Прелећела два врана гаврана

Годинама сам слушао, од Двери, али и од осталих патриотских партија у Србији које још нису лизнуле мед, како су Србији „потребни нови људи“ у политици и како су све досадашње партије потонуле у „страначко-паразитске“ воде. После одлуке дела Старешинства Двери да постану странка, испоставило се да ни ова партија није имуна на страначко-паразитску праксу. Људи новог кова, људи од челика, верници и домаћини, каквих на свету нема, почели су да се осипају пред ударом осредњих привилегија. Испоставило се да се прича „како се калио српски челик“ завршила тако што се испоставило да људи новог кова, православци и домаћини, ти надсрби, имају мању тржишну цену, него они стари страначко-паразитски кадрови. Систем који су хтели да победе, поиграо се са њима.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=07&dd=14&nav_category=11&nav_id=1155296

Извесна Јелена Ђорђевић, председник нишког одбора Двери и одборник те странке у Нишу, прелетела је, на патриотско-православним крилцима, у Јединствену Србију. При том, патриоткиња и православка је била и координатор Женске снаге Двери за социјална питања. Не би било другачије и да је била координатор неког тела Двери за етичка питања.

https://dveri.rs/o-nama/sabor-zena

Јелена се, како се касније испоставило, патриотизму и православљу учила код Расима Љајића, у чијој је странци била, пре него што се учланила у Двери, да би, заједно са њима, рушила страначко-паразитски систем. Да за Двери није било непознато да је Јелена била у СДП-а, види се и по томе што је  у Дверима добила у длаку исто задужење какво је имала код Расима Љајића.

https://www.youtube.com/watch?v=_VCXu55mbGE

Сада братија из Двери на њу товари дрвље и камење, правећи се да не зна да се код Расима неко много српство и није гајило.

Нешто се слично догодило и на Врачару, као и у још неким општинама у Србији. Брука је смањена само захваљујући томе што Двери нису прешле цензус у већини општина у Србији, иначе би се испоставило да је стари страначко-паразитски систем Ел Дорадо, у односу на људе новог кова.

http://beta.rs/vesti/politika-vesti-srbija/35422-dveri-nisu-podrzale-formiranje-vlasti-na-vracaru

Отпорно, у политичком, па и у етичком смислу, може да буде само оно што је органско, што је укорењено, а никако нешто што је настало на начелима која нису проверена кроз одрастање и породичну биографију. Главни проблем Двери није мршава идеологија, већ људски материјал, односно сувишак хомо новуса, младих људи који су потекли из атеистичких и комунистичких породица, који су се посрбили и поправославили догматски, пропустивши да проосећају оно што заступају. То је одлична подлога за даље прелетање и компромисе сваке врсте, као и за размену идеологије за кеш. То чак и није проблем само Двери, већ и српског патриотизма од почетка Деведесетих, од Шешеља и Драшковића, до данас. У свим тим патриотама има нечег лажног, вештачког, нечег књишког и доктринарног, што је веома страно бићу српског народа. Опасно је кад нацију и веру заступају они који су од скоро верници и припадници. У томе има нечег потуричког, конвертитског, лажно месијанског, укоченог, сведеног на клише и ритуал, нечег из чега је извађено све што је живо и што је органско. Овакав патриотизам је укорењен у српски народ таман колико и његово наличје – еврофундаментализам – који је исто тако без дубине и трагично једнодимензионалан. И једно, и друго су идеологије испражњене од идеја, црно-бели кроки нечега што је било уље на платну и магнет за конвертите сваке врсте.

Баш ове и овакве идеологије, међутим, имају изванредну употребну вредност за страни фактор, јер спречавају појаву аутентичних идеја и организација. Верујем да ће странци, кад год се за то створе услови, гледати да оваквим партијама и покретима дају парче власти и моћи, баш да не би морали да се боре са неким органским српским патриотизму, који би могао да се уобличи и експандира у одсуству својих анорганских пандана.

Свет таквих идеологија је плитак и манихејски, одвија се у шематским приказима и нема нијансе. Руси су добри, Амери су зли (осим кад дају лову и цензус); православни су добри, католици и муслимани нису (посебна подваријанта су „white pride“ покрети, састављени од карикатуралног људског материјала, који је, у одсуству других својих квалитета, утеху нашао у томе што је, кад већ није ништа друго, бар бео); Србин је само онај ко пише ћирилицом, ко је православац и ко има сва крвна зрнца која су прописана. Не постоји национална идеја, већ само њена манифестација и то, ако је могуће, у упрошћеном и сведеном облику. Код еврофундаменталиста, једнако плитких и досадних, све је обрнуто, али је шема иста: Амери су добри, Руси нису; иноверници су добри, православни нису; добар Србин је баш онај ко не пише ћирилицом и није верник, а сасвим је пожељно да нема српска крвна зрнца, јер се њима преноси склоност ка злочинима и опачини сваке врсте. Општа спрдачина и рђав водвиљ на обе стране.

Ова девојка, са почетка текста, Јелена Ђорђевић, је изванредан пример како се (и зашто се) може прелетати од Расима до Двери и од Двери до Палме, а да се ништа не промени суштински, ни у себи, ни у пракси. Све је то део једне и исте шеме, само је питање од чега актер има бржу и габаритнију корист. Када би српски патриотизам био аутентичан, када не би био део шаблона акција-реакција, већ акција-алтернатива, овакви прелети би били немогући. Девојка је заробљена у материјалистичком шаблону, у коме свака идеологија има свој израз у парама и, као таква, може да буде припадник било које политичке опције. И није једина. Верујем да у Дверима постоји више оних који јој завиде, него оних који је презиру.

Прикажи YouTube видео Nis, Jelena Djordjevic koordinator Foruma zena SDP