Политичка сцена у Србији је до те мере предвидљива, да је само питање времена кад ће неко направити периодични систем српских политичких елемената и странака, са практикумом ко с ким може да изведе интеракцију.
Подразумева се да би у таквој табели била остављена празна места, за оне политичке странке које ће се тек појавити. Истина је да грађанском друштву одговара политичка партија, као облик, или бар симулација облика интересног груписања делова нације. Но, оно што Србију разликује од других грађанских држава, јесте стални дисконтинуитет са претходном политиком и месијанство политичара.
Једини континуитет, који се одржао у српској политици, јесте бесрамно богаћење политичког слоја и општа отимачина, односно доживљај државе као плена. Овде је власт циљ, а не средство за неки други циљ. Изузетака има, али су сасвим неважни за општи курс српске владавине.
Изрази попут „зајашио“, или „узјашио“, када се о власти ради, најбоље показују како народ доживљава политичаре. Другде се власт добија, или осваја, код нас се „зајаши“. Већ више од једног века, у Србији се, кроз власт и политику, решавају само чисто биолошка питања моћи и плена.
Некада се рат добије, па победа опере све глупости, али кад се рат изгуби, онда се види колико је наша политика јалова и оптерећена месијанством, егоманијаштвом и ендемском пљачком народа. Овај изборни циклус ће бити значајан по томе што ће глумљени, криптокомунистички патриотизам љотићевско-клерикалног типа, доживети фијаско и коначно ће се приказати онаквим какав је то одувек био: мешавина збрканих, комбинованих идеологија, са неуротичном потребом за позиционирање сопствене гузице на она места и оне положаје са којих се може зарађивати.
Данас се, на патриотском полу политичке сцене Србије, решавају још само лични интереси промотера патриотизма. Европејска екипа се већ показала као сума грамзиваца и неопеваних паролаша, који зарађују на српској несрећи, с тим што она држи паре и медије, тако да ће, подмићујући клијентелистичке гласаче и лажући их путем новина и телевизије, обезбедити одсуство критике. Повољна околност је и то што еврофундаменталисти немају никог против себе, а да то није пихтијасто и неконзистентно, бескрвно и лажно.
У наредне две-три године, видеће се да патриоти нису мрзели европејце, него да су им само завидели. Током последњих четврт века, нису ни дотакнута, кроз српску политику, а ни кроз културу, основна питања: ко смо, или шта смо ми; какво друштво хоћемо; какве су вредности заједнице коју хоћемо; шта смо себи, а шта другима? Српска политика четврт века опстаје кроз тактичке потезе, кроз бесмислена обећања од избора до избора и кроз потпуну неспособност да се сагледа епоха и њој прилагоди деловање. Кад би инжињери имали тако мало памети као политичари, мостови би падали под тежином првог врапца који на њих слети.
У политику се угурала и српска најамничка интелигенција, која је, готово пола века, писала оде комунистима, па је тако наставила и са овима после њих. Навика да се живи од рент-а-памети је остала, иако се све друго променило. Данас, са малим, веома малим изузецима, имамо само лумпенинтелигенцију, ослобођену свега што је српско и што је, макар у траговима, морално. Одгајили смо тип државног службеника који пет пара не даје за закон, али пред шефом метанише као пред иконом.
Кад Уставни суд оцени да Брислески споразуми нису саставни део унутрашњег права, службеник за то не хаје, већ подиже, по налогу шефа, граничне прелазе према Косову и на њему укида институције. Црква се сакрила у конаке и аудије и пет пара не даје за своје „стадо“. Више би је узнемирило увођење ПДВ-а на њене услуге, него рушење Пећке патријаршије и Дечана. Владике су постале манекени религије и еврофанатаци, да би им и политичари на томе позавидели. САНУ је, у најбољем случају, геријатријска установа, без сопственог мишљења и са потпуном амнезијом у погледу националних интереса.
Народ ко народ-збуњен, полуписмен и користољубив-спреман да прода век за годину. Ипак, ови избори ће означити крај, или бар, како би Черчил рекао, почетак краја и еврофундаменталистичке, и псеудопатриотске политике. Створиће се услови за другачију политику, за неки нови патриотизам, који није заснован нити на Булајићевим четницима, нити на провинцијалним љотићевцима, нити на салонским националистима. Да ли ће таква прилика бити искоришћена, тешко је данас рећи, али је одустајање од политике, какво се у Србији одвија од Петог октобра, на издисају. Нову и другачију политику неће хтети ни народ, јер му је лакше да умире пред телевизијом, него да се бави сопственом судбином, ни псеудоелита, којој је свака сувисла политика највећи непријатељ, но хтеће је снажни духови, људи јаке крви, са израженом вољом за моћ, којима Србија није само место на атласу и који не чекају спас ни од Бога, ни од Русије, него снагу и моћ налазе у сопственом народу.
Објављено 30. 03. 2016. на сајту Космопол.
„О, та крпа,
страшило у житу, испод Месечевог српа,
бедница што вреба пут и стада, из заседа.
То је сад Она, одмор вранама и врапцима,
што ни сахранити мирно у небеса не да,
сјај, што ми још оста, под болним очним капцима!“Црњански, Сербиа
Predobar text….Svaka cast….
Hvala ti Milane