Ајмо Јово наново

После изјаве бившег амбасадора САД у Црној Гори, Сју Кеј Браун, да опозиција треба да прихвати резултате избора, више нема никакве сумње да Мило остаје фаворит Запада и да од његовог одласка са власти нема ништа. То, наравно, не значи да је даља борба опозиције излишна, већ да се мора одвијати на други начин и другим средствима, јер је досадашња стратегија рушења режима дефинитивно исцрпена.

Пракса је показала следеће:

Ђукановић „на кутију“ изгубити не може и сваки нови покушај да се преко избора дође до власти, испоставиће се као бесмислен, ако се претходно не избори за коректне услове кампање.
Нема коректне кампање – нема избора. Сва вајкања после избора су неубедљива пред бирачким телом.
Избори су показали и да новац, сам по себи, није довољан. Мора се доћи до медија, или се морају створити и проширити постојећи и они не треба да раде у пуном капацитету само током кампање, већ стално.
Уместо кукњаве, која неће дати ни резултат ни алиби за неуспех опозиције, сада треба умањити штету и видети које су то форме у којима ће се политичка борба одвијати у будућности.
Инсистирање на социјалним питањима, као и на томе да је властодржац лопов, не дају резултат. То је покушала опозиција у РС и потучена је; то је и у Србији стална тема свих кампања и на крају се увек испостави да побеђује баш онај ко је од опозиције означен као лопов и произвођач социјално-економског слома.
Мој предлог је, у погледу пропаганде, следећи: треба подрити Мила Ђукановића на његовој теми, а она је одбрана државности Црне Горе. Исправно би било њега представити као рушиоца државности јер, ни после кварат века на власти, није успео да ту државност учини прихватљивом за половину грађана.
За монтенегринске и црногорске гласове се не треба борити нарочито упорно, јер се, у тој борби, претерано ублажавају ставови опозиције, а резултат је мршав. Јасни, недвосмислени ставови, без бежања од тема које би могле да иритирају несрбе, даће резултат, док претерано нијансирање и компликовање читаву причу чини неубедљивом.
Улични протести, у досадашњој форми, не дају резултат. Мали пример: у Београду смо имали током деведестих силне протесте, са десетинама хиљада учесника, сталне туче с полицијом, а резултати нису били никакви. Само два протеста су успела: онај, из 96/97, кад су пиштаљке и лупање у шерпе за време дневника РТС-а буквално заглушиле Београд и тиме запретиле да обезвреде пропагандну машину Милошевића и протести таксиста, који су у стању да, за пола сата, затворе град и паралишу живот у њему. Дакле, протест мора да представља стварну претњу, а туча с полицијом није стварна претња, јер је исход унапред познат. Систем мора да осети да ће доживети штету, иначе не мари за протесте. Блокирање путева ка мору у доба туристичке сезоне режим не би могао да игнорише.
ДФ треба да ради на себи, а не на коалицијама. Кад довољно нарасте, њега ће јурити да с њим уђу у коалиције. Правилан пут политичке борбе је да се главни противник види у партијама сличне оријентације. Другим речима, ДФ треба да се потруди да или у себе усиса, или да затре остале просрпске партије. Тек онда на ред долази обрачун са ДПС-ом. Исто тако, бесмислено је, чак и штетно, призивати у помоћ мањинске посланике, јер од та посла нема ништа, а лако може да се изгуби образ. Мањине могу, једног дана, да подрже опозицију, али само на миг неке западне амбасаде, али ће то значити да су претходно и крупни опозициони играчи прошли кроз обраду у тим амбасадама и да су стављени под контролу.
Већ данас треба стиснути петљу и рећи репресивном апарату да ће сутра, кад се промени серва, озбиљно одговарати за данашње поступање, с тим да се оставе отшкринута врата за оне који тренутно престану да делују у корист режима. Свако ко се огешио о народ, мора да зна да му је име забележено и да му неће бити опроштено.
Окружење Мила Ђукановића, колико год да се клело у верност господару, увелико размишља о времену после Мила, јер паре и привилегије треба сачувати и кад се власт промени. Ником не пада на памет да проба срећу следећи Мила до краја. Зна то и он. Дакле, окружење мора да зна да ће бити аболиран само први који се одметне, док ће остали морати да поделе судбину са господаром.