Међу посланике владајуће већине као да је пукао гром кад је настарији посланик у сазиву (а и најстарији становник Србије), Драгољуб Мићуновић, прогласио прекид седнице. Посланици скупштинске већине, то је било јасно као дан, добили су задатак да „Прозор ноћас мора пасти“, односно да Маја Гојковић мора постати председик Скупштине. Жена коју красе бројне врлине, али се помоћу мана у политици одржава, брзином Птице Тркачице је дојездила до Мићуна, да му објасни да он то тако, је ли, не може. Нису се тако договорили на преговорима у Женеви.
Најбоље је то што су и уредници РТС-а знали да ноћни напад на Прозор, тако да им ни напамет није пало да угасе камере после одлуке председавајућег да се седница настави у понедељак. Чекали су да „виша инстанца“, Господ Бог, или неко њему налик, потегне неко чудо и настави седницу. Јурили су унезверено по сали, носећи пословнике у рукама и доказивали да председавајући нема право да прекине седницу, док Вучић о томе не одлучи. Тако, ваљда, у Пословнику пише.
Видело се да су чак и Дачић и Војвода знали за напад на Прозор; Војвода чак није ни устао. Да буде још луђе, ни опозиција није напустила салу, и сама не верујући да се у рукама председавајућег налази управљање седницом.
Шеф посланичке групе СНС-а, Александар Мартиновић, одмах се ухватио за мобилни, но чисто сумњам да је звао ујну у Врднику да јој каже да раније долази на вечеру, већ пре мислим да је мозак прикључио на централни сервер, да би чуо своје мишљење о наставку седнице. Изгледа да је мишљење било повољно, јер му се, на лицу, после израза човека који је управо ставио лаву главу у уста, појавио осмех.
Кад сам видео како времешна Славица Ђукић-Дејановић коси кроз салу, уплашио сам се за каријеру Усеина Болта, али ме ралаксирало то што сам схватио да и СПС зна за напад на Прозор, што Вучић свакако не би, макар из разлога криптозаштите, поделио са неким ко неће бити део будуће Владе Србије.
Ипак, моја основна импресија са ове седнице је – страх. Сва она количина галаме, гунђања и кревељења, које су испољили посланици владајуће већине, не иде без велике трте. Подсетили су ме на некадашње скупштине, оне комунистичке, у којима је обичај био да, кад Тито одвали ма шта, сви почну да се смејуље, загледају једни друге („како је Стари духовит,а“) и не усуђују се да скину осмех с лица, док Тито широко не размахне руком. Знају они да Велики Брат посматра.
Главна „јављања по пословнику“, како од милоште у нашој Скупштини зову сваку прилику да неко неког ољага, или да макар жваће било шта, као коњ на празне јасле, односила су се на члан 107, односно на повреду достојанства Скупштине. Признајем да ми уопште није јасна концепција достојанства Скупштине, коју треба да обезбеде недостојанствени посланици. Ако ови, које сам данас гледао, могу да обезбеде достојанство себе самих, камо ли Скупштине, онда Марјан Ристичевић зна Махабхарату напамет.
Ово данас је разлог да се љубитељи избора и гласања озбиљно замисле хоће ли и даље изгласавати овакве скупштине, све верујући да их неко нешто уопште пита. Још само сањалице и будале не виде да је надгорњавање извршне власти парламентарној светски процес и да се неће зауставити добрим намерама. Парламентаризам је мртав и нико га у живот неће вратити. Илузија је да ће се променом изборног система, или сређивањем бирачких спискова (што је све у рукама извршне власти)[1]поправити однос парламента и извршне власти. Чак и кад би, неким чудом невиђеним, био уведен већински систем, ништа се не би променило: новац би текао само ка једној групи кандидата, РТС и Пинк би видели само кандидате Великог Брата, а гласове би, опет, бројали Републичка изборна комисија и страни амбасадори. Треба додати и то да српска опозиција, ма које врсте, заправо и нема угледне људе у својим редовима, бар не толико угледне да поразе новац, РИК, РТС, Пинк и амбасаде. Срби стално заборављају да изборни процес не траје једно вече, већ месецима и још неколико дана по затварању биралишта.[2]
Још један швенк на Мићуновића: без старца, кажу, нема ударца. Данас је задао озбиљан ударац парламентарној већини, која је била чврсто решена да Мају Гојковић, пре свитања, доведе на место председника Скупштине. Биће да неко упорно тражи да предесдник српског парламента буде жена (Мићићка, Славица Ђукић и Дејановић, Маја Гојковић), а да су наши посланици ту да то спроведу, али…али некадашњи џокеј попова им је покварио планове.[3] Слабо да ће му то заборавити. Иако сам се бојао да ће, на почетку седнице, због лепих година, проговорити арамејски, испоставило се да старац има више тестостерона него велика већина посланика, који могу праунуци да му буду.
Ово што сам данас видео, даје ми право да мислим да ничија имовина, здравље и положај неће бити безбедни док заседа српско законодавно тело.
[1] Привидно, одлука о томе какав ће изборни систем бити на снази, припада скупштини, али је сасвим неозбиљно мислити да ће, рецимо, Александар Мартиновић наговорити посланичку групу СНС-а да гласа против воље извршне власти.
[2] Само властодржац зна датум расписивања избора и зато кампању почиње пре свих.
[3] После свих дешавања у СПЦ, у последњих неколико година, сигуран сам да благонаклоније гледамо на Мићуновићеве „ране радове“.
🙂
ММ: Сва она количина галаме, гунђања и кревељења, које су испољили посланици владајуће већине, не иде без велике трте. Подсетили су ме на некадашње скупштине, оне комунистичке, у којима је обичај био да, кад Тито одвали ма шта, сви почну да се смејуље, загледају једни друге („како је Стари духовит,а“) и не усуђују се да скину осмех с лица, док Тито широко не размахне руком.
А, тако?
Пошто онда није било ТВ преноса, занима ме ко је то причао и где.
Иване, малициозност на крају коментара би требало да значи да сам ја, иако је неизречено, а наговештено, седео по партијским форумима, па одатле знам како је то изгледало.
Нисам. Нисам био ни члан партије. Био сам члан ССОЈ (Савеза социјалситичке омлдине Југославије), јер су средњошколци били учлањивани по аутоматизм, па се избећи није могло. Никад ни на један састанак те организације нисам отишао.
Ја сам рођен 1962-е године, а телевизија код нас постоји од 1958-е. Дакле, нешто је старија од мене. У време кад сам ја имао 15 и више година, кад сам, дакле, могао да се интересујем за политику, сви политички догађаји су увелико преношени преко тадашње ЈРТ (Југословенске радио-телевизије). Не знам, дакле, којих си година, али би ово морао да знаш или да, ако не знаш, не инсинуираш.
Prozor Mora Pasti
https://www.youtube.com/watch?v=ixevL0FBAo4
Кажу, по јутру се дан познаје. Ово је почетак једне комедије са 250 актера које су Срби бирали по својој савести, знању, симпатији, веровању. Таман смо добили оно што нас краси ових деценија. Одсуство здраве памети и поимања нормалног живота. Следи забава милиона које ће гледати гладни и дивити се овима чији су стомаци препуни. Овај народ је опет убо БИНГО али за неког другог. За себе не!
Народ гледа отворених уста и мисли да је она спрдачина у Скупштини била борба за демократију. Не схавата да је то борба унутар касте која нема никакве везе са народом. Никакав бољитак од тога, сиромашни ће бити још сиромашнији а богати још богатији. Србија ће бити још мања док је потпуно не нестане.
Следи организовање унутар касте и све ће изаћи на видело за неки месец. Ко је чији, ко ће где да прелети и чији ће улар да загризе.
Показна вежба се десила, следи разрада коју ћемо ми сви осетити на својој грбачи.
Чека се план и програм који ће сви са пажњом саслушати а који ће Вођа саопштити свом вољеном народу, надам се без фрустрације, јер како рече само мисли на ММФ и Светску Банку. Како њима удовољити и како им извући још неку кинту кредита док не стигну у буџет, наплате пореза и других приреза, од ове “захуктале“ привреде чији БДП сваким даном расте у толикој мери да ће и ови који долазе бити запањени.
Благо нама!
Skupstina Srbije je isto sto i Ali Baba i 40 razbojnika