше паркове и тргове: видесте ли икад споменик неком банкару, привреднику, неком политичару? Ако и има, сами су га себи подигли. На нашим трговима и у нашим парковима се види, потпуно испод прага свести, есенција нашег бића; где год се окренете, само споменици херојима, мученицима и песницима. То је једино велико што смо створили. Немамо ми Рокфелере, Микеланђела и Моцарта, али смо имали восјку која је газила царства и песнике које ни један народ нема. Будимо, дакле, хероји, или мученици; између тога не лежи мудрост живљења, него осредњост. Свак чува оно што је добио. Ко је добио милионе, чува их, ко је добио предање, чува га. Коме је деда крао овце, тај сад краде компјутере и то тако мора и треба да буде.

Да нам је централно животно питање икад било „шта се сипа у трактор“, одавно бисмо имали одличну пољопривреду, али нас не би било. Веровање да су стандард и благостање смисао живљења, не само да разара једну етничку групу, већ претвара народе у становништво, у киријаше на сопственој дедовини. Сетите се: јесу ли наши стари гинули на Мојковцу и Скадру, на Кајмакчалану и Церу, да би државу предали некаквим утварним грађанима, или Србима? Што грађани нису крвавили гаће за неку своју државу и зашто је, онако, курвински, преузимају кроз политички систем, а не на бојном пољу? Е, то су они који верују да је за трактор важније гориво, од онога ко седи на њему. То су они који су заборавили да је веће чудо птица, него авион.

Баш ме, дакле, брига за материјално благостање.Зар не каже Исус „Хлеб наш насушни дај нам данас“, а не „Дај нам Мерцедес и јахту“?

Старија је крв од новца, старији је Србин од грађанина, старије је материнство од мини сукње и старија је сабља од банкомата; древне силе крви и моћи ће, за не много деценија од данас, укротити силе новца и грађанства. Новац, већ данас, бије своје последње и велике битке за господарење светом и те битке ће изгубити. Данс жива генерација Срба ће, као Мојсије, доћи на праг обећане земље, али у њу неће ући. Коначна победа припада неким још нерођеним, или тек рођеним Србима али, да би они победу остварили, ми, данашњи Срби, морамо да часно и без сумњи, премостимо историјски јаз. Човек, и кад у рат иде, не иде зато што верује да ће он надживети и видети победу, већ зато што верује да ће се победа десити, с њим, или без њега.

Према томе, кад вас неко пита шта вам је српство дало, ви реците: 300 евра месечно, а кад вас пита шта сипате у трактор, ви реците да трактор најбоље иде на црногорски језик и дукљанску академију. Сам иде, не мораш да га возиш. Али, кад останете сами, сетите се да је песма о коњу лепша, него песма о трактору.

објављено 26. јула 2015. на порталу ИН4С

Насловна – Томас Кинкејд, „Летња башта“