Свет је овај, каже Хераклит, ватра која се са мером пали и са мером гаси. Тако и српско тужилаштво, исто оно чије фиоке могу и слона да прогутају, веома је ажурно издало налог за саслушање Вука Јереимћа, пре него што је његов авион уопште додирнуо писту београдског аеродрома. То убедљиво сведочи о томе да се централни сервер тужилаштва налази изван њега, а највероватније у Влади Србије.
Данима траје хајка на Вука Јеремића, углавном преко провладиних таблоида и тужилаштво се полетно укључује у ту хајку, као да на његовом челу седи Драган Ј. Вучићевић. Ко седи на челу Драгана Ј. Вучићевића уопште није тешко одгонетнути.
Наравно, читава хајка на несрећног Јеремића није мотивисана збивањима у топчидерској касарни 2004. године, већ могућном кандидатуром Вука Јеремића за председника Србије. За дванаест година од трагедије у касарни до данас нико није довео Вука Јеремића у везу са убиством гардиста, а – гле чуда – најава да би се могао кандидовати за председника Србије, смешта га у сам центар те афере и, да ствар буде интересантнија, смешта само њега, као да је он био и командант, односно начелник гарнизона, и начелник Генералштаба, и министар одбране, и председник Владе, и председник државе… На крају ће се испоставити да је Јеремић сам ликвидирао гардисте, лично обавио увиђај и сам заташкао читав случај. Но, лукава и интелигентна власт Александра Вучића успела је да, после дванаест година проникне у све аспекте овог догађаја, који ни Шерлок Холмс не би могао да реши.
Још пре годину дана сам у својим емисијама говорио да је Вук Јеремић озбиљан политички играч и природни кандидат за председника Србије. Млад, интелигентан, образован, са манирима који су далеко изнад стандарда у српском политичком животу, у односу на остале могуће кандидате изгледа као Меланија Трамп у односу на Вјерицу Радету.
Наравно, Јеремић је еврооптимиста, вероватно пронато оријентисан, један потпуно позападњачени тип, али, тешко да би неки родитељ у Србији више волео да учитељ његовом детету буде Шешељ, или Тома Николић, него Јеремић и свакако би свака мајка у Србији радије видела Вука као свог зета, него поменути двојац из Српске радикалне странке. Све то заједно даје огромну предност Јеремићу у изборном процесу за председника Србије и власт то покушава да неутралише аферама од којих је ова, везана за топчидерску касарну, само почетак. Доћи ће време када ћемо из таблоида сазнати да је Вук Јеремић још у основној школи крао кликере другој деци и отимао им ужину, да је заједно са Гаврилом Принципом планирао атентат на Франца Фердинанда и да има кућни видео са Мими Оро, а да му је најбољи друг Змај од Шипова. Публика српских таблоида, као и потрошачи Фарме и Парова, већ је прешла на подљудску интелигенцију, тако да може да прогута сваку причу.
Основни Вучићев проблем са дисквалификацијом Јеремића је у томе што је недовољно Вука гадити пред публиком која ионако не би гласала за њега. Та таблоидна публика је препарирана да гласа за сваког оног кога Вучић предложи за кандидата, макар то био и Змај од Врњачке Бање – Зоран Бабић.
Други Вучићев проблем је како да спречи опозицију да јединствено стане иза Јеремића. За премијера је од изузетне важности да Вук Јеремић не уђе у други круг председничких избора, јер би у том другом кругу, посебно у неизбежним тв-дуелима одувао сваког другог кандидата. Чак и ако би се Вучић лично кандидовао за председника Србије, то би га приморало да пред јавношћу призна да нема „јаког кандидата“ у својој политичкој опцији и – не мање важно – приморало би га да, после четири године, изађе на тв-дуел са Јеремићем у коме би га овај политички демолирао. То не значи да би Јеремић добио Вућића у другом кругу (јер је у другом кругу бројање гласова готово искључиво у рукама власти), али би Ацин ореол прешао из златне у провидно-белу боју.
Наравно, за Србију је свеједно да ли ће председник Србије бити Вук Јеремић, Тома Николић, или Змај од Шипова, али за СНС и Вучића није свеједно.
Премијер не мора да се плаши бледе и бескрвне „патриотске“ опозиције, јер она не може да истакне иоле озбиљног кандидата, али опасност прети са проевропске стране која, у односу на Вучићеве Визиготе из СНС-а делују умереније, пристојније и писменије, иако су, објективно, за Србију једнако штетни.
Лично мислим да је за Вучића најкорисније да у априлу распише и парламентарне и председничке изборе. На тај начин би, у општој збрци, могао да, већ провереним марифетлуцима, избаци Вука Јеремића из другог круга председничких избора, а да, истовремено, из парламента одува „патриотску“ опозицију, чије је највеће достигнуће за ових неколико месеци борба да се чачански начин говора изједначи са српским књижевним језиком. Наравно, „патриотској“ опозицији, која је ослабљена распадом ДСС-а, увек остају две могућности: прва – да се појаве на истој листи са онима са којима су се за руке држали испред зграде Председништва (Чеда, Борис, Пајтић), и друга – да се поново пуздају у америчког амбасадора у пребацивању цензуса.
Већ и на сам помен да би могли бити расписани парламентарни избори у опозицији и међу српским „патриотским“ интелектуалцима, зачуо се вапај за општим уједињавањем баба и жаба, само да се некако преживи у политичком животу. Тај јаук, који се до неба чује, никад није упалио, па неће ни сад. И врло ограничени бирач у том јауку и вапају види само борбу за очување личног положаја и привилегија, а чак ни телескоп Хабл не би у том уједињењу могао да види ни трунку принципијелности, или некакве идеје која би водила ка избављењу Србије из евроатлантске чељусти. Српској политици, па и српском народу су потребни нови људи и нове идеје, а не ново препакивање политичких губитника, чији опстанак у политичком животу зависи само од наклоности страних амбасадора. Међутим, иако би Вучић имао шансу да на пролећним изборима одува опозицију, та шанса би била скопчана искључиво са нагодбом са западним господарима да овог пута не помажу опозицији, а та нагодба кошта. Ако до ње дође, цену ионако неће платити Вучић, него српски народ. У основи, ма ко победио на председничким изборима и ма ко ушао, или изашао из српског парламента, за судбину Срба неће имати никаквог значаја. И власт и опозиција су начелно колаборационистички оријентисани, деле исте капиталистичке вредности и надмен кастински став у односу на народ. На човеколикој српској политичкиј сцени се свеједно не решавају никаква важна политичка питања, већ се само отима за шаку пара и наклоност господара.
Да би се правилно разумели предстојећи догађаји, да би се оценио домет председничких и евентуалних парламентарних избора, неоцењиво је важно имати на уму следеће:
- У Србији се не води политика, него се само извршава она која се креира „од споља“. Смисао избора се овде, дакле, своди на то ко ће и под којим условима спроводити политику Запада. Привид да овде постоје политика и политичари не долази из увида у стварност, већ из етнопсихолошког, српског доживљаја политичара као сеоског кнеза, који може по својој ћуди, да награди кога, да му учини, да му помогне, а све то у замену за лојалност и улизивање. Другим речима, наше сведено, поједностављено схватање политике, пружа нам илузију да политика и политичари овде уопште постоје. Типичан српски политичар је Драган Марковић Палма, а сви остали, од секретара месне заједнице, до Вучића, су само умањени, или мултипликовани Драгани Марковићи. Опет говорим о доживљају политичара и политике у Срба – политичар је неко ко нема задатак да се бави државним пословима, нити јавним добром, већ је неко из чије се руке добија посао, грађевинска дозвола, пословна комбинација итд.
Другим речима, Срби од политичара и не очекују политику, већ личну вајдицу. Тиме је задат и оквир размишљања бирача.
- На српској политичкој сцени нема алфа примерака, изразитих мужјака, са вољом за моћ. Извршавања туђих налога и полтронисање јачима од себе није моћ, него немоћ. Бета примерци су, у најбољем случају, способни само за симулацију моћи и застрашивање поданика. Таква врста људи долазак на власт сматра крајем, а не почетком политичке борбе.Од тог тренутка, од доласка на власт, једина брига је конзервација стања, односно останка на власти, без обзира на то коју цену треба за то да плате држава и народ.
- Основни постулат политике је да је спољна политика далеко важнија од унутрашње, односно да онај ко не влада спољном политиком, не може ни унутрашњом. Управо је последица одустајања од спољне политике то што ММФ и друге међународне организације воде чисто унутрашње ствари Србије, од финансија, до безбедности, културе и просвете.
- Последица одустајања од спољне политике је и то што свако нов, ко уђе у политику (истина, и ко уђе, нема појма зашто је ушао, осим да буде ту) и ко се бави, условно речено, опозиционим деловањем, за формални улазак у институције система мора да се обрати странцима и да плати цену за улазак. Уколико то не уради, следи му дуго мрцварење, финансијско исцрпљивање, медијско блаћење и – на крају – гашење.
- Из тачке 4. следи и следећа тачка: у Србији нема опозиције, бар нема опозиције странцима. Фокус сваке опозиционе партије или групације је на тренутном властодршцу, а не на промени политике и ресетовању система. То иде на руку Западу који, повремено мењајући властодршца, ради смањивања напетости у земљи и стварања илузије друштвеног кретања, заправо конзервира колонијалну управу.
- Опозиција је фатално неспособна и то не зато што је, по мишљењу српских интелектуалаца, разједињена, већ зато што нема идеје, људе, нити макар бледу замисао шта је политика уопште, изузев бити калиф уместо калифа. Уједињење игнораната само мултипликује незнање. Уколико се не уједине, испашће из политичког живота, а уколико се уједине, распашће се дан после преласка цензуса. Исход ће свакако бити исти: неће утицати на политички живот, али ће поправити сопствени материјални положај.
- Читаву збрку додатно компликује српска патриотска политичка аналитика, кој и сама, са изузетком највише десетак појединаца (од којих половина ради за Вучића и странце), нема појма о чему се уопше ради, али има невероватну вољу да то незнање и неразумевање сваки дан пласира и тиме додатно слуђује публику. Сталне обмане да Руси сутра долазе да нас спасу, да стиже оружје, да се ситуација у свету драматично мења у нашу корист, да је Запад пред колапсом, а Америка у расулу, само појачавају дефетистичка расположења, кад се испостави да такве вести нису ни у далекој вези са истином.
Дефетизам шире и приче о светској завери, масонерији. К-300, Билдербергу и слично, јер стварају представу да је отпор бесмислен.
Закључак је прост: на председничким изборима ће победити кандидат Запада, звао се он Николић, Вучић, или Јеремић. Даље: ако буде парламентарних избора, у скупштину ће ући само они који имају или подршку Запада, или подршку Вучића. Нови ДОС је, у овом тренутку, немогућ. Странке попут ДС-а, ДСС-а, ЛДП-а и сличних су до те мере потрошене и компромитоване, да се на њима ништа не може градити. Чак и ако би се појачале (што није немогуће) Дверима и остатком ДСС-а који радије бира наклоност америчке амбасаде, него Вучића, могле би да рачунају на цензус, а Србија на даље робовање. Стварна промена остаје недостижна.
Сва централна питања будућности, а то су: идентитетска питања српског народа, имовинска питања, питања власништва над имовином српског народа, као и кажњавање криваца за стање у коме се Србија налази, остаће недотакнута у изборној кампањи. Посебно ће недотакнут остати колонијални статус Србије. Окупација, односно ослобођење од окупације, не постоји ни као далека слика у главама српских политичара, иако је то централно питање за опстанак државе и народа.
*
