Милан Миленковић за Мртав Угао: Промена размишљања је све, промена режима – ништа

Најбоље је истину сазнати од човека који се не боји да вам је саспе у лице. 
Један од таквих људи је Милан Миленковић, новинар и радио водитељ на радију Снага народа. Са њим сам попричао о (не)постојању слободног новинарства, умишљеној апатији српског народа, поремећајима друштвених вредности и још понечему…

Да ли смо дотакли дно или се још увек може на ниже?

Нико не зна где је дно, а, биће, и шта је дно. Ако је питање било да ли можемо да идемо даље и ниже од онога где смо сада, одговор је: наравно. Од дана кад сте ми поставили ова питања, на која ја одговорам са непристојним закашњењем, већ смо се спустили једну степеницу ниже.

Проблем сваке генерације, па и ове данашње, је што верује да живи у најбољем од свих светова и у најбољем времену од свих времена. Прогресивизам, дакле вера у то да је постојање људске врсте на земљи једино и искључиво ход у вис, једно стално успињање на економској, технолошкој, политичкој, па чак и врсној  лествици, најобичнија је будалаштина, али је будалаштина која олакшава живот.

Често можете да чујете да је, рецимо, демократија мањкав, истина, облик владавине, али да је „то најбоље што је људска врста измислила и да ће трајати док се не пронађе нешто боље“. Сад ми треба да верујемо да је вишемиленијумско људско искуство на земљи, као свој врхунац, донело идеју да пет идиота може да прегласа четири генија?

Да скратим: не само да се и даље може ићи ка дну, него ће се и ићи. Не толико због политике, већ због опадања људског материјала, који је захваћен ропским расположењима и утварама грађанштине.

Чија је заслуга што смо ту где јесмо?

Заслугу би најбоље било прикачити политичарима и тако спасти сопствене гузице од одговорности. Ипак, политика, а с њом и политичари, само су одраз културних, друштвених и биолошких стања у друштву. Одавно смо знали да нам политичаре не шаље МЕНСА, а време је да се суочимо са тим да МЕНСА не шаље ни бираче.

Наравно, у вечитом српском кругу пребацивања кривице, могло би се рећи да је за садашње стање крива петооктобарска власт, она би могла да каже да је крив Милошевић, он би, опет, могао да се „вади“ на контроверзно комунистичко наслеђе и ратове, комунисти би могли да се изговоре на заосталост Краљевине Југославије, она на Обреновиће, Обреновићи на Карађорђа, а он на Турке. Једино Турци не би имали на кога да пребаце одговорност.

За реалистичног посматрача, међутим, увек јесте и треба да буде одговоран онај ко је сада на власти. Пребацивање одговорности је мала, прљава српска игра, у којој инфантилни политичари одбацују одговорност пред једнако инфантилним народом. То је више нека врста терања злих духова, него политика.

Попричајмо мало о новинарству и слободи говора.
Очигледни су покушаји цензуре сваког говорења против режима. Постоји ли данас у Србији слободно новинарство?

Свака људска слобода, па и она коју имају новинари, има природну границу у људском материјалу. Свака слобода има цену и, ако сте спремни да је платите, онда сте новинар, а ако нисте, онда сте друштвено-политички радник, односно полуга режима. Ако немате храбрости, онда не треба да се жалите режиму, нити јавности, већ оцу и мајци. Нема тог режима који ће благонаклоно гледати на критику, осим ако је није сам наручио, зарад бољег, „демократскијег“ имиџа.

Добити слободу, није слобода. Она се осваја, или не, али се не добија никако. Кад ти неко да слободу, већ си његов дужник. Слободно новинарство не постоји, дакле, не зато што режим то не дозвољава, већ зато што је мало људи који слободу желе и који су спремни да се жртвују за њу. Можете да се опкладите да 95% новинара у Србији никад није ни пробало да пише слободно. Они који су пробали, приметили су да им клавир није пао на главу истог дана, или сутрадан. Кад пишете за плату, слобода више није важна.

Да ли је све што је против режима аутоматски добро? Питам Вас то, јер је 5. октобра свргнут режим, а људи који су га свргавали су наредних година постали врло слични том режиму, ако не и гори.

Размишљање у категоријама „за“ и „против“ режима је неозбиљно. Озбиљан човек мора да зна шта хоће, а не само шта неће. Цена која се плаћа за став „против“ је смена Курте-Муртом. Ми не знамо ни ко смо, ни шта смо, ни шта желимо, па је, у том смислу, сваки режим само израз тих наших незнања и недовољности. Сви су за слободно тржиште, за капитализам, за европске вредности (шта год оне значиле: инквизицију, или Микеланђела), те је промена режима неважна. Уколико неко од промене режима очекује само праведнији капитализам, европскије вредности и слободније тржиште, само губи време, јер ће добити Мурту. Промена парадигме је све, промена режима је ништа.

Када смо се већ дотакли 5. октобра: Чега треба да се пазимо ако нам се понови још један 5. октобар или модерно речено “Мајдан“?

Да бисмо избегли неки нови 5. октобар, или Мајдан на српски начин, треба да мотримо на новац. Он је покренуо све мајдане и пете октобре и то у свом интересу. Та врста преврата је најгора, јер у себи нема никакву симболику, већ се њима решавају само биолошка питања моћи и плена.

Постоје ли људи који се још увек боре за своје идеале?

Нема више идеала, а људи би се и нашли. Шта је данас идеал? Где год се окренете, чујете само да сви желе да „живе боље“. То нису идеали. Да вепар може да проговори, исто би то рекао. Идеали наших предака су били с оне странице материјалистичког света и нису били индивидуализовани, те су зато имали привлачну снагу. Тежње које су личне и које се тичу само оног „у се, на се и пода се“ нису идеали. За тањир чорбе се не излази на барикаде.

Да ли мислите да Интернет може да пробије медијски мрак у Србији или се ништа неће променити док не “окупирамо“ телевизије и новине?

Интернет ће имати шансу да постигне нешто кад се број посетилаца страница са добром литературом изједначи са бројем посетилаца порно сајтова, дакле-никад. Телевизијске станице, које немају Фарму и Парове су свима досадне. Једино ако би сте сами снимали неку врсту шпанске серије, у којој добри политичари побеђују рђаве и на крају се венчавају с њиховим ћеркама.

Битке се добијају у животу, а не у медијима, иако то одавно тако не изгледа.

Да ли овај наш “Инфо-рат“ има смисла, односно, мислите ли да апатија није превише узела маха?

Кад бих водио рачуна о смислу онога што радим, давно бих дигао руке. Када би бродоломац мислио о томе има ли смисла пливање, потонуо би истог трена. Рачунам да пут српског народа ка слободи има милион степеника, а да сам ја само, ако имам среће, једна од њих и ништа више.

Апатија је еуфемизам за ропска, фелашка расположења, али ја не марим за то; пишем и говорим за слободне људе, таман да их само стотину има. Робље не чека слободу, него гонича.

Улога новинара је да буде “чувар демократског друштва“.
Ко је срозао углед новинара, ко је новинаре спустио са нивоа бораца за истину и правду на ниво обичних преносника трачева и гласина?

Не знам како други, али ја нисам чувар демократије. Напротив. Уџбеничка дефиниција демократије је да је она политички облик диктатуре новца, тако да не видим шта ту има да се чува.

Биће да сте млади, па верујете да су новинари некад (или икад?) били чувари слободе и деморкатије. Тога никад није било. Србија је стигла дотле да у њој људи чекају вест да су добили радно место за двеста евра месечно, а не да су добили слободу, или слободно новинарство. Кад вас дотерају на ниво прачовека, тешко је чак и разумети концепт слободе, камо ли борити се за њу.

Не верујем, дакле, у слободно новинарство, већ само у слободне људе и заједницу слободних људи.

На које место ова власт ставља новинаре?

Жао ми је што на питања одговорам углавном овако, али: на које место неко може да вас стави, ако ви на том месту не желите да будете? Упрошћено: ако сте пристали да будете „неслободни“ новинар, грешка је у вама, а не у режиму. Није обавезно бити новинар-слуга. Свако има избор шта ће учинити са својим животом.

Како коментаришете изјаву министра Тасовца “Ако су сви власници портала или блогова новинари, да ли су власници самомерача крвног притиска кардиолози?“?
Да ли се власт плаши слободног новинарства? 

Тасовцу духовитост пристаје као Црнцу присуство на журци Кју-клукс клана. Да лупетање боли, он би урлао.

Власт се не боји слободног новинарства, већ се више нервира. На сваког новинара, који је слободан (не обавезно и способан), пустиће десет послушних (не обавезно и глупих) својих новинара и проблем је решен. Али, сујете умеју да жуљају.

Знам неколико слободних новинара који су врло радикални и веома храбри, али нису сигурни да ли је Де Гол врста салате, или фудбалски термин. Исто тако, знам и режимске новинаре који су необично писмени и паметни. Наша слобода тражи нешто писменије и образованије новинаре, јер битку не губимо само због недостатка медија, већ и због недостатка знања. Од десет текстова на интернет порталима, осам је неписмено и бесмислено. Бити слободан подразумева и обавезу да се нешто зна и да се уме. Нешто је у слободи, нешто, богами, и у буквару. У противном, слободни новинар само изражава своја расположења. Познајем људе који су политички аналитичари са три разреда угоститељске школе, или чак само са основном школом. Чобанска памет уме да буде бритка, али између два мудра пастира, разлику прави онај са једним разредом више.

Најезда ријалитија у Србији већа је него икад. Поједини медији имај рубрике и новинаре који се само тиме баве? Да ли је то последица стања у народу или једноставно – потрошачка култура?

Волимо да мислимо да су Фарма и Парови наметнути, али то је само делимично тачно. Наша етнопсихолошка потреба да бацимо поглед у комшијско двориште нашла је у оваким риалитима задовољење. Инфантилизација нације је на врхунцу, а и стомак мање крчи док гледаш како криминалац натеже старлету на твоје очи. Некад су хероји били Обилић и Лазар, данас Кристијан и Аркан; старлете су потиснуле мајку Југовића и Милунку Савић. Објашњења се нађу лако: курва и лопов „су се снашли“, па се сад зову „бизнисмен“ и „старлета“. Наш систем вредности се урушио, а власт, новинари и медији су само помогли. Ми смо сами одлучили, свако за себе и свака породица за себе, да продамо век за годину, а власт и господари наше власти су то једва дочекали.

Чињеница је да сте ви са “Снаге Народа“ једни од ретких опозиционих радио водитеља. Да ли мислите да би сте емисије са оваквом концепцијом могли да водите и на некој мејнстрим радио станици или човек мора да оснује своју радио станицу да би могао да прича нешто што пркоси друштвено – политичкој клими?

Ја чак нисам опозициони новинар, јер би то подразумевало да оптирам за неку опозициону групацију. О опозицији немам ни за длаку боље мишљење него о властодршцима. Више размишљам о Србији као о ланцу исхране, у коме се читава политика води за место у том ланцу, а не за бољитак земље и народа.

Да, човек мора да оснује свој медиј, ако хоће да прича своју причу. Новинарска слобода је мит, из простог разлога што нико, у наше време, није слободан од новца, а новац контролише и политичке слободе.

Једно питање о животној мудрости.
Ко би требало да нам буду узори и духовни водичи, у чијем учењима тражити савете?

Склони смо да, верујући да следимо велике идеје и идеале, у ствари следимо потребе сопствене гузице. Уместо што следимо апстрактне поправљаче света, сањалице и политичке предаторе, боље би било да се ослонимо на претке, обичаје и традицију, из простог разлога што српске вредности, какве год биле, јесу неидеолошке вредности, а у тим вредностима се налази и животна мудрост која је настала и проверена кроз безброј покушаја и погрешака. Бескрајна је ароганција једног, данашњег српског покољења, које мисли да је боље, паметније и способније од било ког претходног покољења, па је тиме и позвано да реформише и вредности, и традију, и обичај, и морал, па и историју. Наша покољења су, напротив, далеко килавија и неспособнија него претходна, само што имају моблини телефон. Данас се, у Србији, оваквој каква јесте, одгаја нови прачовек, коме је шопинг-мол храм, а банкомат олтар.

Мени су посебно одвратни псеудопатриоти, који изгореше од љубави према нацији и православљу, али само под условом да они тумаче шта је вера и шта је нација. На еврофундаменталистичком полу наше јавности, наше вредности се поништавају у име туђих вредности, а на квазипатриотском се поништавају у име реформисаних вредност. За један народ, међутим, сасвим је свеједно да ли ће бити жртвован туђим, или реформисаним вредностима – свеједно је осуђен на смрт.

Неизбежна тема је свакако и политика.
Како данашњи политичари гледају на политику? Који је последњи политичар ком су интереси народа и државе били на првом месту? Постоји ли такав данас?

Политичари, овакви какви су данас,  производ су Француске буржоаске револуције и следе само вредности грађанског друштва: новац, прогресивизам и просветитељство. О држави, нацији и политици, у традиционалном смислу, они ни замисао немају. Ради се само још о лични интересима. Наравно, то није случај само код нас, то је светски процес. У политику се, дакле, у светским размерама, нагурао најгори људски материјал, што је гаранција да ће се водити искључиво деструктивна политика.

Да ли неко води рачуна о интересима нације и државе? Наравно да не. Понављам: у грађанском друштву, у свакој демократији, политика се води у интересу новца и тек ће слом новца, као наднационалног феномена, дати шансу да се води национална политика, ако нације дотле уопште опстану.

Мислим да у Србији нико, од Милоша Обреновића, до данас, није водио политику иоле вредну помена. Осредњи људи, осредње идеје, морал као у миша.

Где је нестала интелектуална елита која прва треба да дигне глас против репресија власти?

Интелектуална елита код нас никад није ни постојала, из простог разлога што је прва особина елите да је она конзистентна група, а не прост збир елитних појединаца, баш као што неупоредиви српски официрски кор из ослободилачких ратова (1912-1918) није био тек механички сабран скуп појединаца, него конзистентна група.

Оно што ви, претпостављам, зовете интелектуалном елитом је део власти и режима, а не неко ко стоји насупрот њима. Код нас је, век и по, гајен тип најамног интелектуалца, нека врста лумпен-интелигенције, а таква интелигенција је последња од које можемо да се надамо спасу.

Како поступити на изборима који се ближе? Да ли излазите на изборе и да ли сте одлучили коме ћете дати свој глас?

Не пада ми напамет да идем на окупационе изборе. Какав год буде распоред гласова, западни господари ће имати 250 посланика.

Шта је алтернатива потрошеним политикантима?

Немам добар одговор, јер алтернативе, у оквиру политичког слоја, нема. Видим само серију људи који, били у власти или у опозицији, нису у стању да воде ни трафику, камо ли државу. Бар не успешно. Мишљења сам да ће алтернативе морати да се траже изван политичког слоја.

Желим да Вам поставим пар питања о тренутним и претходним рехабилитацијама, пошто сам приметио да сте веома активни на ту тему.
Може ли у исто време и анти-фа и анти-комуна?

У оквиру појмовних поигравања, може све. Антифашизам је данас далеко од онога што је био пре 50 година. Данас је то добро плаћен естаблишмент, који лови вештице и измишља фашисте, да би примио следећу плату. Антифашисти, ови наши, српски, данас јуре свакога ко покаже емпатију са народом, прво га проглашавајући популистом, а у следећој фази екстремистом, или фашистом. За то време, антифашисти уопште не опажају да су се ЕУ и САД претворили у Четврти рајх.

Антикомунизам има конструкциону ману, као и свака анти-идеологија: зна шта неће, али нема ни далеку замисао шта хоће. У основи, антикомунизам је деструктиван, јер се не може градити на нечему што се неће.

И антифашизам, и антикомунизам данас су преживели и давно би нестали, да их не покреће новац и то само када треба ловити вештице, односно противнике грађанштине и утварних универзалних вредности.

Можете ли повући паралелу између рехабилитације Драже Михаиловића и Милана Недића?

Да је Дража победио, првог дана би обесио Недића. Толико о паралелама.

По Вашем мишљењу, у чему лежи корен потребе за релативизацијом било комунистичких, било нацистичких злочина?

Ја не опажам ту потребу за релативизацијом. Злочини су сасавни део историје и биће их док је света и века. Моралисање те врсте је израз непознавања историје и политике. Победник је увек праведан, јер је победник и на то могу да се жале само игноранти. Кад победите, ваши су злочини праведна казна за неваљалце. Злочини су кад изгубите.

Могу ли данашњи српски националисти објективно да гледају на Недића или Љотића? 

Српски националисти су жалосна екипа. Јадан је човек који себе мора да огласи као патриоту и националисту, јер се то не види. Недић и Љотић су колаборационисти, па су и они који их следе, исто то. Српски етос одбацује колаборацију као нешто нечасно, као врхунац издаје, тако да не видим како неко ко хвали колаборационизам може да буде патриота, осим по сопственом мишљењу. Однос према бившој колаборацији је, испод површине, аболиција будуће колаборације.

Служење окупатору је највећа свињарија коју један човек може да учини. Према колаборанту, и масовни убица изгледа као Мајка Тереза.

Текст преузет са блога „Мртав угао“.

https://lazic037.wordpress.com/2016/04/10/mmintervju/