Ненад Ћурковић: Идеологија рада

LABOR IPROBUS OMNIA VINCIT (Упорним радом се све постиже)

Publius Vergilius Maro (Публије Вергилије Марон, 70. – 19. год. пре.н. e.)

Модерно друштво идеализује рад. Идолатријски однос према раду данас је једна од основних одлика нашег менталитета.

Традиционална друштва су рад сасвим другачије вредновала. У њима он није био основна активност, ни најважнија, нити је опчињеност радом сматрана врлином.

Етимологија речи “рад”, у многим језицима, наводи на то да је реч о нечему што је веома непријатно, а на шта је човек приморан. На основу тога се може закључити да рад првобитно није представљао врховну вредност, ни највише добро, него нужност и неизбежну патњу.

До модреног доба, рад је био казна, а не награда. Свако је настојао да ради што је могуће мање, само онолико колико му је неопходно да преживи. Од те муке се спасавао најнеопходнијом производњом и највећим могућим уздржавањем од потрошње.

С једне стране, рад је сматран проклетством, а са друге, највишом позивом.

Први став је доминирао од античког доба до реформације, а други од реформације до данас.

Тек је XVII веку, на Западу, рад је уздигнут на ниво врховне вредности. До тада такво схватање није постојало.

Ова промена, у односу према раду, била је резултат развоја економије. Са “економском напретком” дошло од потпуног менталног и моралног заокрета у вредновању рада. Најпре у Енглеској и Холандији, а затим и у Француској.

Упоредо са величањем вредности рада, рад је – у складу са захтевима индустријског развоја – бивао све тежи и нечовечнији. Што је друштво брже „напредовало, услови рада су се све више погоршавали.

Са преласком од занатске делатности на мануфактурну, а затим са мануфактурне на фабричку производњу, рад је због потреба акумулације капитала, постајао све интензивнији и потиснуо је све друге људске делатности.

Фабрички систем је наметнуо нехумане облике рада и створио нови тип човека – радника.

Како би преживео, радник је, на почетку индустријске револуције, био принуђен да натера и жену и децу да раде у фабрици.

Тако је рад, као „запосленост“, постао тежи од ропског, и тоталитарнији, јер није остављао радницима и њиховим породицама ни мало времена за било шта друго. Одузимао им је сву енергију, услове за игру, независност и нормалне фамилијарне односе.

Свој живот, потпуно подређен фабричком раду, радници су доживели као неизбежну судбина, осећали га као злу кôб.

Због тога је било неопходно да се они убеде како их њихове тешке животне околности награђују достојанством и да све то што чине садржи у себи једну „вишу димензију“.

Тако је настала и развијала се, чак филозофски утемељила – као нпр. код Маркса – идеологија рада. Она је нељудски фабрички рада прогласила врлином, неопходним добром, „световним искупљењем“, чак највишим идеалом (за Маркса, неопходним условом “очовечења човека”).

Радник је само на тај начин, приписивањем таквих одлика раду, могао да поднесе тежину посла који је обављао у фабрици. Да му творци индустријског система нису то пропагандно сугерисали на тај начин, и успели да га у то убеде, он би рад, на који је био присиљен, и даље видео искључиво као проклетство.

Ширење илузије о раду као „ највишем добру“ било је неопходно, не само да се радници обману у погледу оцене свог положаја у фабрици, него и због тога да одбаце традиционалне вредности, и без много отпора, придруже армији пролетера неопходних фабрикама на почетку индустријске револуције.

Радници, искорењени из својих сељачких средина, у граду су били изгубљени. Морали су да се одрекну старих веровања и традиционалних обичаја. Зато је било неопходно створити одређену идеологија и понудити заменски систем вредности, у којем би пролетери пронашли нови “урбани идентитет“, а послодавци изговор за своје немилосрдно “пословно предузетништво”.

Због фанатичне вере у “економски напредак” и индустријску револуцију, владајућа класа се удаљила од хришћанске вере. За буржоазију су Рад и Новац, а не више религиозне вредности, постали извор снаге, полуге успона. Радницима је требало дати прихватљиво објашњење, као изговор за ситуацију у којој су се нашли, а истовремено наметнути им хијерархију вредности, која би заменила ону традиционалну.

Тако је уобличавана идеологија рада, која се развијала у празнини насталој потискивањем дотадашње вере и традиционалног начина живота.

У економији, данас најважнијој људској делатности, пресудни чинилац је рад. Све почива на неуморном⦋1⦌ раду. Економија је у модерно доба постала основ цивилизације и носилац (њеног) развоја. За буржоазију доминантна вредност је економски раст⦋2⦌. Мада није имала значајно место у друштвеној мисли све до XVII-XVIII века, економија од тада има одлучујућу улогу у свему, чак и у моралном животу.

Иако то у XVIII веку још није јасно формулисано, многима је било извесно да рад производи економску вредност. Због тога je он идеализован и истицан као неопходан услов других, “виших” вредности. Било је нужно да се тој, у потпуности материјалној активности, дâ морално и психолошко оправдање, тезом о раду који ствара економску добит, и представља, основ и неопходан услов, свих друштвених и моралних вредности, укључујући и оне духовне.

Идеологија рада је настала у тренутку пресудног раздвајања оних који, у процесу производње, припадају сасвим различитим категоријама рада, послодаваца од радника, експлоататора од експлоатисаних.

Темељ идеологије рада почива на идеји да је човек створен да би радио. Наводно, за људску врсту не постоји друга могућност. Живот човека може бити испуњен само радом, и једино такав живот има смисла, а све друго је потпуна пропаст.

У првој половини XIX века, појавила се идеја да се човек радом издвојио из животињског света и захваљујући њему постао “људско биће”. Тврдило се да је управо рад од њега створио човека. У складу са тим, homo sapiens је у једном тренутку преименован у homo fabera, у човека који производи оруђа за рад.

И не само да је рад створио човека, него је дао и смисао људском животу.

Он није био унапред дат, него је човек свој живот континуирано осмишљавао радом и резултатима свог рада.  

Наводно, смисао рада је у сâмом раду; он је смисао сâм по себи, јер у сâмом раду онај који ради добија своју награду. И не само да човек кроз рад осмишљава свој живот, него у њему налази и морално задовољство. Захваљујући раду осећа се “оствареним“ и „испуњеним“, а преко свега, од њега има и материјалну корист.

Тако је рад проглашен извором свих врлина и среће, а беспослица узроком сваког порока и неуспеха .

Волтер, један од зачетника идеологије рада, тврдио је: „Рад нас удаљава од три велика зла: досаде, порока и беде“ (…) „Натерајте људе да раде и добићете часне људе“.

За Волтера је рад био гаранција поштења. Према томе, не радити је нечасно. Онај који не ради („нерадник“), или то не чини предано („забушант“), неминовно је непоштен и неморалан човек.

Довољно је било да неко буде вредан, па да тиме покрије и оправда све друге недостатке. Свако „радно користан“, стицао је статус “моралне величине”.

Поред свега, двадесети век је истакао и паролу: „Рад је слобода“. Тврдило се да је само радник „слободан“. Насупрот номаду, који зависи од околности и просјаку који зависи од других, радник наводно не зависи ни од кога. Осим од свог рада!? Он је слободан, без обзира што зависи од рада, јер га управо рад „ослобађа“ и чини потпуно независним.

Типична идеолошка обмана. Али, лепо звучи. Подвала, која је свој цинизам до краја испољила у нацистичкој, логорској пароли: “Arbeit Macht Frei“ (“Рад ослобађа”).  

Западу је опседнутост радом изговор за арогантан став према другим народима и оправдање за наметање моћи доминације свуда у свету. Наводно „морална обавеза“ Запада је да те „незналице“, и силом, подучи „вредностима рада“. Ова “хумана педагогија” била је оправдање за западно колонијално освајање. Обичај Африканаца и Азијата, да престану са радом када имају довољно хране за два-три дана, западњацим је био неприхватљив. Због таквог односа према раду, колонијални народи су стално долазили у сукоб са својим нежељеним просветитељима и “послодавцима”. Сасвим супротно схватање „смисла живота“, и начин на који су колонизатори откривали колонизованим народима „ вредности рада“, на крају је довео до појаве покрета за ослобођење од колонијалне власти.

Вредновање појединца кроз производни рад прихватиле су и феминисткиње.

Пратећи интелектуалну моду и феминистички покрет је потпуно подлегао идеологији рада, и због тога су феминисткиње тврдиле да су жене жртве “друштвеног искључивања”, које их онемогућава да се до краја испоље као особе, и како их та околност чини “последњом колонизованом људском врстом“.  

Феминистиње су истицале да су их мушкарци довели у подређен положај тиме што они обављају „друштвено признати рад“, а да је њихов посао у домаћинству потцењен, јер домаћици производни рад у кући не доноси новац. Закључиле су и да овај вид запослености, којем је Иван Иљич дао назив „рад у сенци“, онемогућава жену да оствари професионалну каријеру и на то су указивли као на велику неправду, коју патријархат чини женском роду.

Развојем индустријског душтва, рад je добио централно место у свакодневном животу људи и постао је извор свих других вредности.

Идеолошки превреднован, рад је добио надреално значење, и као такав постао је оквир свих других „реалности“. Постао је терен на којем човек мора да тражи и пронађе смисао свог живота.

Рад је данас гарант и сутрашњице⦋3⦌. Будућност људског рода и друштва у целини сада почива искључиво на неопходности и продуктивности рада.

Основно образовање, у другој половини XVIII века, постало је општеобавезно, да би се деца пре свега научила “светој вредности рада”. То је поред стицања патриотских врлина и знања о дужностима према “отаџбини”, био темељ школства у другој половини XIX века и првој половини XX.

У школи су и деца била приморана да раде. До увођења обавезног (основног) образовања, овакав однос према најмлађима није постојао, нити је такве принуде било у другим цивилизацијама, осим у западној. То се не односи на “ваншколски”, сурови индустријски или рударски рад деце у XIX веку, него на образовни систем у капитализму, који је од малена деци наметао идеологију рада.

Западно друштво је постепено успело да све људе примора да раде ⦋4⦌.

Ова идеологија је, од тада, у потпуности загосподарила свим будућим генерацијама.

“Беспосличари” – рентијери, племићи и свештенство – идеолошки су били презрени (ако не и стварно). Са (стварним) презиром се друштво односило и према онима који нису вредно радили. За њих се говорило да живе „недостојним животом“. По тој идеолошкој замисли, само је радник заслужио да се назове човеком. Сви незапослени, и поред тога што су били економски обезбеђени, имали редовне приходе, били су одбачени и остали су без поштовања и друштвене подршке.

Од тада, сувише велика доколица узнемирава модерног човека и код њега изазива грижу савести.

Најгоре се осећају пензионери, оптерећени ставом да су друштву сувишан терет, зато што више нису продуктивни. Многи, због тога и истоветног односа запослених према њима, осећају да је њихово даље присуство у друштву нелегитимно и како њихово постојање више нема никакву сврху. То расположење је веома раширено, и потиче искључиво из чињнице да је ова идеологија убедила људе како је рад (као запосленост) једини „нормалан“ пут да се живот проживи „на исправан начин“.

Тако је владајућа класа и целокупну етику свела на „радну етику“.

Идеологија рада је доктрина владајуће класе, којом је она штитила своје интересе, и наметала тај систем вредности потчињеној класи, да би је што лакше експлоатисала. Али, идолопоклонички однос према раду није била стратегија буржоазије уперена искључиво против радничке класе, како би се она обманула и натерала да што више и неуморније ради. Био је потребан пре свега буржоазији, да би умирили своју нечисту савест, јер је у почетку била ватрено одана раду (не само туђем) – бар та прва генерација – да би имала изговор за своје “слободно предузетништво”.

У процесу „првобитне акумулације капитала“, буржоазија је све мање била одана религиозним вредностима, а све више одбацивала оне традиционалне. Скривала се иза идеологије рада, у којој је налазила оправдање за све што је чинила, за начин на који је живела и организовала целокупни друштвени живот.

Као и свака друга идеологија, идеологија рада је служила за то да се прикрије право стање у које је доведен пролетаријат. Да се створи утисак као индустријски рад није насиље над радницима, него највреднији „начин живота“, који ће их испунити врлином и усрећити. Парадоксално, ова иделогија, коју је створила буржоазија с намером да обмане раднике, постала је идеологија „радничке класе“ и левичарских тероретичара.

Несвесно или не, Маркс је прихватио идеологије рада и проповедао је као највишу истину. Упркос томе што је био “најпоштрији критичар капитализма”, без резерве je величао вредност рада. Капитализам је критиковао, као систем који је деградирао људски рад, обезвредио га и „отуђио“, у тој мери да он више није био рад, „превиђајући“ да је управо капитализам идеолошки конструисао тезу о раду као врлини.   

Маркс је критиковао капитализам, да би наводно рад поново постао племенит и повратио своје достојанство. Жестоко је нападао анархисте, који су били једини критичари величања рада. У складу са буржоаском идеологијом, Маркс је рад прогласио творцем свих вредности. И сви други социјалистички теоретичари су заузели истоветан став.

Под радом се првобитно (и дуго) подразумевао само мануелни рад. Такав став су прихватили индустријски радници и заступали га раднички синдикати.

Синдикати су, упорним захтевима за праведном расподелом производа рада и давањем већих овлашћења радницима, као онима који раде, допринели јачању и ширењу идеологије рада.

Крај XIX века обележило је слављење рада и величање „радничке класе“. Раднику је додељена кључна историјска улога. Својим неуморним радом, радници су били гарант „светле будућности“ (целокупног) човечанства.

Доследни верници су били веома збуњени ширењем идеологије рада, с обзиром на традиционални хришћански однос према раду. Због тога је буржоазија од цркве очекивала потврду легитимности свог начина вредновања рада. Околности су им ишле на руку и временом се став цркве променио. Рад је постао основ „спасења“.

Развојем капитализма, рад стиче статус једна од најважнијих хришћанских вредности. Човек који је свој живот посветио раду, постао је нека врста свеца. Црква о раду говори и као о начину посвећења, јер онај који ради, нема времена да се бави бесмисленим стварима. Тврдећи ово, црква је следила Волтера.

Као доказ вредности рада истицана је “чињеница” да је Исус био радник и то мануелни радник – столар. Мада јеванђелисти то не помињу, црква је такав закључак извела из алузије да је Исус био „син столарев“, упркос томе што у јеванђељима нема потврде да је Он, као син, наследио занат свог (овоземаљског) оца и да се уопште бавио неким занатом. У складу са идеологијом рада, Исус није могао да буде скитница, просјак или онај који само медитира. Било је потребно да ради у породичној радионици. Затим су уследиле и дискусије о Исусовом “пролетерском пореклу”!?

Пружањем теолошког покрића израбљивачима „радничке класе“, црква је је бесрамно издала своје „стадо“, а ова неприципијелност је цркви обезбедила даљу доминацију и узговор за привилегован положај у условима индустрјиске експлоатације природних и људских „ресурса“.

Несхватњива је лакоћа са којом је црква захтевала од експолатисаних радника да то што их је задесило прихвате као Божију Вољу, као своју судбину. Јасно им је ставила до знања да од њих очекује само истрајан рад, а захтевати промену таквог стања, или се због тога побунити, значило је деловати насупрот Божијег Плана.

У том смислу, Маркс је имао право када је религију назвао „опијумом за народ “. Тако је оквалификовао само религију, али не и сâму идеологију (па тако ни идеологију рада).

Упркос овој црквеној велеиздаји, треба подсетити да нас Библија упозорава да не подлегнемо идолатрији “дела наших руку”. Највећа је опасност да нас опчини сопствени рад и почнемо да га обожавамо и припишемо му божанске особине. Библија говори о томе, о опасности идолопоклонства. Идоли могу бити и “дела наших руку”. Сваки производ нашег рада може да постане извор идолопоклонства, темељ успостваљања новог религиозног култа.

Црква, суочена са капиталистичким императивом производње, због сопстевног интереса, подупирала је раширено уверење да је неко сиромашан само зато што “није следио божански закон рада”. Према томе, сам је за то био крив.

Световна власт тврди то исто, само на свој секуларни начин.

НАПОМЕНЕ:

⦋1⦌ Људи обожавају машине не због њихове пуке снаге, јер њихова моћ није само у њиховој снази. Обожавају их и због тога што раде неуморном рутином. Због потпуне концентрације и савршене самоконтроле.

Човек најтеже подносе не тежину физичког рада, колико рутину, која захтева сталну и исцрпљујућу концентрацију. Зато је архетип Машине не парна машина, него сатни механизам. Парна машина је постала битна тек када је индустријски систем, утемељен на њој, радио глатко као сат. (Лавис Мамфорд)

⦋2⦌ Економија утемељена на продуктивности и профиту усадила је у реалност људског преживљавања посебан вид стварности обликован према њеним водећим механизмима: пљачки, конкуренцији и надметању, стицању и борби за власт и опстанак. Такво неприродно људско понашање, већ хиљадама година, сматра се природним.

Испражњеност, разједињеност, умор и пропадање последице су рада, доминантне активнсти, која квари све остале. (Раул Ванегем)

⦋3⦌ Систем експлоатације природе и човека, који је започео још средином неолита, интензивном земљорадњом, проузроковао је инволуцију у којој је креативност – квалитет иманентан људском роду – замењена радом, изградњом похлепне власти. Креативан живот, који је почео да се развија током палеолита, пропао је и нестао у суровој борби за опстанак. Од тада је грабежљивост, која дефинише животињско понашање, покретач свих економских механизама. (Раул Ванегем)

⦋4⦌ У XVIII веку, у амстердамском сиротишту био је предвиђен интензиван третман навикавања на обавезни рад. Најокорелији нерадници лечени су бацањем у јаму у којој је ниво воде стално растао, па су се дављења могли спасти само непрекидним испумпавањем воде, од јутра до мрака.

Сматра се да су с обзиром на циљ и кућни ред, мада и не по и садржају рада, овакви радни домови били зачеци обавезних школа. (Иван Иљич)