Примерни опозиционар

Када нека политичка партија дође у стање ентропије, чланови се разбеже као мачке, а остају само „окорелци“, односно они који су у стању да партијског шефа следе и у провалију. У таквој је позицији данас Српска радикална странка, односно оно што је од ње остало: таман да Шешељ открије споменик Туђману у Београду, окорелци би сеирили како је њихов Шеки опет зезнуо Хрвате.

Шешељ одлично познаје своје обожаваоце и о њима, очигледно, не мисли ништа добро и лепо, па им протура приче које само они могу да прогутају. Једна од њих, последња у низу, јесте да је против Бајденове посете најбоље демонстрирати испред Председништва Србије (доцније испред Скупштине града), а не испред Владе Србије, чијем шефу Бајден, уосталом, и дошао у посету. Присталицама је то у реду. Зна Воја шта ради, опет је подвалио Американцима. Бонус поклон: подршка Трампу. Иначе, подршка хашког оптуженика Трампу користи колико и трипер, што зна и др Воја, али његови фанови о томе појма немају. Кад би мало мање певали и урлали, приметили би да Шешељева подршка Трампу одмаже, а Клинтонки помаже, јер јој даје муницију против опонента. Но, Шешељ избављење из Хага и не дугује Трампу, него данашњој владајућој клики у САД, којој припада и Хилари.

Недавно ми је један мој слушалац рекао оштроумну мисао: где год је Шешељ бранио Србе, ту Срба више нема. Ту се ништа није променило од раних Деведесетих до данас. Не знам шта је српски народ учинио Шешељу, да му се он овако сурово свети?

Давно, у време док се у Црној Гори ломило ко ће њоме владати, Мило или Момир, Шешељ је инсталирао свог кандидата за предшједника, Аћима Вишњића. Момир је, у првом кругу, добио 1800 гласова више од Мила, али је Вишњић добио око 8000 гласова, што је спречило Момира да добије у првом кругу и тиме је директно помогао Милу Ђукановићу да започне владавину која опасно прети да, по дужини, надмаши Титову. Ових дана се војвода поново спрема у Црну Гору, да разбије ионако крхко и неконзистентно српско бирачко тело, да га фрагментира и опет помогне Милу. Његовим присталицама је важно једино да се србује, а какве последице ће то оставити, нити разумеју, нити их интересује; да својим скакањем и певањем рђавих песама заправо помажу свакој власти и то већ кварат века, сасвим је далеко од мозгова гомиле.

Шешеља сам први пут видео негде почетком Деведестих, док је предводио одлично декорисане четнике кроз Кнез Михајлову улицу. Пало ми је у очи да су униформе нове, али да су браде веома старе, пуштене бар две-три године раније. Оценио сам да у тој гомили нема много чланова МЕНСА, што ће рећи да браде нису пустили зато што су проникли у будућност, него зато што је неко рекао: „Сад пуштај, да ти израсте до 1990-те“. Другим речима, одмах сам схватио да је Шешељ пројекат, с тим да, наравно, нисам имао представу ни о циљевима, ни о дуговечности пројекта. Тек сам доцније схватио да су наши мили и драги четници одлично послужили за хомогенизацију наших непријатеља. Тадашњи војник ЈНА је, иако Хрватима несумњиво антипатичан, био недовољан да збије Хрвате и Муслимане. Просто, сви су они, свиђало им се или не, служили у тој војсци, а у четничким одредима нису, тако да су за фанатизовање наших непријатеља четници било више него добро дошли. У војичком смислу, њихов је допринос био миноран, али је, у пропагандном био изузетан.

Кад год је Шешељ негде говорио, на неком другом месту би плануле српске куће.

Крупна политичка лаж рођена је баш у СРС: Теслино оружје, ракетирање Авиана, десет хиљада бесних четника који јуришају у правцу војводиног испруженог прста… Ко је, макар једном, прошао поред тих бесних четника, на митингу СРС, ма ком и ма где, добро зна да слободно, без икаквих последица, може да им псује мајку српску на 50 метара од бине и да нико реч неће рећи. Све је, дакле, „на шатро“: и вођа, и руководство, и присталице. Главешине, док србују, колекционишу станове и паре, а сиротиња им кличе, срећна што се бар ту, на митингу, или поред ТВ-а, док говори војвода, осећа моћно. У животу, у продавници, у аутобусу, пред шалтером, код лекара, ти мученици су вазда последњи у сваком реду, само су уз војводу важни и моћни, без обзира што магија траје колико и конференција за медије.

Велика лаж је родила и велике лажове и превернике. Од 2008. до данас, бар две трећине СРС се изместило у друге партије, поглавито у СНС, што указује на привидни парадокс да се иза радикалних идеја увек крију потенцијални конвертити. Свако ко је икад отишао из СРС проглашен је издајником, тако да данас има више издајника произашлих из те странке, него на читавој српској политичкој сцени. Изгледа као да су само такве производили.

Војводи не пада напамет да преузме одговорност за појаву толиких конвертита унутар његове организације. Једном сам, Ђаво ме натера, питао Гордану Поп-Лазић, како им успева да производе толике „издајнике“ и како нико није одговоран за такву појаву. Пеглала ми је неку стандардну радикалску вадилицу, а онда се у разговор умешала Вјерица Радета и рекла колегиници да ме не цвели, него да пусти њој да ме научи да разумем ствари. Рекао сам да од ње могу да научим само Гламочко немо, и ништа више и обуставио даљу коресподенцију са овим луменима српске политике.

Војвода никад није правио компромисе: политика није нешто за шта се живи, већ нешто од чега се живи. Нагодба, на основу које је пуштен из Хага, диктираће његове даље политичке потезе и комбинације.

Колико је Шешељ, са својим ученицима и сарадницима учинио за Србе, види се по томе шта и колико данас поседује српски народ, а шта поседује војводина клика. Кад смо кренули, пре четврт века, српски народ је био богатији од њих, данас су ови немерљиво богатији од народа који су бранили. Испада да се читава борба сводила на то да се, испод димне завесе великих парола, изврши прерасподела добара. Војводини фанови уопште не опажају да су боље живели и више имали док их војвода није бранио.

Војвода је, а биће да није на своју руку радио, одиграо изванредну улогу у компромитацији српског национализма. Дао му је прљаво, пијано и неписмено лице. Његови четници, који као да су изашли из неког Булајићевог филма, су добили атест да је то једино исправно родољубље и да свако ко не пева четничке песме и одбија да сабије пола кила љуте наискап, Србин није.

СРС, а то није лако видети испод наслага свакојаких лупетања, заправо никад није имала нити идеје, нити идеологију, нити ма какве циљеве, осим крајње личних и лукративних. Збркана и збрда-здола објашњавана идеологија српског национализма, јесте само обично национал-романтичарско трабуњање, које се ни за главу ни за реп не да ухватити. Циљеви српског народа, у интерпретацији СРС, били су недостижни, нереални и искључиво прокламативни. Доказ да су циљеви били нереални и да су ту били само због слуђивања народа, јесте то што су од већине чланова и функционера СРС напуштени чим се појавила нека пара за одустајање. Више вреди, нормално, кућица у Бајчетини, него линија Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Данас једнако нереалне, квазиевропејске идеје, циркулишу у СНС-у, али ником од бивших радикала не пада напамет да врати станове које су добили да би водили анти-ЕУ политику. Идеје се мењају, али станови остају.

Свака фантазмагорична политика, радикалска, или напредњачка, свеједно, јесте, у ствари, одустајање од политике у правом значењу појма. Права, органска политика се не трампи за материјална добра.
Мит о томе да је Шешељ победио Хаг је, ипак, само мит; Хаг још стоји где је и стајао, једнако суди Србима као и пре. Шешељ је Хаг победио тако што је направио комбинацију с њим, или с неким ко трибунал контролише, а није га победио.

Једино што је војвода икад победио и побеђује, јесте српски народ.