“Војна академија је превише милитаризована”
Драган Шутановац, бивши министар одбране
Ономад је, 16. октобра, улицама Београда продефиловало мање-више све што данашња Војска Србије може да покрене од технике и добра трећина људства. Све то, упркос томе што је техника која је приказана углавном старија од војника који њоме управљају, делује импозантно, поготову кад се скупи у две улице. Пробајте да све то замислите раштркано по Србији – имамо 0,0025 тенкова и 0,15 војника по квадратном километру и то само радним даном до 15 часова. После тога професионалци иду кући и нама остаје да се молимо Богу да нас нико не нападне у вечерњим часовима, или за викенд.
Ови подаци (детаљисање би донело још црњу слику) говоре да војска није у стању да испуни два основна задатка због којих постоји – заштиту територијалног интегритета и уставног поретка и помоћ у случају елементарних непогода. Онај трећи задатак, због кога војска још једино и постоји, а то је учешће у мировним мисијама, уредно испуњава. Да нема тог трећег задатка, већ би је давно укинули.
Војни буџет, у који не улазе ВОА и ВБА, креће се, у просеку, око 600 милиона евра годишње. Ако је просечна бруто плата за 33 000 припадника око 800 евра, то значи да се само на ту ставку слупа половина буџета. Друга половина треба да закрпи материјалне трошкове, обуку, потрошни материјал и стотину осталих ставки. Пошто се рупе не могу закрпити, онда се “штипа” од одржавања, занављања и обуке.
Смисао параде је следећи: увесељавање народа који по старом рефлексу још мисли да има војску, затим поништавање пада рејтинга режима због геј параде и смањивања плата и пензија, као и стварање илузије о избалансираној спољној политици и сакривање иза Путинових леђа. Неће се Путинов авион још одлепити од писте, већ ће се давати покајничке изјаве о наставку европског пута.
Иначе, у војном буџету није планирана парада, па остаје да се види (или не види) са које ставке ће се трошкови параде исплатити. Једино што би било сувисло, јесте исплаћивање са ставке “обука”, само што никако није јасно зашто се војска обучава да вози тенкове 15km/h, на асфалту? Ако за то већ није обучена, парада је лош начин да се то чини. Све остало је ненаменско трошење буџета, што у земљи која већ дванаест година нема завршни рачун, и није нешто ексклузивно.
Када политичари, пред камерама, држе пропагандне говоре о светлом европском путу, чућете само флоскуле о општем напретку (“сваки дан, у сваком погледу, све више напредујем”), али кад се објашњава опадање војне моћи, онда се обавезно каже да смо ми сиромашно друштво, које има онолику војску, колика је привредна моћ друштва. Испада да што више напредујемо, то нам је војска слабија.
Још мало цифара: данас се налазимо на 1/3 производње из 1989. и на 1/2 производње из ратне 1999. и то не рачунајући годишњи пад индустријске производње од 13,1%.
Војска нам се налази на, отприлике, 10% ефектива из 1989. и на 20% ефектива из 1999.
То значи да војска пропада далеко брже од, иначе, муњевито упропаштаване привреде и индустрије. Она, очигледно, не прати општи привредни пад, већ пропада знатно брже, баш по мери и по налозима наших евроатлантских господара. Пре, или касније, неко ће морати да одговара због подривања одбрамбене моћи земље. У томе нису невини првенствено политичари, али ни генерали.
Недавно ми је пријатељ, својевремено потпуковник, причао како му је Снежана Самарџић Марковић, у неко зло време помоћник министра одбране, рекла: “Ви морате да научите шта је војска”. После тог разговора, мој пријатељ се “скинуо”, односно напустио службу, јер није желео да га, после двадесет година што школовања, што службе, аматерка учи шта је војска. Исти избор су имали и остали официри, али нису сви исто одлучили, већ су наставили да примају наређења од незналице, чије су основне квалификације “слеђење европског пута” и страначка припадност.
Безбедносни ризици и изазови, ма шта генерали причали, једнаки су, или чак већи, него пре двадесет пет година. Геостратешки положај нам је рђав, а геополитички још гори, услед ишчезавања економије и враћања у прединдустријско друштво. У случају већих конфликата, а такви су извесни у будућности, вратићемо се, у области одбране и безбедности, на устаничке војске и јатаган-бригаде и тиме ћемо, у будућности, дакле, плаћати данашње будалаштине.
Подметнућемо синове и унуке да изгину, јер ми данас немамо петљу да нешто мењамо. За још једну пензију, за радно место, за грађевинску дозволу, Срби данас продају унуке, који ће наше дугове плаћати не само новцем, већ и крвљу.
Србија је, сваког дана наших живота, једно велико Потемкиново село. Сваког дана се, преко медија, симулира живот: што је фрижидер празнији, то је телевизор испуњенији европском бајком. Стварност се од сна размакла више него икада и, добар вам стојим, у евроатлантској Србији, јава и сан се више никада неће срести. Што би војна парада била изузетак? У четвртак, 16. октобра, још једном је засјало некада савремено оружје ЈНА, да би, од тог дана, све скупа, са учесницима параде, потонуло у мрак провинцијских гарнизона, у којима дежурни, после 15 часова, немају с ким да попију кафу. Гледали сте последње остатке онога што није прошло кроз оџаке УС стила.
објављено у часопису “РОНИН”, број 2, 20.10.2014.
