Питање поретка јесте кључно питање у Србији. Не неког специфичног поретка, тј форме поретка него самог поретка као дефиниције, то јест суштине. Тачније одговора на питање, шта је то поредак и како се он схвата.
Поредак се успоставља на основу принципа, те тако принцип постаје предуслов за успостављање поретка. Стога прото питање јесте који су то принципи на којима поредак почива у Србији?
Средњевековна Србија је почивала на Византијском принципу, поштовања врховне вредности, то јест Христа и Бога и поретка који је произиалазио из тих принципа. Поредак који је произилазио из тих принципа, без поговора је подређивао човека Богу и владар виђен као изабраник од Бога је подређивао сваког Србина том владару. Даклетај поредак јесте вертикала, у коме Србин поштује Бога и владара изабраног од Бога, то јест кроз владара поштује Бога. Овај поредак је срушен Османском инвазијом и падом Србије под Ислам. Поредак јесте био срушен али су принципи остали.
Векови Османске окупације, учинили су то да се принцип вертикале замени принципом хоризонтале. Принцип вертикале подразумева кретање од-ка, од нижег ка вишем док у хоризонталном принципу иде се опет од-ка, само у овом случају од мањег ка већем. Ова замена нижег са мањим и вишег са већим јесте основна последица Османске владавине и на широка врата уводи материјализам. Тачније уводи новац као основу моћи. Ако је у средњем веку, аристократија била та која је била основни носилац вредности и промотер истих, новац је код ње био само средство са којим је она остваривала своје циљеве. Она је била “нешто више” од пуких богаташа који су имали новац.
Но свест о овоме,потпуно је избрисана из колективног СрБског тако да у моменту када је историја то дозволила, Срби су се побунили и започели борбу за слободу. Та побуна, мотивисана је прво економским фактором, она је била побуна противу високог пореза да би тек касније прерасла у борбу за слободу. Овде се јасно види, хоризонталност саме идеје Српске слободе, настале под Османским јармом. Но било како било, борба за слободу је почела али оно што је ослобођено, није трансформисано у нешто другачије јер је задржан хоризонтални принцип. По овом принципу, изникао је основни постулат на коме се власт схвата у Србији а то је да је Србија просто и једноставно- ратни плен. Схватање државе као личне својине, као награде која по праву припада, остаће до дана данашњег главни кочничар развоја Србије на који ће се врло брзо накалемити други принцип, принцип буџетског корисника где се Србија види као буџет и где је једина сврха постојања државе Србије та да обезбеди буџетлијама угодан и миран живот.
Ова два принципа, држава то сам ја (владар) и држава то смо ми (буџетлије) јесте ексклузивистички приступ схватању државе. Држава схваћена као плен јесте приватно власништво владара који је освајач и он апсолутно располаже са њом. Сходно томе, код освајача се јавља изразити нагон за само одржањем што значи да он не трпи конкуренцију. Он се против конкуренције бори и на тај начин он блокира сваку промену која би била добра по државу јер је лоша по њега. Потенцијалним конкурентима, сама позиција у хиреархији је битна а не шта та хиреархија значи тако да они увек теже да склоне владара са власти, критикујући сваки његов аспект владавине па макар он био и добар.
Из овога произилази да је стање у политичком смислу у Србији схваћено као стање сталног РАТА а не сталног РАДА на изградњи државе. Стога развој Србије је асинхроног типа, неусклађен и производи више противуречности које доводе до стагнације а неретко и до замора материјала и његовог пуцања јерунутрашње напрезање (раздор) константно постоји . Ово значи да је политичка сцена у Србији константна врева, која никада није у стању да изнедри било шта конструктивно, већ попут вулкана, кључа и константно држи материјал у неупотребљивом стању. Ни једна идеја није успела да се конституише, ни један нови принцип, већ су ствари уређене тако да један принцип увек изнедри супротност која га поништи или се међусобно пониште, стварајући једно велико ништа уз огромну ларму и треску. Такође, поставља се питање да ли политика у Србији заправо уопште и постоји? Ја све више верујем да не постоји, већ оно што постоји јесте симулација политике из које израста симулација свега осталог, па и саме државе.
Из свега овога види се да је системска нестабилност уграђена у саму “срж” Србије и то у појмовну категорију. Као таква, она ствара тензију,ствара страх који је свеприсутан и свепрожимајући. И сверазарајући.
Стога питање промене система, поретка није могуће, већ се при свакој промени врши само замена места чинилаца, тј сјаши курта да узјаше мурта. Бескрајно таворење са изненадним изливима беса, који не воде ничему и само ресетују лош систем у нади да ће он после ресетовања бити бољи.
А то ће се десити – НИКАД.
Пренето са блога „Преврат“
https://prevrat.com/2014/01/05/%D0%B1%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B0/