Нема дана да ме неки политички геније не пита: шта је решење за све српске муке и проблеме? Лако је, кажу, причати и давати дијагнозе, али дајте решење!
Прво, није ми познато да је неки радио, или неки медиј уопште, икад дао неко решење. Медији су причаонице, а не државне канцеларије, у којима се доносе одлуке.
Друго: онај ко зна решења за све српске муке, требало би да добије најмање Нобелову награду, јер је, у односу на њих, проналазак транзистора, или пеницилина, дечја игра.
Треће, и најважније: кад Срби траже решења, заправо мисле следеће: дајте решења, али да нас не кошта ништа – да нема ризика, да нема превеликог труда, а нарочито не одрицања. Таква решења, међутим, до сад нико ни за кога пронашао није. Волимо ми да неко штрајкује за нас, да неко зебе за нас, да неко бије све наше битке, док ми седимо на дупету. Ако успе, успели смо сви, а ако не успе, пропао је само он. У тој малограђанској лукавости се сумира наш поглед на политику, али и на живот уопште.
Да би се, уопште, преложило неко решење, прво је потребно да знамо шта хоћемо, а не шта нећемо. Кад год се отвори дискусија око тога, испостави се да ми хоћемо све. Хоћемо и републику, и монархију; и капитализам, и социјализам; и правду, кад ради за нас, а и неправду, ако нам је од користи; и модерну, и традиционалну породицу; и да прднемо, и да се стиснемо. Уопште, толики нас контрасти раздиру, да је тешко формулисати иоле сувислу идеју. Чак и када би се пронашла нека идеја, неко хтење, које траје дуже од једног дана, или допире макар до новог уласка на фејсбук, до нове Фарме, или до новог хита гологузе певачице, одмах се нађе неки геније, који каже: што тако, а не овако? Свака добра идеја, па и добра намера, у Србији се ломи о тврде главе „није-то-баш-тако“ контраша и празноглавих универзалних незналица.
Први је, дакле, задатак формулисати шта ми уопште хоћемо. Какво друштво, какву заједницу, какве вредности?
Други је задатак бити спреман да се плати цена у борби за оно што се хоће. Ни добре свадбе нема без крвавих гаћа, камо ли срећне и успешне заједнице.
Трећа, критична ствар је следећа: нема курвања са системом. Систем нам је лош кад изгубимо посао, или добијемо рачун за струју, али је добар кад наш школски друг, који је случајно главоња у владајућој странци, запосли наше дете.
Један од разлога што Вучић лако и успешно влада, јесте и тај што на политичкој сцени нема партије, нити политичке организације, која није спремна на курвање с влашћу. Сви љути политички противници су спремни да се окупе око тањира чорбе коју им власт даје. Чак и не морају да кусају чорбу, довољно је да пипну да је топла, многима је и то довољно.
Ако, дакле, желите да наметнете своје виђење друштва, ако хоћете да се борите за своје виђење друштва, нема курвања, нема давања дупета за полусатно гостовање на великим медијима, нема комбинација, коалиција и кумовских марифетлука. Само зид. Виши од оног кинеског. Нема разговора, нема преговора, нема погађања и угађања. Нема ни приватних виђања, нема одлазака на славе код заједничких пријатеља. Ко није за то способан, мораће вазда да иде код властодршца, звао се он Вучић, или Зека Надувенко, по тањир чорбе и чапоњак, под условом да је овај расположен да то и да.
Мана свих српских политиканата је што, пре или касније, пређу на философију Патка Даче: ако не можеш да их победиш, придружи им се. Такво, трибалситичко разумевање политике, не води никуд, осим што решава личне судбине.
Има се шта научити од комуниста, ма како их оцењивали. Њихове методе политичке борбе, пре доласка на власт, показују како се треба борити у политици. Пре свега, знали су и шта хоће, и какво друштво желе и то нису крили. Умели су да подигну зид према класном непријатељу и да не вире преко зида, односно да не иду на вечеринке са онима које мисле да оборе с власти. Изложили су се прогонима специјалне полиције. И, најважније, нису тражили цензус, енго апсолутну власт.
О њиховим идејама, о идеологији комунизма се може мислити и овако, и онако, али о методама политичке борбе не би требало рђаво мислити. Ко хоће победу, а не тањир чорбе, мора да размишља на сличан начин. Може да има другачије идеје и другачије вредности, али методе политичке борбе морају да буди сличне, или исте. Знам да ће се увек наћи неки паметњаковић да на ово одговори да су они стрељали милионе, да нису напали Јасеновац и сличне глупости, које немају везе с темом, већ само доказују да је онај ко ставља примедбу радикални десничар, србенда и врстан фејсбук ратник. Одличан будући кандидат за чапоњак пред вратима неког кабинета.
Политичар или осећа вољу за моћ, жељу да влада, или осећа глад за чорбом – трећег нема. Наравно, кусање чорбице се увија у обланде „државничке мудрости“, за коју се, пре или касније, испостави да је синоним за храњење десет гладних дедова у стомаку.
Прва организација, која зна шта хоће, која уме да подигне зид према политичким противницима и која неће тањир чорбе, имаће изгледа да успе. Све остало је осуђено на пропаст.
Potpisujem.
Tupavi Kralj „ujedinitelj“ je napravio najvecu uslugu „crvenima“ sto ih je zabranio i izbacio iz sistema -jednistavno nisu mogli da kradu(ckaju). I onda nisu imali drugih resenja vec da budu posteni. Najbolja fora je svoje politicke protivnike drzati u skupstini, blizu dnevnica, tendera, onda od njih nema opasnosti.
Питања која је Дугин поставио русима а Милан србима су суштинска,и док не дамо одговоре на њих не можемо напред.Али српски народ не може на њих да одговори.Нацинална свест не постоји код широких народних маса,кохезиони фактор такође,слаба образованост и непознавање историје и поданички менталитет раздиру национално биће. Трули политички систем и окупација Србије у комбинацији са наведеним карактеристикама у срба мени дају за право (скромно лично мишљење) да закључим да срби не могу да се освесте,сами од себе, још дуго.
Како онда даље?
Не слажем се да радио не може пружити нека решења.Кад група паметних људи који не болују од горе поменутих националних бољки (што гостију,што слушалаца) свакодневно дискутује то онда више није само радио програм и причаоница,него плодно тле за рађање нових идеја и решења.
Неко мора те идеје да усвоји,нека национална елита мора да постоји и да се активира.Неће никада обичан човек да поведе борбу,јер нема механизме(сем унутрашњег препорода који је неопходан).Он ће следити своју елиту,која мора да постоји.Ја сам се у многе људе са јавне сцене (професоре,економисте,докторе свега и свачега) разочарао.Чекам нове људе,и верујем у свој народ.
Извињавам се на опширности,али тако ми дошло 🙂
izvanredno osmisljeno i receno
Након текста, имам следећа питања:
1) Ко ће да формулише шта хоћемо: једна политичка организација или народ?
Ако је оно прво, то може и нека група везана за неки медиј. Ферментирање револуционарних покрета је кроз историју од Француске револуције наовамо често било везано за неке новине.
2) Што би се једна група борила и мучила за народ који размишља по принципу „ако успе, успели смо сви, а ако не успе, пропао је само он“? Какав ће бити однос те организације према народу? Пада ми на памет прича о Кориолану.
3) Савршено независно од онога што ми данас будемо причали, витална политичка организација ће се свакако појавити. Промењене друштвене околности и начини живота ће довести до промене свести , која ће довести до новина у политичкој пракси. То је загарантовано. Оно што ја доживљавам као кључно питање је шта ће ти јунаци и освајачи власти да раде када дођу до граница њихових сопствених капацитета у решавању друштвених проблема?
Могућности: а) мобилизовати грађанске интелектуалце дајући им материјалне мотивације б) променити свест грађанских интелектуалаца в) организовати изузетно јак меритократски систем, са брзом ротацијом кадрова, г) створити изузетно ефикасне методе личне надградње
Интересантно: Јосип Броз је у доба илегале научио да свира клавир („и то добро“, каже Арсен Дедић), Коча Поповић је уочи ратничког периода био париски надреалиста, Добрица Ћосић се у поратној беди подухватио нимало традиционалне сеоске активности писања романа …
Да ли су те буржоаско – грађанске активности биле нешто лоше? Јесу ли биле део самоиздаје? Можда… свакако помало. Ја бих рекао да су биле итекако корисне у развоју ових људи: учиниле су их ментално окретнијим, и бољим у њиховим политичким одлукама, политичком раду, било на власти било у опозицији.
Odiicno,,sve je kazano.