Милан Миленковић: Собни старешина

У српски менталитет спада једна, некад симпатична, некад кобна особина, а то је да неозбиљно схватају свет око себе и околности тог света. Научили смо да политичари, од кад их памтимо, вазда нешто серуцкају, али да то, у ствари, не обавезује ни нас, ни њих, него се то ми, сви скупа, мало пред странцима правимо важни, водимо неки наш дијалог „на шатро“, да свет види да смо и ми његов део.

Сећам се времена комунизма, у коме је, као и данас, постојао прописан језик политичке (дакле, грађанске) коректности и да је било забрањено, рецимо, говорити о браћи да се зову Цигани, или Шиптари, него су се морали ословљавати као Роми и Албанци. И, у званичној коресподенцији, то је заиста тако и било. На улици, као и увек. Израз „хомосексуалац“ је био обавезан, али не знам никог ко је заглавио глобу зато што је неког звао педером. Еуфемистичког изражавања је било, али не много. Углавном се нико није освртао на те безначајне језичке играрије, јер су сви, негде, знали да власт глумата грађанско и демократско друштво, а да другови из комитета о Албанцима и педерима мисле што и ми. Осим ако нису Албанци, или педери.

Нисмо укљувили промену. Црвени су били силни и моћни, а само моћан може да се прави да га не схваташ озбиљно,  може и да посече, али и да опрости. Немоћан, на жалост, ту привилегију нема: он може само да посече.

Булумента, која је, после 5. октобра дошла до власти (намерно не кажем: на власт; то им никад није дато) није била господар својих закона, прописа, свог политичког језика и говора, па није ни у стању да се, спрам онога чиме не господари, понаша као газда. Ви мислите, по старом рефлексу, да можете и даље да по улицама и кафанама псујете некоме мајку циганску, да је ословљавање некога са „педеру“ мање-више ствар лингвистике, а не законодавства, верујете да можете свог радника, рецимо муслимана, да отпустите, а да то прође само кроз радни спор. Варате се. Ови не смеју и не умеју да опросте. Они нису валст, у оном смислу у коме су то били црвендаћи, а и они пре црвендаћа. Ови су капои у концлогору. Није на капоу да цени да ли логорашу треба прогледати кроз прсте, јер може да се деси да се оклизне, па да њега опозову и поставе му новог капоа.

Поређење са концлогором, иако на први оглед мало бљутаво, није и банално. Иако смо континенталци, све почиње да личи на Голи оток. Маса логораша ради и живи у немогућим условима, на доњој граници егзистенције и достојанства; у спољном кругу се налази УДБА, у унутрашњем полиција, односно странци и амбасадори. Радници, нормално, као што би нас и премијер данас учио, стално лењи, незадовољни, не траже себи посао, него чекају да им га милиција нађе. Хоће милиција, што и да неће, ама мора и она да кличе Удби што јој омогућава положај милицајаца. Логораши морају да кличу и милицији, и Удби, и вођи. Ко не кличе, ребра пуцају. И тамо постоји нека врста чланова СНС-а, само што се зову „ревидирци“, односно другови који су кориговали своје раније ставове у складу са новом генералном линијом. Они једу мало боље, раде мало мање, не нешто значајно, али имају једну привилегију која компензује многе недостатке у комфору: имају право и дужност да бију оне који нису ревидирали.

Собни старешина

Све заједно, још и не би било тако страшно да нема фактора који баш загорчава, а он се зове: собни старешина. Е, сад: Удбаш може и да ти прогледа кроз прсте. Високо је изнад тебе, смрдиш му ко вуга, мрско му је и шамар да ти лупи, да се не испрља. Кад баш хоће, пошаље милицију да ти објасни да је бесмислен рад за мало клопе твој философски проблем, али и милиција…и њему гадно да те бије, прљав си, упишан, а он тек запримио нову униформу… Ако га Удбаш не гледа, можеш да се извучеш са шамарчином и да му отцвркућеш: „Ја сам ђубре, без части, поноса и морала и слепи путник на броду историје српског народа“ и пустиће те. Ако га Удбаш гледа, немаш где: попићеш батине.

Али…али…има неко ко, хоће-неће, мора да бије и да тлачи, а то је: собни старешина. Он нема избора, јер Удбаш, и кад засере, остаје Удбаш. Милицајцу узму 10% од плате, али собном старешини одузму старешинство, па га паркирају поред кибле и сад њега бије и нови собни старешина, и сви они ревидирци који маштају да постану собне старешине.

Тако то иде. Сви ови наши мајстори, од 5. октобра су само собне старешине. Не могу да бирају да ли ће да те казне, или не, јер су и сами робијаши на мало мрснијој храни, коју ће јести само дотле док ти једеш посну. Нема мрса за све. Дакле, коме није јасно: јешћеш посно, све док они једу мрсно.

Е, то је данас кобајаги најмоћнији човек Србије. Собни старешина. Удбу баш брига шта ће њему да прича, милицију такође, али старешина стиснут. Он мора да, пред онима горе, буде тврда рука правде, бич осталих кажњеника, а да, истовремено, код ревидираца не изазове револт. Опањкаће га, лопови, да је некад неком кроз прсте прогледао, да је душу показао и биће смењен. Зна он да се то није десило, зна да је кости ломио и да праштао није, али душмани ће слагати, само да се дочепају његовог сандука, у који је одвајао нешто конзерви за старе дане.

Да би изварао ревидирце, обећава им сјајну будућност, за две-две и по године. Обичне робијаше тролује причом како су усрећени тиме што мрве стене за комунисте, а русофилима пегла причу како из Русије стижу нове, ремонтоване кибле, због чијег ремонта ће се привремено смањити оброци,  и да ће ослобођење доћи за-погађате-две, најдаље две и по године. Ту причу не мора да прича нико, ни Удбаш, ни милицајац, ни онај под бојкотом, али собни старешина само њу и мора да прича, он другу нит’ сме, нит’ може. Рачуна: ако све извара довољно дуго, биће собни и кад Руси дођу. Ваљда и њима треба собни старешина?

Насловна – Собни старешина кажњава ученика, Жан Молинар, 17. век