“Малограђанштина ће победити и мора да победи.
Да пријатељу драги, крајње је време да се мирно и спокојно схвати
да је малограђанштина коначни облик западне цивилизације”.
Александар Херцен, “Крајеви и почеци”, 1864.
Садашњи “левичари” нису они некадашњи левичари. Ови данас су “лево крило капитала”, либерално оријентисани “борци за људска права” и “антифашисти”, а највише борци за своје парче капиталистичког колача.
Данашњу “левицу” је страх да се директно супротстави државној моћи.
“Борбу против државне моћи” види као повлачење изван њеног домашаја. Она тако схвата смисао борбе притив глобализма, као излажење из круга (глобалне) моћи, стварањем простора који би се налазили изван контроле “дубоке државе”. При том се понаша као да је то могуће.
На овакав став садашње академске “левице” најбоље указије наслов књиге, збирке интервјуа с Тонијем Негријем – коаутором „Империје“, Библије нове левице – „Goodbye Mister Socialism“. Идеја је у томе да је време старе реформистичке и револуционарне „левице” прошло, оне која је желела да заштити права радничке класе и била одлучна да преузме државну власт. Данас, “новој левици” то није ни на крај памети. Она нема намеру да се супротстави капиталистичкој експлоатацији, него – напротив – жели да се у њу укључи, али “хумано”, заговарајући идеју да искоришћавање знања буде доминантан облик експлоатације. Дакле, ради се је о једном новом ‘постмодерном’ друштвеном односу у коме је нова „левица” одлучила да партиципира, и сама узме учешће у експлоатацији, као и да у томе буде још ефикаснија од постојећег система, интелектуализујући “процес рада”.
Ово би, наравно, важило за западне земље, а за земље које су њихова интересна сфера преостаје само прича о овоме тамошњих “левичара”.
И једни и други ову причу причају само да би партиципирали у власти и том колаборацијом стекли привилеговани положај у систему неолибералне експлоатације.
С обзиром да либерално-демократска држава нема намеру да “одумре”, одн, да су покушаји укидања и превазилажења капитализма пропали, и имајући у виду одсуство мотивације нове „левице“ да директно нападне институције система , јасно је зашто своју садашњу политику води на безбедној удањености од државе. То није политика отпора према држави и њеним институцијама, него управо оно што је Тед Качински (Unabomber) у свом Манифесту, у једном делу потанко описао, подривање система свакаквим захевима, моралистичким указивањем на ограниченост државних механизама. Све би се свело на једно профашистичко тужакање, захтевом за још строжијим законима и њиховом још строжијом применом.
Главни аргумент за овакву дефанзивну политику је – наводно – у новолевичарском инсистирању на етичкој димензији проблема, на сталним захтевима за правдом. У томе она види начин да се постојећи систем доведе у питање, тако што ће се успостављени поредак непрестано позивати на одговорност, не да би се у потпуности изменило постојеће стање ствари, “укинула држава” – што би било идеално “у утопијском смислу” – него да се колико-толико ублаже њене злокобне последице.
То је лоша политика зато што намерава да заувек остане у „опозицији“ према постојећем систему (ако уопште то жели?), уместо да се у једном тренутку потврди као неки нови систем власти.
За Ремона Арона реферат Никите Хрушчова на XX конгресу КПСС, 1956., био је поуздан знак да је то “крај идеолошког доба, револуције и утопизма”.
Већ тада је радикализам “изашао из моде”, а интелектуална левица је дала предност капитализму, у односу на комунизам.
Средином шездесетих година, “напредни капитализам” више није имао алтернативу.
Либерална демократија је та који сада, једина, одређује будућност.
Данас, новолевичари социјализам виде само као једну варијанту западног либерализма, али “хуманијег” и зато су усредсређени само на његово побољшавање.
Така став је отворена колаборација са постојећим системом.
Социјалистичке тежње и настојања иду не у смеру успостављања “новог социјализма”, него у правцу реформског јачања ослабљеног либерализма, који је “урушавањем комунизма” и сам доживео “пад”.
“Падом комунизма” ослабио је и либерализам.
Либерализам је изгубио некадашњу снагу и ауторитет. Ефикасно је суспендован од стране корпорацијског капитала, тако да више није у стању да иде у оном правцу који је заступао педесетих година, у смеру социјалне државе, децентрализоване моћи, мешовите економије и политичког плурализма.
Нестанком комунизма, неутралисан је радикализам, али је то довело до слабљења „либералних вредности“, које су “урушавањем комунизма” изгубиле своју виталност, моћ и утицај. Поразом старе левице, нестала је и либерална одлучност, и њено изворно усмерење.
Социјализам је данас сасвим дискредитован и забрањен, јер угрожава америчке “националне интересе”. Либерална демократија више нема потребу за социјализмом, а одатле ни за “либералиним вредностима”, тако да садашњи необуздани капитализам више не трпи, не само притисак левих радикалних идеја, него и идеја о “либерализму социјалне добробити”.
Жак Елил је указао на то да је прогрес техничког друштва – а капитализам је његова метастаза – укинуо и либерализам, као што је поништио и буржоазију. Остале су једино њихове “вредности”, које сада имају само пропагандну функцију.
Социјализам није наша судбина. Од њега су нас одвикли. Одустало се од старог сна о потпуном одбацивању буржоаског (малограђанског) друштва и све се свело само на његово нормативно модификовање, на реформаторство, минорне промене у оквиру неолиберално-посткапиталистичке, економске и социјалне стратегије.
Више нема говора о “ослобођењу” или о “укидању рада”, него једино о “пуној и сигурној запослености” и “преквалификовању радне снаге, кроз додатну обуку”.
Одустало се од сна о будућности, у којој неће бити никакве експлоатације.
Данас “социјалисти” и остали декларисани “левичари” , наступају као прагматични бизнисмени. Њихов највећа амбиција – када је реч о друштву у целини – је да се оствари оно што би било „још развијенија Шведска“.
Али то остаје само на речима и пре да ће у будућности – кроз процес глобализације – Шведска постати као и други, а не други као Шведска.
Глобализација је чудо! Она не само да све “уопштава”, него и све своди на најмањи заједнички садржалац …
