Не могу нам ништа

Једино од чега је Црна Гора данас независна, после десет година од разградње државне заједнице, јесте Србија. Зависна је, наравно, од Вашингтона и Брисела, зависна је од Албаније, Косова, Загреба и Сарајева, јер су припадници шиптарске, хрватске и бошњачке нације гласачка машина Мила Ђукановића; зависна је од кредита ММФ-а, од НАТО пакта, од шверца, од туризма, од моћних кланова али, ето, независна је баш од Србије, у којој је барем четвртина становништва пореклом из Црне Горе. Да би један човек и његова клика владали кварат века, морало се раздружити братство старије од једног миленијума. Продадосмо век за годину.

Може лако да се деси да Црна Гора буде и прва држава која је у НАТО пакт ушла одлуком једног човека, без референдума, или макар скупштинске одлуке. Истина, Статут НАТО пакта тако нешто не дозвољава, али није дозвољавао ни бомбардовање суверених земаља које нису извршиле агресију на неку земљу чланицу, па то пакту није сметало да нас пегла 78 дана. Ми живимо у свету у коме закони и међународно право више не важе и у коме је пљачкање и малтретирање малих од стране великих једини закон.

Ипак, после десет година утварне независности, упркос подмићивањима, новом језику и писму, новим школским програмима, упркос егзотичним тумачењима порекла Црногораца, упркос претњама и притисцима, готово половина православног живља у Црној Гори мисли и дише српски; та половина се није одрекла дедова и није насела на јефтину причу да су Црногорци посебан део српског народа, који је еволуирао у савршенији, тако рећи турбо-модел народа, причу, дакле, која се обраћа сујети, а не памети и искуству. Склон сам да верујем (а у психологији је то ноторна чињеница) да комплекс више вредности увек иде уз комплекс ниже вредности и да су, на причу о изузетности црногорског народа, насели баш они који нису самопоуздани и утемељени, па су, у Миловој причи видели прилику да се, макар привидно, попну на друштвеној лествици.

Иако нам политика у Црној Гори, а и ова у Србији, много јада задајe, на дужи рок не треба много бринути. Црногорска независност је аноргански пројекат, осуђен на пропаст. Црногорска државност, која јe данас на тако високој цени, увек је била српска по свом карактеру, етносу и садржини. Без Србије се, наравно, црногорска државност да замислити, али без српства-никако. Сви творци њени су били Срби, укључујући и Мила Ђукановића, који не би прошао полиграфско испитивање, ако би на питање да ли је Црногорац, одговорио потврдно. Заправо би полиграф тако реаговао, да би изазвао нестанак струје у Подгорици.

За деценију, или две, ова и оваква независност Црне Горе, постаће ружно сећање. Видели смо ми леђа Турцима, Аустрији, Немачкој, па ћемо видети леђа и Америци, а кад се то деси, мораћемо опет да се погледамо у очи и да видимо где је ко био у ова времена. Синови наши треба да знају ко је где био и како се ко држао у ова наша времена. Колико да им се не понови ово што се нама десило и то не због тога да би се неко кажњавао што се поколебао у неком тренутку, већ као наук да се, у националном смислу, мора увек бити будан. Један тренутак слабости, дремежа и духовне лењости, доводи до тога да неколико генерација проведе живот исправљајући грешке предака.

Онима, који ових дана славе годишњицу црногорске државности, желим да је лепо обележе прославе, јер неће их још много дочекати, уз подсећање да је и та државност далеко старија од десет година. Није се баш све у историји десило у време наших живота. Старије је српство и од Србије, и од Црне Горе и није облик државне организације оно што одређује један народ, већ је обрнуто.

Онима, пак, који се данас ждеру због годишњице и због затке у НАТО немају много разлога за то: преживели смо и веће силе од Мила и Вучића. Историја није завршена. Није српство први пут угрожено и нисмо први пут поколебани, а ето нас и даље на Морави и Сави, на Дрини, Морачи и Зети. Ви, Срби у Црној Гори, сте данас, највиталнији део српског народа и треба да имате пуну свест о томе. Не надајте се много у Београд, од њега ни Срби у Србији ништа немају, већ се ослоните на себе и на претке. Ваше је корење дубоко и мали је Мило, са све дукљанском академијом, да га ишчупа.

Морам овде, са великом опрезношћу, да изрекнем и једну мисао, која може изгледати као критика а, у ствари, то уопште није: против НАТО пакта и против режима нећете моћи да се изборите као грађани, већ само као Срби. Грађани, бар на Балкану, никад и нигде нису победили, нити ће. Немојте да своје српство сакривате иза грађанштине. Најпре због тога што је то пут у неуспех, а и та врста лукавства не пали: ваши противници тачно знају да сте Срби, таман кад бисте и крштенице попалили.

И, на крају: државност Црне Горе је слабо прикривен назив за независност државног апарата. Кад се уруши државни апарат. које је независност ради себе створио, урушиће се и државност, бар оваква, какву данас познајемо. Као што је рана црногорска државност била само конфедерација племена, тако је ова потоња конфедерација кланова. Ова и оваква и државност је далеко испод оне државности коју је Црна Гора имала чак и у комунистичко време, а о времену краља Николе да и не говоримо. У ту државност више не верују ни Мило, ни његова клика, а о њеној трајности тешко да има заблуде и Новак Килибарда.

Да завршим речима војводе Живојина Мишића, који је, видевши официре у свом штабу како плачу, јер је стигла неодоварајућа артиљеријска муниција, током Колубарске битке, рекао: „Не бојте се, децо, не могу нам ништа“.

И не могу.