Макијавели из Вржогрнаца

Кад у Србији неко крене да заваљује идеологију (а стално неко заваљује) за нешто зелено и шушкаво, обавезно се сети Макијавелија, а врло често и, већ помало легендарног, Ђинђићевог кеш-прагматизма. Наравно, партијски могули су једини који могу да трампе идеје и моралне принципе за суварак, за нешто квадрата и мршав секс са секретарицама, али је мука што трампу треба образлагати (тј: образ лагати, односно лагати у фацу) и то тако да са Власима не одблокира амнезија.

Активистима се, већ пре идејно-робне размене пустио сигнал да ће и они имати вајдицу (централна категорија српске политике на нижем нивоу, одмах испод „клепања“ и „комбинације“, који су резервисани за више ешалоне, а изнад „крадуцкања“, које долази на ред тек пошто се вајдица оваплоти кроз радно место), што их доводи у позицију да морају и да прдну, и да се стисну, односно да јуре вајдицу, а да, истовремено, по комшилуку и друштвеним мрежама објашњавају промену генералне линије. То просечног активисту, из Мале Крсне, или Вржогрнаца, нагони да се, с муком неопеваном, присети часа философије из трећег средње, на коме је начуо да циљ оправдава средство. Нормално, не буде лењ, прогуглује и напипа – Макијавелија и макијавелизам. Све оно, против чега се до пре три дана борио као лав, сада постаје сама срж његовог политичког деловања, док једним оком мерка који би посао у државној управи одговарао његовом генију.

С обзиром да просечан политички активиста има навику да чита само пре него што се обрише, а псећи је  одан генералној линији, то га ставља у немогућу позицију да активира давно атрофиране вијуге. Годинама се одрицао сопственог мозга и прикиопчавао се на централни сервер, односно партијског шефа, а сад околина (никад задовољна!), очекује да и он рекне неку, а да буде паметна.

Дијалози на мрежама се довијају, отпилике, овако:

Опонент (иначе, политколог по струци): И, брате, продасте се?

Активиста (несвршени ђак дрвно-прерађивачке): Нисмо, брате, али знаш…циљ оправдава средство.

Опонент: А оно, морал, слатко наше православље, пројава, васпостава и то…?

Активиста: Не разумеш ти то, брате…

Опонент: Ти, брате, ко канаринац: у који год кавез те шеф стави, ти певаш…

Активиста: Није, брате, слатког ми мог православља, него мора, због вишег циља…

Опонент: Закуни се?

Активиста: Николаја ми, Љотића ми, Недића ми!

Опонент: Чеекај, брате, до јуче си другу песму цвркутао. Оно… ми нисмо као други…вратити морал у политику…

Активиста: Јесте, брате, али мора се…Макијавели и то…

Опонент: Макијавели је написао књигу која се зове „Владалац“, а не „Опозиционар“… Нема везе, брате, овајдићеш се…

Активиста: Није вајда, дабогда никад више не реко „сабирање“ и „пројава“ ако лажем, него је ово једини начин да се боримо против режима, жутаћа и Чеде…

Опонент: То су они који су вам донели гласове и скакали с вама по бини?

Активиста: Брате, почећу да мислим да те Вучић плаћа. За кога радиш?

Опонент: За америчког амбасадора

Активиста: Срам те било

Опонент: Што? Па и вама је помогао

Активиста: Без обзира

Тужно је, каже Влада Булатовић-Виб, кад мало чело смишља велико начело. Више сам, ових дана, сазнао о Макијавелију од полуписмених активиста, него од универзитетских професора, током мог, очигледно излишног, студирања. Прави зналци политике се одгајају по месним одборима патриотских странака. Што то не знадох раније!? Додуше, у партијама се, поред несумњивог знања, стиче и кичмица од гумиaрабике, која може да издржи сваки заокрет.

Српска политика је не само форматирала тип бескичменог активисте, чији образ врабац може да кљуцне само ако клекне, већ и необичан резон да се, у високу политику може ући само преваром, те  да се до  успеха долази прагматизмом. Генију из Мале Крсне, или Вржогрнаца промиче да таква политика не доноси ништа народу и држави, већ само активистима. Или му, можда, и не промиче?

Колико јуче, манекени српског патриотизма и православља, та ванбрачна деца Гандија и Мајке Терезе, глуматали су да су морално чвориште српског друштва, да су заштитиници вере, обичаја и традиције (које су открили на факултету), а данас из њих режи Макијавели, али не онај прави, већ овај наш, српски, недићевско-љотићевски, којим се не трасира деловање, већ се оправдава почињено. Макијавели није порекао морал, већ га је само изместио из политике, док ови, за такве финесе, немају времена; журе да наплате макјавелизам, док биоскоп још ради.

Није много времена прошло од кад су патриоти, који су на хомосексуалну љубав мислили чешће него хомосексуалци, вијали педере по Београду, док им је данас њихова подршка драгоцена; хомосексуалност, уче су нас заштитници породичних вредности, разара породицу, али подиже цензус. Макијавели, истина, ништа о цензусу није рекао – живео је у Италији, у доба кад се владало на основу општег права тровања – али сам прилично сигуран да би се згадио над српском политичком праксом и над практикантима.

Ово није, као што неупућени мисле, први флип овлашћених српских националиста и клерикалаца. Већ су једном флипнули када су, као деца из комунистичких кућа, пресвукли кошуљицу и прешли на ову страну. Патриотизам је, код Срба, очигледно само међустаница између комунизма и космополитизма. Од југословенства, до евроинтеграција, најбржи пут води преко глумљеног родољубља. Проблем са превртачима је у следећем: обртни момент хоће да повуче, па се тешко стане.

Широко прокламовано „сабирање“ је отишло толико далеко, да садашњем веселом цензуспатриотском клубу треба да се придруже још само Вучић и Дачић, па да се вековни српски сан о саборности читавог народа испуни. Ко зна, можда и хоће? Можда нам живот приреди и ту бурлеску. Ионако Србија све више личи на комедију „Радован Трећи“, у којој, на крају, на једној страни остаје усамљена Георгина (Срби), а на другој сви остали.

Недавно прочитах, на Фејсбуку, пост једног цензуспатриоте, отровнаог макијавелисте из, мислим, Крагујевца, да „виши циљ оправдава средства“. Права Србенда. Не пристаје на мање од вишег циља. Невоља је, међутим, у томе што су, за народ, видљива само средства, а циљ се изгубио у недогледној даљини, односно у будућности, за коју се чврсто држи сваки српски политикант који себи гради садашњицу. Свако може да има циљ, само вуцибатина се позива на виши циљ. Проблем тог, вишег циља, је у томе што не може да га оствари лош људски материјал, па ни кад се у милу мајку куне да хоће и да је способан.

Остаје нам нада да наши непријатељи никада неће сазнати за ове племените циљеве и да их неће предузети неку противакцију. Зато вас молим да ником са стране не причате шта активисти пишу на Твитеру, Фејсбуку и осталим мрежама. Нека то буде тајна нас стотинак хиљада. Ако открију шта наши патриоти заправо спремају, може се десити да то предупреде, па да од вишег циља, у рукама патриота, остану само кола, станови и, сасвим изузетно, нека секретарица, или старлета. Патриоти, за сад, да би заварали непријатеља и да се не би пре времена демаскирали, морају да прихвате сваки луксуз који им се нуди али, једног дана…једног дана, засијаће њихово српско лице а сви они, са којима данас морају да се љубе, завршиће у бајбоку. Само, молим вас: никоме ни реч о овоме, могао би да сазна неки амбасадор.

П.С. Умало да заборавим: Макијавели никада, ни у једном свом спису, није написао реченицу: „Циљ оправдава средство“. То је накнадно тумачење макијавелиста, не само ових наших, који су за опачине тражили оправдања.

Насловна – Лоренцо Бартолини, Макијавелијева статуа, галерија Уфици, Фиренца