Др Владимир Стојковић: Политика под контролом страних обавештајних служби

У Србији смо данас сведоци веома чудних политичких прекомбиновања и прерасподеле политичког плена који народ чини збуњеним и изненађеним. Наизглед се одигравају се невероватне трансформације појединаца и политичких субјеката који уз вокабулар пријемчив широким народним масама позивају на смену ( или останак ) власти, свако са своје позиције и кроз своју „фокус“ групу ( патриотску или грађанску ), користећи политичку арену као средство за освајање плена. Просечан гласач се осећа збуњеним и изненађеним из циклуса у циклус  верујући оним што виде и чују преко сервиса јавног информисања, било преко „мејнстрим“  или „алтернативних“ медија. Као шлаг на торту се појављују  „независни аналитичари“, „интелектуална елита“  и јавне личности који заједно чине посебни декор на политичкој сцени појашњавајући процесе, оправдавајући или критикујући потезе власти или опозиције. А да ли је баш тако као што видимо и како нам се представља? Да бисмо ипак разумели сва догађања у политици направимо малу ретроспективу појаве политичког плурализма у Србији.

Отварањем досијеа, видимо постојање  документа из  1948. године који нам указује на детаљан план и програм разбијања СФРЈ од стране атлантистичких структура безбедности који ће бити спроведен подривањем државе користећи мрежу агентуре постепено имплементирану у највише државне институције.Сведочењем пензионисаног пуковника ЈНА, Слободана Вукосављевића, долазимо до информације за постојање строго поверљивог документа из 1972. године о будућем формирању политичких странака на подручју СФРЈ, а под контролом тима у служби безбедности на чијем се челу налазио Гојко Шушак, бивши министар одбране у Влади Републике Хрватске. Оно што је занимљиво, у том документу се наводе тачно имена политичких странака и личности које ће бити носици политичких процеса у будућим временима. Није више тајна да „спонтани“ прелаз из једног политичког система у други је био све само не спонтан. Балканско буре барута је требало запалити врелом реториком национализма кроз контролисане националисте и популисте који долазе из контролисаних ( од стране Запада ) центара моћи. Зато данас наизглед конфузне изјаве бившег шефа кабинета Мике Шпиљка, квазинационалисте Вука Драшковића, не треба много да чуде и да неког изненађују. Сведочењем бивших официра безбедности о припреми 9. марта указује се  на јасну организацију и учешће страних агентура у процесу свргавања са власти „мање контролисаног“  и потенцијално опасног Слободана Милошевића. Да ли данас некоме није јасна партиципација у политичком систему  „сарајевског бунтовника“ и „великосрпског националисте“ , а опет строго контролисаног потпаљивача ширих народних маса Војислава Шешеља?  O5.октобру се мање-више доста већ зна, али није на одмет можда поменути шуме Шварцвалда и обуку појединих актуелних носиоца политичке моћи у Србији. Опет наизглед „чудна комбинација“ заклетих политичких непријатеља и противника ?

Методологија рада обавештајних служби нам јасно указује да данашњи политички циркус није сам по себи такав каквим га ми доживљавамо. Ниједна значајна политичка одлука не може бити случајна  нити спонтана, а да претходно није усаглашена „ на вишим нивоима“. Девастиране институције у Србији  нису процес који се десио преко ноћи, већ плод дуготрајног рада на терену обавештајне агентуре и специјалних тимова за психолошке операције. Још касних осамдесетих, консултујући нашег чувеног психијатра Веселина Савића, тражио се психолошки профил „просечног „Србина“ и психолошки  профили будућих „вођа“.Одговор је: „Просечни Србин је лаком на мале паре, коруптиван и неморалан! За пет минута славе и новац спреман је продати себе и своје најмилије“. Јер да би се спровео утицај потребно је утицати на неког, јел тако? У одговору нашег чувеног психијатра је и делом дато објашњење на које слабе црте карактера носиоци јавних функција у Србији се хватају у канџе обавештајне агентуре.

У књизи Дејвида Овена „Болесни на власти“, јасно се указује да надсистем у светској политици увек поставља и бира типове личности који су најблаже речено „људи са благим психолошким тегобама“ и од њих формира политичке вође и државнике. Пренешено на наш систем, у стању смо да видимо галерију ликова који су дубоко уцењени и корумпирани, затим егоманијаке, социопате и сексуално девијантне личности као носиоце највиших државних функција и који су на челу најважнијих институција. Опет кроз систем спојених судова и строгу контролу „са стране“, а кроз наше безбедоносне службе као извођаче радова, у корену се сузбија  сваки уплив здравог расуђивања и деловања у јавном дискурсу кроз медијску блокаду и „црне спискове“ јер то представља потенцијалну клицу за промену система. Јер докле год постоји овакав однос снага у Србији ,тј. теза-антитеза или садашња власт и квазиопозиција ( грађанска или патриотска без битније разлике) нема бојазни да ће доћи до битније промене.

Да бисте препознали агенте од утицаја ( издајнике !) кроз јавно деловање, а да не пратите трагове новца, питајте лидере покрета и партија , на пример , зашто нема сређивања бирачких спискова и увида у исте? Како то да у једној маленој општини на Косову и Метохији се приказује да има више рођених на месечном нивоу него  на Менхетну? Зашто постоје измишљени ЈМБГ бројеви са унетом непостојећом цифром којих нема у матичној евиденцији рођених и  зашто софтвер за изборне процесе  и спискове контролише Мајкрософт корпорација? Зашто се излази на изборе под овим условима ако је немогуће контролисати изборни процес? Шта то тачно значи дигитализација Србије што пропагира председник(ц)а  Владе Републике Србије тј. шта се крије иза тога ? Како то да лидери квазипатриотске опозиције имају редовне контакте  са америчком и британском агентуром и формирају наизглед чудне коалиције? Ко поставља главне уреднике телевизија са националном фреквенцом и ко контролише медијски простор у Србији ? Да ли им је познато  да се централа  Фејсбука за овај интернет простор налази у Загребу, како је остварен контакт са њима и на који начин се врши контрола друштвених мрежа ?

Мислите о томе…