Форматирање нација

Пре два дана је, на Фонду стратешке културе,  објављен изванредан мини-фељтон, аутора Џевада Галијашевића[1] о стварању муслиманске нације, од стране Савеза комуниста БиХ и, наравно, СКЈ.  Фељтону се нема шта додати, јер изнаси хронологију и фактографију; Галијашевић је непристрасан и објективан и, по мом мишљењу, текст је важан  за разумевање епохе и изванредно је сведочанство о методологији креирања нација на тлу СФРЈ.

Постоји много дефиниција нације,[2] и све су мање-више добре, а и мањкаве, из простог разлога што је готово немогуће дефинисати појам који се налази у сталном преобликовању. Посебна мањкавост се састоји у покушајима да се дефинишу елементи нације, попут територије, вероисповести, истог етничког порекла итд. Могло би се рећи да је свака дефиниција, заправо, покушај да се друштвена статика надгорњи друштвеној динамици, па ни дефинисање нације не успева да се отргне општој тенденцији.[3]

Други проблем се састоји у следећем: прво се креира неки појам (нација, народ, племе, род…), а онда се гледа како нека заједница може да се уклопи у одговарајући појам, што је савршено бесмислено, јер такву заједницу чини сасвим неорганском.[4]

Што сам старији (не због простог биолошког протока времена, већ стога што сам, током живота видео – и још гледам – креирање нових нација), склон сам да марксистичку дефиницију нације сматрам релативно најбољом. Упрошћено, она каже да је појава нација везана за појаву буржоаског, дакле, грађанског друштва, што би се тешко могло оспорити. Француски народ је постао нација тек после Француске буржоаске револуције, док је америчка нација сасвим неодвојива од политичког система, дакле без капитализма. Слично је и са немачком нацијом (италијанском такође), која је различите етничке елементе и различите вероисповести ујединила претворивши их у грађане. Дакле, тек грађанин може бити припадник нације, што подразумева (а не укључује, у смислу дефиниција нације) одрицање од вере, етничког порекла, или територије, као елемената самоспознаје неке заједнице, у корист шире, грађанске заједнице. Све оно што је, пре грађанских револуција, чинило саму срж неког народа (језик, култура, вера, традиција), сада постаје само „посебност“ у оквиру шире заједнице, односно нације.

Прва и Друга Југославија са, најпре, „интегралним југословенством“, а касније стварањем југословенске нације, у основи су значиле „грађанизацију“ народа који заједницу чине. Смешни и, наравно, неуспешни покушаји да се створи некаква југословенска традиција, или југословенски патриотизам, значили су поништење традиције, обичаја и патриотизма народа који су у Југославију ушли.[5]

Оно што је овде додатно закомпликовало ситуацију је то што је српски народ, који се читав век пре своје нове браће, ослободио од туђинске власти, постао модел по коме је требало стварати и остале народе у Југославији, који никакву замисао о слободи нису имали и своју „самобитност“ су тражили у копирању српске етногенезе. Срби су имали свој органски развој, своју историју, свој језик, своју културу и државотворност, па су сви остали поверовали да се, простим имитатом модела, може створити нација. И, наравно, могло је, с тим да су, сви заједно, прескочили фазу народа и одмах се концентрисали на прављење нације. Почели су да измишљају своју историју, упрегли су велики број полуинтелигената да нађу историјско, а посебно научно утемељење нације[6], почели су да измишљају језике и писма, да краду националне јунаке и то не зато што је то неопходно за стварање једне нације[7], већ зато што је органски модел развоја српске нације постао модел за неоргански развој осталих нација у Југославији. Не познајући слободу, па чак ни тежњу за слободом, они за други модел нису ни знали. Ваљда су, наивно, претпоставили да су и Срби некад, као они у 20-том веку, сели и договорили се којим ће језиком говорити, којим писмом писати, коју ће историју презентирати, те које ће националне јунаке имати. Потпуно им је промакло да се код нас тај процес одвијао спонтано и хаотично, а не по катедрама и скуповима историчара и лингвиста.[8]

Права, аутентична историја и култура тешко обавезују и много је удобнија позиција кад један народ пред собом има празну таблу, по којој може да исписује што му душа жели. Ту машта добија крила, земљу не дотиче; Хрвати имају више краљева него што су их имали Енлеска и Француска заједно, Македонци су директни потомци Александра Македонског, Црногорци имају чак два слова више него ми, а државност им сеже до доба Јуре, Бошњаци су старији од диносауруса и, сасвим случајно, су сви муслимани.

Свака од тих нових и неорганских нација је трагична до апсурда и свака је створена декретом. Код муслимана је верска заједница побркана са нацијом, код Македонаца је отац нације бугарски цар Самуило (Византинци су цара Василија, који је поразио оца македонске нације звали „Бугароубицом“, а ваљда су знали кога је овај поразио; никако га нису звали „Македоноубицом“), Црногорци су из племена прешли у нацију, прескочивши све фазе између, само још не могу да се договоре јесу ли аутохтони, или су Црвени Хрвати, или чак потомци римских легионара.[9]

У основи, свака нација на тлу Југославије, изузев Шиптара и Словенаца, који јесу посебни етницитети, ма како себе називала, има увек исти призвук – Несрбин. При томе се сасвим нормалним сматра очерупати српску историју, отети језик и писмо. Црногорци, Хрвати и Бошњаци мистериозно говоре српским језиком, служе се српским писмом и упорно одбијају да, осим у службеној коресподенцији и на медијима, говоре језиком који су сами себи прописали. На улици, у кафанама, и даље се говори језик који није плод лингвистичких фантазмагорија.

По идеолошкој  инерцији, СКЈ је  производио нове нације, чак и од оних народа којима, у последњих хиљаду година, на памет није пало да би народ могли бити, камо ли нација. У Македонији се, буквално, од становиништва правила нација и то не било каква, већ нација са слободарским традицијама[10], које је, збиља, тешко набројати. Проблем је у томе што је Македонија српски ратни плен, отет од Турака 1912., а не од неких Македонаца којима, уз сву слободарску традицију, напамет није пало да се сами ослобађају. Рецимо то овако: Македонци су декретом стекли и нацију и територију и то на туђем државном тлу. Хрвати, чије креирање као нације нису извели комунисти, своју територију су, захваљујући победи својих ратних непријатеља, стекли на тлу својих ратних компањона – Аустроугара. Ни Словенци нису другачије дошли до „дежеле“. Прилично необичан пример да поражени у рату добију нацију и државу. О томе како су настале те нације и које је етничко порекло њихово, читаве су библиотеке написане. оно што је важно – до сад су већ постали нације. Поштено говорећи, мање захваљујући себи, више нашој глупости. Нормално, слободарске традиције се подразумевају. Толике битке и буне Хрвата и Словенаца против германско-угарских завојевача, историја није могла да не види.

Са муслиманима нешто другачији случај. Чак и за узусе комунистичког решавања националног питања, стварање нације од верске групе је веома егзотично решење. Наравно, слободарске традиције, попут служења Османлијама, нису остале незапажене од комунистичке историјске науке. [11]

Са муслиманског становишта, жал за „турским вактом“ никад није престала и стварање БиХ је доживљено као прилика да се турски вакат поврати макар локално. То је крајњи смисао стварања муслиманске (доцније бошњачке) нације. [12]

Не треба се заваравати: нетрпељивост Хрвата, Бошњака, Словенаца, Македонаца, па и Црногораца, према српском народу, старија је од комунизма и нема никакве везе са Дрезденским конгресом. Комунисти нису измислили Хрвате и Црногорце, док остале јесу.

Данас је у току стварање црногорске и, мање приметно, али несумњиво, војвођанске нације. Можда не би било лоше да примене скраћени поступак, односно да прескоче она натезања са научним утемељењем нације и измишљањем историје. Живимо у таква времена да је довољно викнути: „Хиљаду евра сваком ко је Црногорац (или Војвођанин)“! Рекох на почетку да је нација, заправо, народ у грађанском друштву, а у грађанском друштву је новац сасвим довољан аргумент.

Има се нација колико се хоће, него се нема пара. Да их има, од добровољних певачких друштава би се нације правиле.

[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/muslimanska-nacija-kao-projekt-ateisticke-vlasti-i-komunizma-1/

[2] https://sh.wikipedia.org/wiki/Nacija

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0

https://bs.wikipedia.org/wiki/Nacija

https://hr.wikipedia.org/wiki/Nacija

[3] Када би верски критеријум био важан, била би немогућа, рецимо, немачка нација. Етнички критеријум би америчку нацију сасвим обесмислио, а територија подразумева да би се и карактер нације мењао са границама државе, или би нација сасвим нестала у случају губитка територије. Све у свему, очигледно је да појам нације измиче прецизном дефинисању, али баш недостатак таквог дефинисања омогућва произвољно креирање нација.

[4] Органске заједнице су самоникле и не потребују дефиниције, док су неорганске, оне које су настале најпре у главама књишких и катедарских мољаца и идеолога, па тек онда у животу, склоне паду од оног тренутка кад државна сила, или доминантни спољни фактор више не стоје иза њих.

[5] Такав концепт је дао почетну предност оним народима који су у Југославију ушли насилно, или из нужде, јер су они, према новој држави, имали отпор, док је српски народ тренутно попустио, јер је побркао нову државу са преткумановском Србијом, немајући никакву дистанцу према новој држави. То се најбоље видело концем 20-тог века, кад су Срби панично заменили СФРЈ за СРЈ, а доцније за ДЗ СЦГ. Читав век удаљени од своје органске државе, више нису успевали да мисли „неграђански“.

[6] Што је јадан апсурд; једна заједница, била она племе, народ, или чак нација, не постоји због научног утемељења, које има смисла само тамо где органске заједнице и нема. Наука никад није морала да утврди ни порекло, ни постојање српског народа, па би он опет постојао; обрнуто – где историјског трајања нема – ту је наука све.

[7] Јужноамерички Индијанци нису престали да буду то што јесу, зато што су проговорили шпанским језиком, нити зато што су постали католици. Они су имали своју историју, а нова вера и страни језик су последица окупације.

[8] Вук Караџић је, са свим својим манама, органски израстао из српске сељачије, док су „крлежијанци“, са својим измишљањм хрватског језика, пројекат, а не производ органског развоја хрватског народа. Простије: Вук је „кодификовао“ један језик који је већ постојао, док је код „крлежијанаца“ језик прво смишљен на катедрама и скуповима, па онда пуштен у народ, који дотле није ни знао којим језиком говори.

[9] Симпатичан пример колективне самообмане је и прича о истрази потурица у „земљи у коју турска нога никад није крочила“. Ко не зна, мислио би да су се Турци или хеликоптерима десантирали, или да су потурице теледириговано прешле на ислам, без да су праве Турке икад виделе. Најбоље је што Црногорци заиста верују у ове приче, иако је Црна Гора, и данас, три века после истраге потурица, начичкана џамијама мало мање него Ријад. Одличан пример кидања синапси између очију и мозга.

[10] Лично сам уверен да Македонци нису Срби и није ми жао што је тако. Бојим се да им наша својатања једног дана, у некој кризи, не постану алиби да нам се поново пришљамче.

[11] Занимљиво је ћутање српске јавности и српских политичара од самоукидања српске државе 1918-те до данас, с тим што се, крајње манипулантски и преварантски, то ћутање и пристајање на отимачину, од стране монархиста и антикомуниста, до 1941. третира као наивност , а од 1945. као злонамерност.

[12] Уједно и прилика да се превера још једном исплати.