Слободан Антонић: „Обрт смрти“ Бојана Пајтића

Највећи допринос што је данас дошло до извесног јачања заговорника НАТО у Србији, па тиме и јачања тзв. НАТО опозиције Вучићу, дао је председник ДС, Бојан Пајтић.

То је био прави „обрт смрти“ (salto mortale). Пајтић је, наиме, још током постизборне кризе чврсто стајао уз анти-НАТО опозицију, позвавши чланове ДС да, на поновљеним изборима, гласају за листу ДСС-Двери. Због тога је од другосрбијанског крила ДС чак оштро критикован. Но они који се залажу за савез „поштених грађаниста“ и „поштених патриота“ против Вучића ту су Пајтићеву подршку дочекали срдачном добродошлицом.

Потом се догодио преокрет. Пајтић је, најпре, 16. јуна 2016, објавио „отворено писмо Вучићу“ у коме је, ничим изазван, изразио „посебну забринутост због медијских најава да је у току изградња руске војне базе у Србији, у Зрењанину, код аеродрома Ечка“.

У том писму Пајтић је критиковао и оснивање српско-руског хуманитарног центра у Нишу, као и „непотребну војну параду са руском војском“, упозоривши да због Вучићеве „балансиране политике“ између Москве и Вашингтона, Србија заостаје чак и за Црном Гором, која „до данас има 22 отворена поглавља, а колико има Србија?“.

Само четири дана доцније Пајтић пише „отворено писмо“ члановима ДС у коме иде још даље на свом НАТО путу. „Већ предуго траје политика седења Србије на две столице“, каже у том писму Пајтић, „политика која води у пропаст и прождире деценије живота људи на овим просторима“. Овако мала земља као што је Србија, пише председник Демократске странке, не може себи да приушти луксуз балансирања између Истока и Запада. Стога се он залаже да ДС „мора направити искорак који није популаран“ и „заложи се за улазак Србије у НАТО“.

Доказујући свој долазак на становиште потпуне политичке коректности, Пајтић чак објављује и да ДС „има обавезу да тражи да статус истополних заједница буде правно регулисан и изједначен са брачним и ванбрачним заједницама у нашој земљи“, најављујући да ће се чланови ДС о овим питањима изјаснити на унутарстраначком референдуму 24. септембра 2016. године.

Читав овај маневар Пајтић је предузео, наводно, да би ДС идеолошки приближио одбеглим фракцијама: Јовановићевом ЛДП-у, Тадићевом СДС-у и другим које је Пајтић позвао на поновно уједињење.

Необично је да је такав идеолошки заокрет направио политичар који је пре непуне две године, 18. августа 2014, објавио проглас у коме се заложио за „изградњу српске Србије“. „Кад питате грађане Аустрије, Немачке или Енглеске да ли су за то да Србија постане члан ЕУ, убедљива већина је против“, пише тада Пајтић.

„Неће бити ни европске ни евроазијске Србије уколико прво не изградимо српску Србију. Некима тај израз смета. Кажу да не желе српску, него нормалну Србију. Таквима одговарам: ако српска није нормална, да ли је то нормално?“, написао је тада Пајтић. „Демократска странка је изгубила изборе 2012. године зато што је кренула у Европу, а грађане оставила на перону. Градили смо европску, а запоставили српску Србију“, лепо је уочио Пајтић.

Али две године доцније, „српска Србија“ одједном се претворила у „Србија мора у НАТО“. Откуда тај Пајтићев „обрт смрти“?

Изгледа да је кокетирање са „српском Србијом“ и позивањем да се гласа за „суверенисте“ (ДСС-Двери) за Пајтића била само политичка штих-проба. Он је, по свему судећи, гледао колико му таква реторика може донети користи. И очигледно да је, на основу одређених сугестија или увида, закључио да је отворена НАТО опција пробитачнија.

Пајтић се, вероватно, уплашио да ће бити притешњен између Вучића, који се куне у Брисел, а са НАТО-ом склапа чак три споразума, и председничких кандидата у сопственој странци, Шутановца и Наташе Вучковић, који мање више нескривено лобирају за улазак Србије у НАТО. Зато је решио да заигра va banque и да подигне улог на максимум – ем НАТО, ем геј бракови.

„Ја сам највећи атлантиста од свих у Србији“, као да поручује овим Пајтић Вашингтону и Бриселу. „Подржите мене и ја ћу за вашу агенду да урадим више него било ко други“.

Такво Пајтићево опредељење не сматрам сасвим рђавим. Лепо је, наиме, да се у Србији искристалишу чисте опције, да нема мимикрије, производње магле, лова у мутном… Још да се Пајтић заложио за признање Косова, па да све до краја буде јасно.

Ако Пајтић покушава да уради оно што су Николић и Вучић учинили 2008. године – да се препоручи коме треба као још приљежнији извршилац, какви су изгледи на успех таквог велеобрта?

Сумњам да су чланство и гласачи ДС исти као симаптизери ЛДП, или читаоци Е-новина или Пешчаника, те да ће их НАТО прича импресионирати. Чак и ако ДС пристане на Пајтићев salto mortale, тешко да ће на то пристати бирачи.

Пајтић би, можда, требало да се угледа на Радуловића. Он стоји са стране и не изјашњава се о шкакљивим питањима, прокламујући само – „треба да се уведе ред“. Па када се ДС слупа са својом новом НАТО-геј агендом, највероватније ће те гласове узеће Саша Радуловић.

У том смислу тачна је и опаска Јове Бакића да „како коме опада подршка у бирачком телу, баш као раније Вуку Драшковићу, Јовановићу и Тадићу, тако постаје склонији залагању за чланство Србије у НАТО-у. Као да се мисли да је важније имати подршку НАТО-а или САД него бирача“.

После Брегзита и у Србији је све гласнија повика да народ није довољно компетентан да одлучује о важним стварима. Али, ако је тачно да је против НАТО 80% грађана Србије, НАТО-опозиција може успети само ако се у Србији укине демократија. Но на такву цену рушења Вучића свако разуман ипак ће тешко моћи да пристане.