Бораца за слободу медија данас има више него икада. Некада ми се чини да сам остао последњи човек у Србији,који се залаже за слободу од медија и за повратак добре, старе цензуре. О чему се, заправо, ради?
Свака цензура, која је видљива, прописана и на закону заснована, боља је од невидљиве и прикривене цензуре. Ако мислите, као новинар, или човек из медија, да вас је неосновано казнила, или утишала цензура, ако је она на закону заснована, имаћете судску заштиту. Против невидљиве цензуре, такве заштите нема. С друге стране, прокламована цензура би држала медијске посленике далеко од непримерених и вулгарних садржаја. Старији се сећају да је некада, у она мрачна времена, под комунистима, постојала цензура (кроз тзв. „програмске савете“) и ти цензори нису никада дозволили да медији опадну на ниво Фарме, или Великог брата. Имали сте Бранка Коцкицу, Невена, Полетарац, Приче из Непричаве итд. Постојао је и изванредан образовни програм, а с њим и научни и то на нивоу ББЦ-ја. Разни Телетабиси и сличне глупости нису могле да се приказују деци.
И у оно мрачно време, било је „уметника“ који су желели да зараде неку парицу, певајући Гару, или ласцивне песмице а ла Мица Трофртаљка. Могли су да објаве плочу, али на тој плочи је морало крупним словима да буде написано „шунд“ и порез на таква издања је био 100%. Ако се претера, или се један садржај пријави, а други објави, плоче су се скупљале и спаљивале. Са старим момцима није било зезања.
Да будем поштен до краја: цензура је постојала и за политичке садржаје. Било је филмова који су завршили у бункерима, као и књига које су повлачене из продаје због критике режима. Од времена моје младости, до пада комунизма, у Србији нико није заглавио бајбок због филма, или књиге, сем Лазара Стојановића и Гојка Ђога. У БиХ то је била редовна појава, али у Србији није. Маса аутора из других република је долазила у Београд, јер је био далеко слободнији, него Загреб, Љубљана, или Сарајево. У Љубљани су хапшени Витомил Зупан и Змаго Јелинич, у Хрватској Туђман и остали „великохрватски“ аутори, у Босни је постојао, у једном тренутку, општи прогон Срба и то само због тога што су читали Добрицу Ћосића. Од „њихових“, настрадао је Алија Изетбеговић, због „Исламске декларације“ (коју би данас мирно могао да штампа у свакој београдској издавачкој кући).
Далеко сам од тога да мислим да цензура треба да обезбеди да се не критикује власт; напротив, она треба да буде стално под присмотром медија, јер је то једини начин да се не извитопери. Ипак, ко има имало савести, а мојих је година, или старији, посведочиће да је, упркос томе што је постојала цензура, критика власти била слободнија, него данас. Истина, форма је била прописана („има појава у нашем друштву…“, „друг тај-и-тај ради супротно интересима радничке класе…“ итд.), пљувачина није била дозвољена, чак и када су се прогањали непријатељи социјализма. Бар не оваква пљувачина као данас. Цензура није дозвољавала да се медији користе као средство притиска на овај начин како се то данас ради. Хапшени су, у оно време,и министри, и то не бивши, него они на власти, али их нису хапсили медији и нису их осуђивали пре суда. „Оптужени су за…“, а не „Урадили су то и то…“.
Данас цензура званично не постоји, али ради никад боље, посебно у великим медијима. Тачно се зна који сегменти власти и који политичари се смеју нападати, а који су недодирљиви за критику. Некад су од критике били изузети Тито и партија, а данас опет, само прећутно, с тим да се Тито и партија мењају од избора, до избора. Овде не мислим на интернет медије и Фејсбук, већ на мејнстрим, како би се рекло, медије.
Постојање званичне цензуре би утврдило правила игре. Иако сам новинар, мучно ми је кад видим да медији пресуђују, оптужују и служе као средство прогона, све под плаштом медијске слободе, које, у ствари, уопште нема. Слобода да се опљувава и да се води хајка, није слобода. Све и кад би цензура, мислим на званичну, дозволила режимским медијима да и даље хајкају и прогоне, барем би се ствари оголиле и знало би се чији су послушници цензори. Овако, никога не можете да идентификујете као извор медијске клоаке, јер цензуре, званично, нема.
Цензура се, као метод, и те како користи унутар медија, али нема спољне институције која би штитила новинара од унутрашње цензуре. Пре тридесет година сам писао критичке текстове, у тада великим новинама, о режиму и унутрашњу цензуру су пролазили „ко брзи воз“. Мука је била са официјелним цензорима,споља. Пљуштале су пацке ко киша, али су се уредници одупирали и штитили новинаре. Данас је то незамисливо. Уредници, и сами уплетени у партијске игре, одлично знају да су данас опаснија и мутнија времена и да су освете сасвим приватне, те да неће уживати судску заштиту. У оно време, било је случајева да су судови поклекли, али још више да су се испрсили. Данас не могу да замислим суд који би пресудио против властодршца.
Додајем и ово: најгори, најпрљавији цензори из оне епохе, данас су водећи борци за демократију. Знам их готово све. Они, који су се држали закона и борили за слободну реч, данас су на маргини. Једном сам био присутан када је програмски савет хтео да забрани, мислим да је била 1979-те година,филм „Дечко који обећава“. Бесно су га нападале перјанице наше демократије, тада сви чланови разних комитета. Филм би дефинитивно био стрпан у бункер, да се нису успротивили Бранко Пешић и Родољуб Чолаковић, комунисти од опредељења, а не из користи. Рођа је рекао: „Пустите децу да раде како знају и умеју. И ми смо радили по свом, нека раде и они. Ово је њихов свет“. Комитетлије су се одмах повиновале и почеле још и да хвале филм.
Данас више нема тог духа унутар владајуће класе. Комитетлије су однеле победу. Уместо „ја мислим“, добили смо једногласно „ми мислимо“ и то је крај сваке слободе. Ово кажем због тога што су сви са тог програмског савета били комунисти, али нису сви мислили исто. Замислите данас неког партијског војника који не мисли „исто“. Ту мајка није родила јунака.
Још један манир је формирао у наше време, а будалама то изгледа као сама срж слободе: некада се полемисало са ставовима, данас са људима. Уместо демодираног „аутор није у праву кад тврди…тра-ла-ла…“, данас се лаконски каже: „Аутор је свиња“ и завршена полемика. Плитки умови ће увек користити слободу као право на опљувавање других. Цензура је каква-таква баријера таквом схватању слободе. Уосталом, пре интернета није било анонимних пљувача и убеђен сам да је баш анонимност, односно могућност да се безбедно опљуне, просто изазвала најгори људски материјал да се, без икакве одговорности и морала, обруши на оне са именом и презименом. Частан човек то не ради, али ми живимо у време кад појам части више нема никакав садржај.
Зато сам, дакле, заговорник цензуре, оне официјелне, а не тајне и партијске. Она би или постала брана дивљању и неукусним садржајима, или би демаскирала онога ко њоме манипулише.Простије: кад РРА, која је нека врста цензора, толерише примитивне садржаје на медијима, ви погледате ко седи у њој и чији је тај пулен и јасно вам је ко тако јадне садржаје хоће у нашем медијском простору. То се не да сакрити, јер је јасно као бели дан да РРА не контролишу ни Коштуница, ни Двери, ни радикали. Да нема РРА, не бисмо знали ко је промотер и заштитник примитивизма, него бисмо мислили да је у питању обичан хаос и неуређеност система. Овако знамо. Кад Пинк добије пацку, ми знамо да то није због риалитија, него зато што се на јачег намерио.
Насловна фотографија – Аутоцензура (аутор „Ајгиел“)
Текст је први пут објављен 10. 08. 2013.
