Избледели Бог

„Морамо прихватити хомосексуалце и транссексуалце и бити с њима, јер, то је оно што би Исус урадио данас.“ – рекао је папа Фрањо октобра 2016.

Христос то, међутим, не би данас урадио, а ево и зашто: он је живео баш у време декаденције античког света, декаденције која је била веома налик овој данас и није је прихватио, већ јој се одупро. Не сумњам да би Папа, а с њиме и наши архијереји, који милионе згрћу кроз густу мрежу продавница, итекако одобрили и трговину у храмовима, па би чак рекли да би и Христос, да је данас ту, то такође одобрио али, док је ходао по земљи, Исус није одобравао такве ствари.

Христос је живео на северу Јудеје, где античка декаденција није допирала. Био је столар, а друштво су му чинили рибари, занатлије и сточари. У јеванђељима се, ко има талента за филологију, сасвим лепо опажа његов бес, који се родио у Јерусалиму, тада прворазредном граду позне и декадентне Антике. У Јерусалиму се Исус осећао отприлике као када би наше прабабе ушле у дискотеку „54“ у Њујорку. И – није одобрио декаденцију. Пре би се могло рећи, ако се ослонимо на јеванђеља, да би Исус, да се данас поново појави на земљи, већину времена проводио шибајући нове трговце у храмовима, и нашим, и католичким.

Према томе, Свети отац Папа заправо обрће причу: оно што он данас чини, а то је прихватање хомосексуализма и сличних занимација, Христос би одобрио. Онда није, док је жив био, али данас би, за љубав Светом оцу. Заправо, Ватикан види куда свет иде, види општу декаденцију и пропадање и, као и увек, не бори се против тога, већ тражи своје место у томе. То је, свидело се то неком, или не, прворазредан државнички потез Папе, али и потпуно одустајање од хришћанства.  

Кад сам наводио Ничеове речи да су свештеници „свети паразити“, те да је верник, онакав каквог га црква жели, декадент, белом и крвавом пеном су ме засипали бесни нововерци, чија једина спона са Богом баш иде преко свештеника. Ниче је, међутим, био у праву. После ових Папиних речи не треба уопште сумњати у то, с тим да ће наша православна злурадост спрам Светог оца трајати кратко, јер ће, не за много времена од данас, и наши архипастири запевати исту песмицу. Неки од њих су већ у пракси остварили оно о чему Свети отац Папа говори, остаје још само да се то добије своје теолошко објашњење. Остаје нам ситна радост да ће Хрвати, пре нас, прихватити ново учење католичке цркве, јер народа послушнијег Ватикану нема.

Но, срж ове приче је у томе да је Исус, дефинитивно, постао трећеразредна личност хришћанства. Оно што је од њега остало је његова историјска појава, јер је то једино што црква не може да одбаци. Било би глупо да се одрекне Исусово постојање, а остане хришћанство. Све остало је промењено и обесмишљено. Богородица је, код католика, далеко надмашила Христа, а и код нас се њен култ, преко некаквих акатиста, уздиже изнад Исуса. Будући да Исусове речи говоре против гомилања богатства, против формалне религиозности и против верске праксе која се одвија ритуално, оне најоштрије осуђују управо цркве, јер су оне данас лихварске организације, у којима постоји само још формална религиозност, са вечно измењивом теологијом, која је , уместо да буде релативно неизмењива наука о вери, само апологета за све промене које се у цркви збивају. Њоме се – том модерном теологијом – заправо оправдава свака декаденција унутар црквених кругова.

Не би Папу, а ни ове наше, колега Ђаво однео ни кад би хомосексуалцима пренели Христову поруку: „Идите и множите се“. Какве то везе има? Те ће Исусове речи нестати, као и толике друге, из енциклика и посланица. Не може пребогати владика да цитира да је „лакше дјеви проћи кроз иглене уши, него богаташу у Царство небеско“. Не може црква, као организација од овог света, која оперише парама и утицајем, да тражи од верника да се, у складу са Исусовим захтевом, моле у самоћи и без помпе. Не би могли попови да носе тас, кад би важила она Христова да „не зна левица шта ради десница“. Заправо, тек одустајање од Христових речи, онакве какве су апостоли пренели, јесте предуслов да црква уопште постоји. Ја не видим против чега се Христ побунио, ако то није била црква, истина јеврејска, али која се, по духу и вођству, уопште не разликује од било које друге цркве. Да би, данас, опстала црква, Христ мора да се одмакне у даљину и да ћути. Зато је лакше држати акатисте, јер Богородица нема текст, већ само слику.

Хришћанство, са Исусом у средишту, далеко је иза нас. У епицентру вере се налази црква која је, за модерног верника, који је и сам испражњен и декадентан, једино што има везе са религиозношћу. Идеја о директном линку с Богом, која је, бар код православних, била увек присутна, сада је напуштена и сав саобраћај с Богом мора ићи преко свештеника. Фарисејска религиозност је потиснуло сво богатство народне вере, па и самог Христа, који је постао сметња за непрестане измене учења, које имају за циљ да цркву одрже у седлу у времена у којима су једино мене сталне. Потреба да свака црква буде савремена, порасла је до карикатуре и нема тога што црква неће урадити и неће променити, само да и даље стиче блага. Сами архипастири су већ декаденти, али то никоме не смета, јер је и паства упала у иста расположења. Последња утеха за псеудорелигиозне фанатике је да, ето, нису сва црквена лица декаденти, него да има и „добрих“, или она друга глупост, да цркву не чине само свештеници, него и верујући народ. Прва глупост почива управо на одустајању од тога да је црква, као таква, извор добра и врлине, већ су само неки у њој још увек добри. Друга глупост се обара врло једноставно: ако смо сви црква, хајде да онда једни друге крштавамо, венчавамо и причешћујемо без свештенства! Тешко, је л’ да? Ипак је клир на првом месту?

Модеран верник је, дакле, декадент и он хоће цркву која му омогућава да то и буде. Црква, ако хоће да сачува имовину и привилегије, мора да изађе у сусрет модерном вернику и да и сама постане декадентна. Каква црква, такав верник и обрнуто. То што негде у пустињи египатској, или негде у Андима, постоји још по неки хвале вредан испосник, не мења општу слику, чак је и наглашава.

Добар део одговорности лежи на нама који нисмо верници „од јуче“, јер смо се повукли пред верским визиготима, који су окупирали цркве са падом комунизма. Нисмо одбранили веру пред њиховим атаком. Данас, кад идемо у цркву, гледамо да то буде неки кишни уторак или четвртак, да не срећемо лажно религиозну децу и унуке комуниста. Уместо да се боримо, дигли смо руке. Црква није имала куд – прилагодила се њима и, наравно, властима. Свака је власт од Бога, а нарочито она која даје лову. Она је жива еманација божје воље.

За крај: ако неко мисли да је дводеценијско ћутање цркве на бесно оргијање које над српским народом изводе странци и домаћи издајници, парадокс, нека врста грешке у савршеном систему, тај се вара. Црква је део окупационог апарата, као и САНУ и што пре то разумемо, пре ћемо наћи противплан. Овако, док чекамо и чекамо…и чекамо да наши архипастири устану у нашу заштиту, само ћемо дочекати да нам исцуре животи, без да ишта предузмемо.

Насловна фотографија – „Христос са мачем“ из манастира Дечани, фреска стара седам векова. Фото – Ђуро Боснић.