Цвркутани

Губим трпило: годинама, махом у програму, трпим и слушам све.
Има ту свачега, али две групе су посебно досадне и исцрпљујуће, а то су хистерични десничари и њихови духовни епигони –  новоправославшћујући. Као лечени алкохоличари – нико их ништа не пита, а они стално о свом проблему. Много им је добро од кад су националисти и верници. Свакоме имају потребу да то кажу, са сваким да поделе.

Ове прве сам често помињао, ове друге кад – кад. Данас ми прекипе. Опет на мом профилу „благодет божја“, „црквеност“, „литургијски живот“, „има и добрих свештеника“, „метаноја“, „саборност“…рођени дедови их не би разумели кад о вери забалаве. Види се да негде неку муку, неку нечисту савест умирују, јер што би, аман, тако досадни били? Носи ту веру како знаш, и под Турцима се носила с мање роптања и досађивања. Општи поклик: ми смо народ Христов!

Добро, новорођени, ко вас је овластио да ви читав народ квалификујете по мери вашег односа према томе? Па јуче сте се крстили, покварењаци, а већ свима говоре држите? Имате ли стида? Шта сутра, ако опет отпаднете, као ваши родитељи што су отпали, неће бити Србин ко не отпадне с вама? Где сте ви данас, ту је српство одвајкада, је ли тако, вуцибатине?

Расправа је, заправо, почела тако што сам пренео текст са неког од безбројних квазиправославних сајтова, који мени сви звуче као да се зову „Православни кретен“, у коме аутор објашњава како се правилно слави Божић. Ја се питам, у коментару: коме треба објашњење како се слави Божић, осим новоправославцима? Ми староверци смо то знали и без ових који нас сада уче.

Е, тек сад почиње теолошка расправа. Ми смо народ Христов и тај рад. Ја их подсетим да смо ми народ коме је хришћанство натурено, односно да смо народ који је покрштен, а не теолошки обрађен.  Или, можда, они замишљају како су Немањићи, од куће до куће, слали дипломиране богослове да неписменим сељацима тумаче Свето писмо? Онда је народ, истином господњом као громом погођен, баталио Сварога, Световида и Перуна и одлучио да буде Христов.

У свакој баци се крије зрно хохштаплераја, па и у овој. Србија је покрштена силом, јер је Немањићима била потребна државна црква. У реду, можда нису сви силом примили хришћанство, можда су неки подмићени, али теолошки убеђених сумњам да је било много. Требало је, у главама и срцима наших предака, примити од страшних словенских богова казну за преверу. Унесимо се, макар за трен, у душе тих наших старих. У реду: намазани су калуђери увек били, причали су им бајке типа: само ви прихватите Христа, а све остало терајте по старом. Кад прихватите, мислили су у себи, винкловаћемо вас даље.

Не, за новоправославшћујуће, покрштавање је бајка. Идила. А где је то, икада, покрштавање народа била идила и где није радио мач? Православци то не раде? А шта би с Богумилима? Платили су главом не што нису хтели веру, него што нису хтели клер.

Дакле, овако, новоправославшћујући: прва генерација хришћана у Срба једнака је првој генерацији Срба који су, неколико векова касније, прешли у католичанство. Ми смо преверили, а на друге прстом показујемо. Срећа у несрећи, те сачувасмо некако племенске култове, тако да све што је лепо, топло и људско у нашој вери, баштинимо од пре хришћанства, од обичаја, до ритуала, од бадњака, до црвених јаја. Хладни жар хришћанства, вера без емоције, створена на теологији, узроцима и последицама – вера коју намећу метаноичари, јуче крштени, потпуно је страна бићу српског народа. Та вера је постала само ваша приватна ствар, не давите нас више, ако за Бога знате. Досадни сте као дијареја. Пустите нас да верујемо как су наши стари веровали и не намећите нам ваше концепте. Да сте чему ваљали, не бисте једни другима објашњавали божићне обичаје. Не прогањајте оно мало топлине, ону присност са прецима, коју имамо кроз обичаје, кроз племенске култове и тотеме. Ако сте ви укочени и без емоције, не терајте друге да то буду.

Мало је што је овај несрећни народ морао да брани ову своју веру, ову јединствену, само српску и ничију више, мешавину племенске и хришћанске вере и од Турака, и од сваког олоша који је харао Балканом, него сад мора и од ваших наасртаја да је брани, нововерни. Од десет вас  које познајем,  деветоро је из атеистичких кућа и баш из тих кућа. највећи и најгрлатији православци дођоше!? Каква је шанса да се то догоди као духовни процес? Као политички-да, јер сте скоро сви негде ангажовани, по неким патриотским организацијама и партијама, али то са духовним стварима везе нема и престаните да глуматате православе и да га тумачите. Није оно ваш посед, оно је посед оних чији се стари нису поколебали. Ви се потомци оних који су попустили, а то значи да ћете и ви, кад-тад. Неће ивер далеко од кладе.

Гледао сам вас, не једном, много сам се међу вама кретао, како дискутујете између себе, па и током молитве, како се шта правилно ради. То може само онај ко је веру доживео као таблицу множења. У обичају нема грешке, само у ономе ко обичај учи напамет, јер га није учио одрастањем. Гледао сам вас кад гњавите попове да вам обичаје тумаче. Тешко оном ко се од попа вери учи, а не од свог оца и деде. Додуше, какви су нам ови нови попови, могли би комотно код мене да дођу, да их ја учим шта су обичаји. Гледао сам вас, нововерни, како у дане поста, једете заједно, показујете једни другима како сте верни. Кад је мрсно, свако за себе. Новоправославни егзибиционизам.

Да ли ви стварно верујете у бајке које причате? Срби – ово је изненађење за вас – никад нису били нарочито „црквени“, као што ви кажете. На десет жена, о празницима, у цркви сте могли да видите једног, или два мушкарца. На литургије се ишло ретко. Кад су црквене славе, народ је долазио, али највише зато што те славе иду уз неки ручак и неко саборовање. И ту се никад о вери није поповало. Људи су живели с вером, а не жвалавили о њој, као ви. Ви имате потребу да верска питања стално вокализујете, јер морате, на дневној бази да смирујете сакривеног атеисту у себи. Верујете из главе и језика, а не из срца. А Срби су Бога и псовали, и молили му се, ама дискусије о њему нису водили поваздан.

Ви, дакле, за своје потребе, измишљате читаву једну верску и духовну историју па, ставивши свој сомнабулни однос према вери као еталон, сад тај однос ширите на временској скали. Како ви данас, тако и Србин у 18. веку! Е, будалчине моје, немате ви појма како то данас ради сељак на Копаонику, ту, поред вас, а не како је радио у 18. веку. Тај сељак, који је све на својим леђима изнео, који је за веру и нацију крварио хиљаду година, дан-данас уписује запис у липу и храст, он за ваше учено православље не зна и хвала Богу да је тако. Згадили бисте му предачку веру.

За све време, колико срећем нововерце, а има томе, богами, и више од двадесет година, упознао сам само двојицу за коју ја мислим да су заиста проосећали веру и да су превладали нововерство. То је мој другар Мића Камерман, који веома оштро следи верску праксу, оштро на граници аскезе, али никада о томе не прича и никада друге не дави тиме. Пости три дана, ни воду не пије, али мене чак и не пита да ли постим. Дакле, у себи налази разлоге за веру, а друге пушта да се сналазе како умеју и знају. То је дух.

Други је мој пријатељ Данило, који је, у време кад смо се упознали, често био у неким верским дебатама, али  је постигао оно што мало коме успева – победио је све лоше у себи и постао је оно што човек и Србин треба да буде – а то је усвајање основне верске идеје: вера је бесмислена, ако си ти сам рђав човек. Никакво теолошко оправдање за фуњару „не ради“. Како је Данило постајао традиционалнији, обичајнији, како је више победа над собом односио, тако су се смањивале верске дискусије и сада, кад се истински уклопио у веру предака, више их уопште и нема. Не стидим се да кажем да мислим да је бољи хришћанин од мене, иако је кренуо са тридесетак година заостатка.

Знам, да се не огрешим, више врло добрих људи, нововераца, који очајнички траже пут, али га не налазе, јер су заробљени у појмовном свету. Просто, модерни су и хоће да кроз литературу овладају верским питањима. Такви људи би, јер нису без вредности, брзо упили веру када би провели шест месеци на селу. Одмах би схватили шта им овде, у граду, промиче. Исто тако, користило би им да пропусте недељну литургију, али да оду на вечерње, у неки кишни уторак, или четвртак, у неку цркву на периферији. Могу и да не иду у цркву: претерано дружење с поповима квари људе, слаби веру.

Они, потпуно одвратни аргументи нововераца, којим бране опачине које се у цркви дешавају, а који гласе „има грешака, али има и добрих свештеника“ су, заправо, аргументи против цркве, само што то ови, у свом слепилу, не виде. Значи, тако код вас православље ради: има чак и добрих свештеника? А да ли бисте ви, нововерци, бранили веру да нема, рецимо, свештеника и клера уопште? Да ли је то ваша вера, или је посед цркве? Кажете: сви смо ми црква, и клер, и лаици, односно верујући народ. Онда, ако сте сви црква, што не гањате оне рђаве свештенике и владике, што им се не испомињете родитељке кад излазе из Бембара и Аудија? Миропомазани су? Пала Божја благодет на њих, па вам сад труба да им приговарате? Ви мислите да вера тако ради? Рукоположе те, па сад можеш да крадеш, вараш, шта год? Није тако, новововерци, није тако. То је ваша слика политике пренесена на цркву. Уђеш у комитет, или у главни одбор, па си недодирљив. Хајде, кад сте већ такви борци за веру, уместо што гањате одавно нестале комунисте по Београду, потерајте мало владике из дворова, ту су вам, живи су. Лако је Тита гонити, одавно јури фазане по загорским Вечним ловиштима, него шта ћемо с владикама које живе као Тито, а ту су вам, испред носа? Вама не сметају, хришћани моји, лоповлук и лицемерје док су међу вама, само туђи вам сметају. Јер, и ту сте у праву, где ћете ви без цркве, где ћете да будете „црквени“? Како да верујете у планини, сами, без локалног свештеника? Вама вера слаби са квадратом растојања од цркве.

Да додам и ово: нововерци су, углавном, натпросечно образовани и релативно добро ситуирани. Мало их је са села, градски су људи. Они, најдосаднији међу њима, а на том пољу конкуренција је оштра, често су бивши наркомани и алкохоличари, који су једну страст заменили другом. Емпатични су врло ретко: од њих можете да добијете поуку како треба живети, али конкретну помоћ готово никада. Ако вам, не дао Бог, затреба кило леба, двеста грама крви, или 2о евра, идите код локалног пијанца, код Циге на пијац, или код комшије коцкара, добићете. Од нововераца не тражите, одбиће вас, уз обавезну моралну бутаду. Грешници помажу грешнике и мученике, људи врлине богу тамјана не дају. Више људксе честитости више саосећања, више осећања за правду ћете данас наћи у било којој коцкарници, него на недељној литургији, на коју су нахрупили нововерци.

Све је то један шминкерај, забава за снобиће, социјални егзибиционизам паланачких вуковаца и манекена српства и православља. Нема ту ни од вере, ни од нације, ништа. Знам људе: за двособан стан би на ислам прешли. И опет би нас онда пеглали: нема слађе вере од исламске.

Ова екипа, као и свака друга, има социјално-економску основу. Махом су у питању потомци градских занатлија и ситних службеника, мало је међу њима људи из виших слојева. Виши слојеви су схватили, још раних осамдесетих, да је са социјализмом и СФРЈ  свршено и да се каријере деце комунизма морају окренути у правцу будуће транзиције и заузимања места у капиталистичком ланцу исхране. Ови доле то нису могли да знају и, пошто их је пропаст комунизма изненадила, примитивно и нагло су почели да се враћају вери и нацији. При том, велеградски људи су једну или две генерације раније прерађени од обичног света, од сељака, а ови провинцијални грађанери су, у већини, и сами у младости овце чували. Та паланачка грађанштина је зло за себе и по себи.

Но, проблем се појавио у пуној снази, а то је оно о чему стално причам: навучени на малограђанштину, на тај ничим створени осећај надмоћи над обичним светом, над сељацима и радницима, паланачки грађанери, са својом некрштеном дечицом, пожурили су да се нагурају у цркве и да се врате нацији, али не као покајане слуге, него као гоничи стада. На брзину крштени студенти, никако нису могли да се снађу у новој вери и нацији, а да је претходно не удесе по својим мерилима, по мерилима грађанштине. Препакивање је кренуло наметањем верске литературе као сржи веровања. Наравно, пред оним ко ни то није читао, ови су изгледали као академици, али се увек радило, а и данас се ради о врло плитком духовном , и по обиму, и по захвату. Онда је дошло гурање у цркве, где је верски снобизам доживео крешчендо. Упадали су као партијски комесари и нагонили жене и људе да се раздвајају, јер је то стари српски обичај. Откуд знате, питам их, кад вас раније нисам виђао? Тако пише, кажу. Њих ништа не да збунити. Све негде пише.

Сви у оделцима, надодољени, театрални, крсте се у амплитудама од два метра. Нестварно. Кад виде попа, преко улице се залећу, под кола падају, руку љубе ко вакуум-гуму да прислањају. Бљутаво, вештачки, као у сеоском позоришту. Уништили су онај дух мира, тишине, онај неми шум који одаје сама грађевина. Преуредили су веру, цркву, редефинисали нацију, само да би ту за њих било места, јер у оном претходном, органском, у оном што је пружало отпор модерним временима, за њих није било места. Фенсићи вере и нације, рђаво обучени стармали паланачки вуковци, опасно амбициозни, срећом и довољно плитки да амбицију искажу, почели су да прогањају оне који су места у црквама чували док су ови вандали, скупа са родитељима, градили каријере.

Шта да радимо ми, који нисмо имали срећу да веру учимо из књига и од попова, него код оца? Куд ми да се денемо? Ја ћу, од сад, овако, а за вас не знам: пошто ми је пун куфер неоортодокса, пошто осећам обавезу да браним веру предака од њих, пошто више живаца немам да слушам фолиранте, где год их сретнем, рећи ћу им шта мислим о њима, без увијања. Доста су ми цвркутали.

Насловна – „Уништавање Световидовог кипа  у Аркони 1169., краљ Валдемар и епископ Абсалон“;  оригинална студија за зидно сликарство у замку Фредериксборг