И до сад су комунални полицајци били бахати и безобразни, али су сад неки медији почели то да примећују. Наравно, Информер и Српски телеграф нису приметили праву медијску, а нарочито таблоидну посластицу – смрт продавца бостана у присуству власти. Оно што најбоље продаје новине, њих не занима?
С друге стране, Блиц је приметио, а нешто стидљивије, и Новости.
Пре неколико месеци, док је Вучић пливао на таласу обожавања свих српских медија, оваква ситничава ствар, попут смрти уличног продавца у присуству власти, не би угледала светлост дана. Невидљива рука, која води „паткицу“, полако почиње да отвара и српске медије. У некој колико-толико демократској земљи, овакав догађај би се сручио на леђа надлежном министру и шефу службе али, у аутократији, све пада на леђа „Броја 1“ и то највише због тога што се он сваког дана отима и бори да то буде. Тако Информер и Српски телеграф, или нарученим ћутањем, или наученим удвориштвом, прикривају немирну савест „Броја 1“.
Хоћу да кажем следеће: медији су се отворили за индиректну критику Вучића. Њега, за сад не дирају, али му стављају до знања да је ушао у минско поље.
Србија трпи спољно-политичке поразе темпом који није виђен у српској историји, што би Вучић рекао. Брегзит је показао да је наш пут у покојну ЕУ го, као онај цар из бајке, који се шепутио у невидљивом оделу. Друга спољно-политичка шамарчина је пукла у виду неотварања поглавља, у које смо се клели. Недељу дана пре несрећног Брегзита, Шиптари су мирно објавили да Заједница српских општина неће бити формирана, а баш је формирање ЗСО био централни аргумент за свако попуштање Србије у Бриселу. Ових дана су нам Хрвати и Бошњаци опалили још једну врућу шамарчину, једни запречавањем пута у ЕУ и дизањем жичане ограде према Србији, други прогласивши Вучића непожељном особом у Сребреници, коју је он, ономад, даривао са, ако се добро сећам, пет милиона евра наших пара. Прилично сам сигуран да ће овај пораз Вучић амортизовати дајући им опет неку лову. Чак ни Вучићу наклоњени „патриотски“ портали не могу да прикрију чињеницу да је стратегија „нулте конфронтације са Западом доживела крах, иако су се, колико јуче, клели да је то најбоља стратегија икада у целом Универзуму. Другим речима, први летњи дани су показали и потказали да је наша спољно-политичка стратегија (која, уосталом, није овде ни креирана) потпуни одрон. Даље истрајавање на њој, само ће повећати штету. Оживљавање фантазмагорије о Вучићевом великом окрету ка Русији, сада купује дане, а не месеце као раније. Чак ни научно-фантастична истраживања јавног мњења, која имају задатак да покажу како Вучић, после сваког пораза ужива све веће поверење народа, више не могу да купе време.
На унутрашњем плану, „Паткица“ полако шири број тема, као и фронт против Господара. Релативно (само релативно) минорне ствари, попут смрти уличног продавца, која би, као што рекох, пре пар месеци прошле незапажено, данас буде гнев народа. Тај је гнев још дифузан, нефокусиран, али почиње да се фокусира и само је питање времена када ће, неки наизглед тривијалан догађај, покренути лавину. Проблем је што ће ток лавине водити они који не треба да воде – што ће рећи НВО сектор и Другосрбијанци, којима ће асистирати будући Другосрбијанци, а данашњи патриоти – али се ту не може много учинити. Оно што намрченим тужним и забринутим патриотама од заната, који су годинама, са плачевним изразом на лицу, нарикали над српством, није успело, успело је жовијалним и мање депресивним Другосрбијанцима. Патриоти за то могу да се пожале још само Љотићу и Николају Велимировићу.
Да ствари буду још уврнутије: патриоти су, примајући подршку од америчког амбасадора и од жуто-окер екипе, трајно пазарили ћутање о окупацији и странцима. Могу да фркћу на Вучића, али на окпациони апарат више не могу. И неће.
Оно отужно такмичење, које би се могло назвати „Кога Путин и Јединствена Русија више воле“ и „Кеве ми, и ја имам споразум с Русима“, више не изазива пажњу јавности. Јавност баш брига кога је руски амбасадор водио на вечеру, а кога у зоолошки врт. Патриоти имају невероватан таленат да увек промаше тему, највише стога што од себе самих нису у стању да виде Авалу. Но, објасниће им већ амбасадори које је њихово место у новом поретку ствари. Више чак не морају ни да мисле. Има ко мисли.
Вучић има неколико рђавих опција да себи купи још нешто времена. Највећи је проблем што он, изгледа, није у стању да ишта пресече, али има невероватан таленат да сваки проблем који отвори, никада не затвори, што ће његов режим увести у трајно стање агоничности, у којој ће екипе, које га данас подржавају, почети да губе поверење у њега и да размишљају о „дану после Вучића“. Простије – продаће га „на кеца“. Коруптивни апарат не воли вођу, већ паре. То, уопште не сумњам, зна и Вучић. Иако појачан Шешељом, у чију наклоност и љубав није паметно уздати се, Вучић је безизгледан против окупационог апарата. „Паткицу“ може да заустави само онај ко је и покренуо, а то заустављање ће имати високу цену за Вучића, ако већ и није касно да је плати.
Несрећни продавац бостана, који није, биће, ни знао да постоји нека „Друга Србија“, колико данас је постао веома интересантан за паткицу и паткичаре, а нама остаје да приметимо да је он први сиромах за кога су се, после две и по деценије, заинтересовали Другосрбијанци. Данас су, ако неко не зна, бацали бостан на седиште Комуналне полиције, иако су део истог окупационог апарата. Бостанџија, ако гледа негде с неба, мора да је збуњен што су се тако фини, дотерани, миришљави људи, са ранчићима на леђима и флашицом воде у рукама, заинтересовали за њега, мученика. Док је био жив, презриво су пролазили поред њега. Не пише нам се добро кад сиротињу у Србији почињу да заступају Другосрбијанци; такви су научили да само своје дупе гледају. Смрт пијачног продавца им користи, није њима жао несрећника. Толике су се несреће код нас десиле, они нису главу окренули, док није стигао налог да се крене на Великог Штрумфа. Пре тога, док је била наређена љубав са Великим Штрумфом, ни смрт хиљада их није бринула.
