Оно што ме увек забави код дунстера, односно код коментатора политике, који нису из струке, него онако, здраворазумски и чобански потказују актере историјских збивања са моралних висина, јесте што уопште не капирају да политике и историје без насиља нема и да је њихова пројекција догађаја вечити вапај за Дизнилендом, поштењем, фер игром, и сличним глупостима, које се у политици никада не дешавају.
Елем, изађе неки чланак, има два-три дана[1] о томе како су пронађене књиге стрељаних, које је УДБА врло темељно саставила после рата. Негде, каже, око 35 000 стрељаних, чему се додаје још 24 000 Фолксдојчера и још по нека колатерална жртва. Ти неваљали комунисти! Да су победили Равногорци, они би црвенима поделили ордење и пензије и послали их у одмаралишта и бање? Не, исте књиге би се писале, само би друга имена у њима стајала.
На страну што је велико питање како је таква књига процурела, осим ако не верујете да је УДБА састављена од наиваца и понављача, а лукави антикомунисти су послати из МЕНСЕ да провале ове прве.
Историја је таква, само дунстери то одбијају да виде: Француска буржоаска револуција је, само у Паризу, у име братства, једнакости и слободе, одсекла 200 000 глава, а у провинцији још стотинак хиљада. Тадања Француска је имала 12 милиона становника.
О томе колико је цивилизована Европа, само у последњих стотинак година, ликвидирала, подавила, попалила и отровала људи, бесмислено је и писати. Пред тим цифрама бледе сви злочини Антике, Хуна и Монгола. Али, ни ту приговора нема. Јачи вазда кињи слабијег и једини начин да се мука спасеш није да тужакаш јачег и да оптужујеш за морални колапс, него да сам будеш јак. Политиколози-аматери никад не стигну до овог наука, који и није нарочито тежак, ко мало памети има.
Али, хајде овако: да нам не би антикомунисти замерили што се хватамо за скромну бројку од 35 хиљада (сећате се, у оптицају су биле бројке од 100 000 само у Београду, а 200 000 у Србији), дуплирајмо број. Рецимо да постоји још једна свеска коју, иначе наивна УДБА, није пустила у промет као ову и да је број убијених око 70 000. То је, отприлике, 1% становништва. Очигледно је, дакле, да су имали неки критеријум о коме су вршили ликвидације, иначе би оне биле далеко масовније. Да ли је тај критеријум исправан, моралан, поштен, то је тешко утврдити, јер је победник онај ко поставља критеријуме, а пораженом остаје да га тужи историји.
Дакле, окупациони апарат у Србији мора да је износио више од 1% становништва.[2] Комунисти су, још у време мог детињства, двадесетак година после рата, имали једну симпатичну формулацију, када су говорили о државном апарату Недићеве Србије: слуге окупатора. Врло прецизно. Можда би требало данас да вратимо ту лепу и корисну фразу.
С друге стране, било је и ратних профитера, којима Срби, после ратова, не само да праштају, него их уздижу на ниво господе и очева нације. Код црвених се неки од данашњих профитера, а нарочито од оних из деведесетих, не би главе наносили. Брзо би били уписани у свеску.
То што антикомунисти, из неког мени непознатог разлога, мисле да Недићева власт није била колаборационистичка и да Недић није био слуга окупатора, не мења много ствар, јер се, после рата, рачунао само став победника. На крају крајева, како су црвени могли да, рецимо 1945-те, урачунају у своје деловање мудре приговоре полуписмених антикомуниста из 2010-те? Једино помоћу времеплова.
Наравно да у сваком насиљу има много неправде, много колатералних жртава, много измишљених криваца, којима треба отети имовину или жену, али глобална тенденција је била да се казне слуге окупатора и профитери. Чак су се и према четницима имали извесни обзири, јер су линеарно добијали по пет година у Забели.
Друштво је, после егземпларног кажњавања, било заплашено, али је и продисало. Ми се, после Првог светског рата, нисмо обрачунали ни са ратним непријатељима, нити са профитерима и канцер је одмах захватио нову државу.
Питање за све политичке моралисте и паметњаковиће: како бисте ви данас, да се дочепате власти, решили кризу друштва и државе? Као комунисти, или држећи поучне говоре? Бојим се да нисте способни ни за једно, јер немате петљу, ни за друго, јер немате памети, али је питање на месту.
Нисам једном читао, по разним псеудопатриотским порталима, позиве на линч носиоца власти и увек ме забављало што то траже исти они који комунистима замерају ликвидације. Колико ту има непринципијелности, колико страсти, уместо памети, колико плитких резона? Хотентотски морал: кад ја крадем, то је добро, кад мени краду, то је рђаво. То је патриотска сцена данас.
Ако неко хоће, а ваљда хоће, да направи колико-толико веродостојну патриотску организацију, мора да изађе из представа да та организација мора да буде искључиво љотићевско-николајевско-недићевско-антикомунистичка. Ваљда неки патриотизам постоји и без и њих и ваљда је постојао и пре њих? Деведесетих се кренуло погрешним путем и сад је тешко курс променити, јер су каријере већ изграђене на једној причи.
Друго: не постоји ни једна тоталитарна прича, ни једна идеја какво друштво у целини хоћемо, већ само фрагменти, од којих се ништа никад склопити неће.
Да завршим: досадашњи патриотизам је сасвим исцрпен и он нема шансу да било шта уради за Србију. Остале су само личне каријере, лутања, потуцања по амбасадама, мршаве идеје, које не могу да се оваплоте у политичку акцију, нити имају мобилизаторску снагу. Ви, данас, на патриотској страни, немате не само доброг политичара, него ни доброг говорника, који може да потпали масу. Све паметњаковићи, бескрвни мамини синови, који без доручка не могу да проговоре. Крах патриотске сцене је, дакле, потпун. Управо зато се она помера према грађанштини, јер осећа да тамо још може нешто да закачи и вајди.
[2] Данас је у Србији директно за окупациони апарат везано око 10% становништва, односно око 700 000 људи. Ту спадају државни службеници, од наставника, до војника и полицајаца. Они, приватно, могу осећати чак и одбојност према окупатору, али живе од служења њему. Наравно, не служе сви полетно и весело, не би било тешко претпоставити да бар 10% од њих то ради, а то је она цифра којом се УДБА позабавила после рата. Служење окупатору није зезање, већ кривично дело.
Насловна фотографија – Јосип Броз обилази своје војнике.
Pravo u sridu. Nazalost ovi nasi takozvani antikomunisti od sume ne vide glavni problem.
Напишем ја ово на пар „патриотских“ сајрова као одговор на тај текст, а они оплети по мени, као да сам им ја лично стрељао фамилију издајничку.
„Доста више оваквих претенциозних текстова! Па шта ви мислите, кад би данас на власт дошла нека СТВАРНО народна и патриотска опција, колико би они тек издајника морали да стрељају да би се у Србији завео какав-такав ред?!? Да ли мислите да би радили другачије? Ратна и смутна времена увек носе жртве; па то што је неко сељак не значи да је аутоматски аболиран од издаје! Па сељаци су (и то они добростојећи), међу првима подржали ДОСманлије и кренули да руше Милошевића! О адвокатима и појединим свештеницима (поготово владикама), нећу ни да трошим речи.
У Француској је покрет отпора побио много више људи због срадње са Немцима, него овде партизани, па тамо никоме не пада на памет да врши ревизију поступака или њихову рехабилитацију!!!
Зато доста више ако бога знате, нису нама криви комунисти и Тито, већ неолиберали и они јуче који су нам „донели“ (и ови данас што га здушно подржавају), КАПИТАЛИЗАМ!!!“
Онда им одговорим ово, са надом да ће разумети околности тадашњих збивања:
„Важно је да се глава ко ној забије у песак и не види даље од носа. То што нас неолиберали и капитализам уништише, то нема везе, Тито је крив и комунисти. Па јаде једне не би данас имали у чему живети, да вам ђед или отац није кућу направио или стан добио у доба Тита. Ко данас може кућу направити или стан купити?!? Само КАПИТАЛИСТА; али не, Тито вам је крив и за то.
Јадан је човек који је слеп код очију и од носа даље не види. С’ њим не можеш расправљати јер он види само оно што хоће, а пошто је кукавица да себи призна да је он сам јад и беда, онда му је крив онај који му је давао да живи ко човек, а ови што га у роба оправише, е, они су његови наследници; тако је лакше живети, кад самога себе лажеш! Овај олош данашњи, то вам је све род и потомак оног истог несоја кога су партизани стрељали, а поштен човек кад види шта ови данас раде, зна и разуме зашто су они онда стрељани. Ко то не види и не разуме, он је и сам непријатељ српскога рода.
И опет постављам исто питање, кад победи истинска патриотска опција (ако икад са оваквом неслогом и буде); – да ли треба издајнике, криминалце и НАТО сараднике оставити у животу, или затрти и њих и сој им?!?“
Јок море, не вреди, то само тера своје ко Шваба „тралала“. Све си Ти то Милане лепо написао, али коме?!?
Мој скромни допринос и прилог тексту:
Пре неколико година историчар др Срђан Цветковић, који ради у Институту за савремену историју (ИСИ), предводио је комисију која је пописивала именом и презименом стрељане у наведеном периоду (1944-1953), Дошли су до бројке од око 56.000 стрељаних (именом и презименом пописани). Међутим, није у јавности често истицана етничка припадност тих жртава, већ се често у јавности то перципирало као искључиво или већином српске жртве (у стилу побили Тито и партизани 55 ‘иљада Срба!). Међутим, када се погледа тај попис, видимо следеће бројке по етничкој припадности:
1. Немци (тј. Фолксдојчери) 31.358
2. Срби 15.536
3. Мађари 7.072
4. Албанци 1.365
+ остали (разлика до 56.000)
Дакле јасно је да је број убијених Срба далеко мањи од оног који обично видимо у средствима масовног информисања. Друга ствар, међу тих 15.536 стрељаних је „шаренолики састав“, има ту: недићеваца, љотићеваца, колаборациониста, људи погинулих у грађанском рату, а наравно и противника Револуције и недужних људи. Колики је њихов проценат у тих 15.000 нажалост никад нећемо сазнати.
p.s. као и увек списак није коначан, али бројка није драстично већа од 56.000 и сигурно не мења однос, тј проценат по етничкој структури
Nisam najbolje shvatio poentu ovog teksta. Ako je poenta da pobednici peglaju svoje protivnike, te pišu istoriju onako kako im odgovara, to je u redu, samo ništa novo. Zatim, ako je poenta da su Ljotićevci i Nedićevci izdajnici, i to je za veliku većinu Srba prihvaćeno koliko je meni poznato. Taj period je, bez ikakve sumnje, u svesti Srba zabeležen kao okupacija. Ono što mi nije jasno je od kuda su to Broz, njegovi glavni ljudi i partija „naši“? Po kom to kriterijumu? To što se puno Srba borilo u partizanima nije uopšte dovoljno da te ljude i taj sistem svojatamo, pa sve i da je bilo puno pozitivnih stvari koje su urađene za vreme i nakon rata, a bilo ih je puno. Ali samo detalj da je jedino Srbija podeljena na pokrajine, te da je na Kosovu favorizovan albanski element, zatim zabranjen povratak srpskim izbeglicama, samo to je više nego dovoljno da mi tu vlast možemo slobodno nazivati neprijateljskom. Gde je Baranja koja je bila deo Srpskog Vojvodstva i koja je ušla u sastav Srbije 1918? Zar je prijateljska vojska koja je na smrt premlatila Vojvodu Bojovića, čak iako je većinski sastavljena od Srba? Pa i Nedićevci su bili Srbi 99%, i Ljotićevci, pa ih ne možemo nazivati prijateljima i patriotama.
Jalta-Malta, moj Milane moj junace, kakva crna “patriotska opcija“. Slobodan je bio poslednje sto je vredelo icega. Ovo sad je pretrajavanje. Mada ni to nije za podceniti. Cudni su i krivudavi outevi gospodnji.
Nego mani „politicking“, a da ti Visnji podari zivota, da docekas unuke i da te Ruzica poneguje u starosti, makar i ovo ne objavili.
Мржња мој Милане.И дан данас хоће,многи да ми изваде очи исчупају језик ако споменем Слободана Милошевића..Мржња шта је ТОТОТОТО…
@цмок Тоторонто
Kao adendum ovom, i nekim drugim tektstovima, a i da Vam ojacam polozaj i podelim dodatno stav, primetimo da NIKO na politickoj sceni Srbije, ukljucivsi naravno i tzv. SPS rahatluka iz Zitoradje, ne afirmise Slobin lik i delo ni u naznakama. Mozda jedino, ali vrlo opskurno bi to ucinio Vulin.
Dakle, teza je da kad se na sceni Srbije, medju Srbljima, prvi put ponovo pojavi snaga koja ce da izdigne i njegovu sliku stavljajuci je u red Lazara, Milosa, Crnog Djordjija itd. Do Mladica i Lazarevica, e to ce da bude znak i simbol stvarne Slobode.
Nomen est omen.
Bice to lavovi na celu narodnog stada. Bez toga ne biva.
Ps Sada, u ovo vreme, on je simbol slobode onim Rusima s Dona i nekim drugim Slavjanima pre nego Serbima. Ali hoce i bice, baklja tako kruzi, ode pa se vrati..ciklusi veliki i mali. Mi se sad vrtimo u jednom ogromnom, nepojamnom vremenskom zrvnju. Prelaz izmedju eona.
U Velikom Ratu i Balkanskim ratovima Srbija je platila cenu plamenog patriotizma.
Tito nas je kaznio za izdaju i odučio od komunizma.
Sloba je u ime „stare slave“ otvorio kapije svakoj nesreći (uključujući radikale i DOS).