Логички позитивизам или Атентатологија

Овај текст је, заправо, један мали философски трактат о атентату који се (или није?) догодио и који је (или није?) припреман. Чему, побогу, питате се ви, философски трактат о једној ствари која се, на месечној бази, смењује с државним ударима и заверама за свргавање богомдане и народом изабране власти?

Ево разлога: јутрос сам, на пијаци, чуо двојицу пензионера како разговарају о јучерашњем догађају, при чему ће један од њих рећи: „Зашто хоће да убију човека, ни кривог, ни дужног? Шта им је урадио“?

Пензионери су, дакле, поставили два врло важна питања: гносеолошко и онтолошко. Прво се тиче, као што знате, порекла и обима сазнања, друго се тиче бића.

Откуд пензионерима, за које сам одмах оценио да се нису, ни у бољим годинама, великом памећу оптеретили, сазнање да неко хоће да убије надбиће? Где су извори, где границе њиховог сазнања? Прво што ми је пало напамет је да су ти извори сазнања Информер, или Пинк јер су та два медија у гносеолошким питањима отишла далеко даље него што су Аристотел, или Хегел, икад сањали да се доћи може. Друго, онтолошко питање, помало лебди у ваздуху, али ће се и са њим на крај изаћи: неки „они“ хоће да убију премијера. За сада, у питању су, у философском кључу, не-бића, јер се, пре овог онтолошког, мора решити гносеолошко питање, односно још нема сазнања ко би то могао бити? Пензионери, који своју памет црпу из министарске памети, која запљускује насловне стране таблоида, тачно знају, поучени логиком мин. Стефановића и мин. Вулина, у саслужењу са мин. Зораном Михајловић, шта хоће не-биће. Ми, дакле, не знамо „ко“, али знамо шта тај (или „ти“) хоће. Ово оштро раздвајање онтологије и гносеологије „ми не знамо ко је, али знамо шта хоће), своју радикалну верзију има у исказу: „нико хоће нешто“, што би била прецизна логичка дијагноза  изјава које се, од синоћ, врте на медијима.

Философску забуну, заправо, уносе министри, који из премисе 1. Нађено је оружје у шуми 2. Шума је у Јајинцима, извлаче конклузију: Оружје је намењено атентату на премијера. Неко ће помислити да у овом умовању нема ни слабе двојке из логике у гимназији, али овде би требало имати резерву: на следећем примеру ћу показати да све и није тако уврнуто као што изгледа, наводећи речи енглеског философа Лудвига Витгенштајна, које је рођен као Јеврејин, али је прешао у протестантску веру, што даје извесну наду онима који се роде као Срби и православци, па и сами постану протестанти.

Витгенштајн, кад говори о теорији Универзалне и Тоталне сумње каже:  „У логици ништа није случајно. Ако ствар може да се појави у стању ствари, онда могућност стања ствари мора у тој ствари бити прејудицирана. Ако ствари могу бити у стањима ствари, ова могућност мора да већ у њима лежи. Логика се бави сваком могућношћу и све могућности су њене чињенице„.

Стефановић: „Ако се оружје у шуми може појавити у својој атентаторској могућности, онда то није случајно, јер је у том стању већ прејудицирано. Из тога следи да је оно (оружје) нужно било намењено атентату, јер би боравак оружја у шуми изгледао као случај, а то је немогуће, јер случај не постоји„.

Витгенштајн: „Ако познајем предмет, онда познајем и све могућности његовог појављивања у стањима ствари. Свака таква могућност мора лежати у природи предмета. Не може се накнадно наћи нова могућност„.

Стефановић: „Ако  познајем атентаторске могућности оружја, не може се накнадно утврдити да оно није било намењено атентату„.

Витгенштајн: „Ми правимо себи слике чињеница. Слика представља стање ствари у логичком простору. Слика је модел стварности. Слика је чињеница. То што се елементи слике међусобно односе на одређени начин, значи да се тако односе и елементи саме ствари. Слика је тако повезана са стварношћу. Она је њено мерило„.

Стефановић: „Ствари које су нам недоступне, сазнајемо логиком. Логика је наука о начину образовања представа, односно слика чињеница и односа међу њима. Представа о оружју намењеном за атентат, је атентат у логичком простору. Она је, дакле, модел стварности, односно сама стварност„.

Витгенштајн: „Мисао садржи могућност замишљеног стања ствари. Што је замисливо, то је и могуће. Не можемо замислити нешто нелогично, јер бисмо онда нелогично мислили„.

Стефановић: „Чим сам замислио оружје као могуће средство атентата, оно то нужно и мора бити, иначе га не бих могао замислити„.

(То што можете да замислите глувог да слуша Моцарта, не сме да вам скрене пажњу са ове логике. Прим. аут.)

Према свему изложеном, логика министра Стефановића је сасвим философски утемељена, из чега следи да су и она два пензионера са пијаце не само философски настројена, већ и да су Витгенштајнови следбеници, баш као и Стефановић.

Пошто смо, дакле, замислили атентат, онда и пронађено оружје мора, нужно, њему бити намењено. Иначе то не бисмо могли ни замислити, а да не испаднемо из логичког поља закључивања.

Да видим мајчиног сина у полицији и тужилаштву да порекне оно што је министар поставио као задатак, а задатак је, наравно, гносеолошки: проширити границе сазнања о атентату који је министар замислио. Полиција, која је гносеолошка организација првог реда, већ и због тога што је из овог народа извукла, што пендреком, што уценама, више сазнања него Академија наука, сада мора да уђе у логички простор министра Стефановића и да докаже да је слика атентата, која лежи као логичка нужност која се појављује у могућим стањима ствари, како би рекао Витгенштајн, заправо чињеница. Иста мука чека и тужилаштво.

Онтолошко питање и даље виси над главом: ко је биће, или ко су бића, која су планирала атентат у логичком простору министра Стефановића? Треба од не-бића доћи до бића. Полицији, у одговору на ову енигму, у помоћ прискачу биологија и физиологија. Ако ухапсиш довољно велики број не-бића, од њих ћеш, одређеним методима, створити биће. Вежеш осумњиченог, угасиш светло, бијеш га десет минута, тражећи признање да је биће из логичког простора и слике о могућим стањима ствари министра Стефановића. После две-три сеансе, биће довољно да само угасиш светло, и не-биће признаје да је биће.

Од не-бића створено биће се крхко заварава да ће се на суду извући за апсурдну оптужбу да је ушетао у нечији логички простор, али и суд има исту гвоздену логику, као и мин. Стефановић: ако оптужени, из стања не-бића може да пређе у стање бића, односно може да припрема атентат, оно може и да га изврши, иначе тако нешто не би ни било могуће замислити. Ако познајемо стања ствари (могућност да је неко атентатор), онда значи да тако нешто лежи у самој ствари (атентатору), те је биће нужно атентатор. Истина, у логичком простору, али цепидлачењу овде нема места јр, ако би се изашло из овог логичког простора, пљуштали би откази у полицији и тужилаштвима као плаха летња киша.

Истрага ће утврдити да ли је биће, у философском смислу, јединствено, двојствено, или мноштвено, зависно од логичког поља које је формирао министар.

Полиција и тужилаштво ће прошетати осумњичене кроз пет основних философских тумачења о пореклу сазнања (емпиризам, сензуализам, рационализам, интуиционизам и ирационализам) и, утврдивши обим и границе сазнања и ту се ствари рачвају: или ће их предати суду, или ће неко нагло, без објашњења, прекинути целу аферу и ставити је ад акта, до новог логичког поља атентата на надбиће.