Владимир Челекетић: „Dialog“

Вучић је „позвао на унутрашњи дијалог о Косову“, причају и пишу медији у Србији, још од кад је овај упутио „позив“, дакле, негде од времена кад је устоличен за председника. Питањем шта то уопште значи, медији се не баве много. Уистину, шта значи „позив на дијалог о Косову“?

Прво, реч „дијалог“ изведена је од грчке речи „dialogos“ што, у преводу на српски, значи „разговор“. Дакле, Вучић је „позвао на унутрашњи разговор о Косову“. Зашто Срби, разговор две домаћице, поред преврнутих шоља после пијења кафе, називају „разговором“, а разговор о Косову „дијалогом“, не бих знао да кажем. Знам само да многи Срби, када говоре или пишу о нечем што сматрају важним, воле да користе стране речи, уместо српских, и где мора и где не мора, али то је друга тема.

Друго, Срби, свакако, међусобно (ако то значи оно „унутрашњи“) разговарају о Косову. Разговарају о окупацији, могућем статусу у будућности, културно-историјском наслеђу Срба, рудним богатствима, историји, митовима, народним песмама…, а ови Вучићеви и око Вучића, вероватно и о томе како, где, шта и с ким, опљачкати на Косову. Дакле, разговори се већ воде, увелико. Но, обратимо пажњу да је Вучић позвао на „разговор“ (једнина), а не на разговоре, што ће рећи да ће бити један једини разговор са јасно дефинисаним темама. Кад ће тај разговор бити, где ће бити и шта ће бити теме, то се још не зна.

Треће, неко сад може да каже да се зна шта ће бити тема. Тема је статус Косова. Другим речима, питање је да ли Србија треба да призна Косово или не треба. Међутим, подсећам да Вучић то (још увек) није најавио као тему, а ако би се то најавило као тема, то би значило да се разговара о доношењу политичке одлуке (признање Косова) која је противуставна.

Четврто, ни једна одлука се не доноси разговором. Разговор може да претходи доношењу одлуке, али сама одлука се доноси или у некој процедури, гласањем, или је доноси један човек који сноси сву одговорност. Видели смо у Британији, обављен је читав низ разговора о изласку из ЕУ, многи су добили прилику да изнесу јавно свој став, али одлука је донета на референдуму. Они су прво донели одлуку да распишу референдум у вези са тим питањем, па су онда имали озбиљне и дуге разговоре, пред камерама, у ударним терминима на најгледанијим телевизијама. У Србији није најављен референдум или нека друга процедура чијом применом би се дошло до одлуке.

Дакле, на основу горе изнешеног, прва логична реакција на Вучићев „позив“ је да се тај исти Вучић приупита: о чему ће се разговарати, где ће се разговарати, ко ће разговарати и како ће се, евентуално, донети одлука, после завршеног разговора? Не видим да неко, довољно важан, то пита, неко коме би Вучић, пре или касније, морао да одговори. СПЦ, на пример, пошто видим да људи из врха СПЦ помињу „дијалог“ у својим изјавама и најављују спремност да у њему учествују. Мислим, било би логично да знају у чему учествују. Или можда знају, а неће да кажу, али о томе могу само да нагађам.

Да видимо даље, шта је оно што, за сада, сигурно знамо.

Прво, Србија није Британија, у Србији власт тера своје док не „удари у тврдо“, без прихватања било каквих савета са стране.

Друго, сам Вучић, од доласка на власт, практично, није водио, пред камерама, разговоре са представницима опозиције нити је био у позицији да брани своје политичке одлуке у разговору са новинарима који се не плаше да аргументовано критикују његову политику. Оно што мора амерички председник или британски премијер, Вучић не мора. У том смислу, Вучић је сличан Милошевићу. Од 5. октобра до 2012., највиши представници власти у Србији, Коштуница, Ђинђић и Тадић, трудили су се да се понашају „нормално“, да глуме Запад, да „нормално“ разговарају и са опозицијом и са новинарима, па самим тим и са јавношћу. Какву су они политику водили и колико су ти разговори утицали на политичке одлуке, то је друга тема. Вучић је другачији. Вучић је, за разлику од њих, знао са каквим народом има посла, знао је да му сва та занимација не треба, па се никада није ни трудио да глуми западне политичаре и испуњава услове које они морају да испуне. Оно што се на Западу сматра недопустивим понашањем политичара, нарочито политичара власти, у Србији се сматра доказом снаге власти, бар у једном делу јавности. Додуше, за разлику од Милошевића који, нити је давао интервјуе нити се појављивао као саговорник у медијима, Вучић се „не скида“ са екрана, али Вучић не разговара са другима, он разговара сам са собом или, ако Срби више воле, Вучић не води дијалоге, Вучић води монологе. И сада, тај и такав Вучић, „позива на дијалог“.

Треће, Вучићева власт је, вишеструко, прекршила Устав и законе Србије, спроводећи тзв. Бриселски споразум. Па не само да је прекршила Устав и законе него је и онемогућила да Уставни суд такво деловање власти прогласи неуставним и покрене одговарајући поступак. Вучић и његова банда су, практично, узурпатори. Према томе, „позив на дијалог“ је исто као када би мафија позвала на разговор о промени закона са циљем да се легализује оно што мафија ради, а што се, према важећим законима, сматра кривичним делима.

Четврто, Вучић је добио подршку Запада и још увек има подршку Запада зато што је обећао предају и признање Косова и Метохије. Предају је већ обавио применом Бриселског споразума, сада још остаје формално признање. „Дијалог“ је фарса која кривицу за капитулацију треба да пребаци на „народ“ или „грађане“, како то другови политичари, ових дана, више воле да кажу. Дакле, да се капитулација, тј. формално признање Косова, добровољно и формално одрицање од Косова и Метохије, представи као „воља већине“ изражена у „демократском дијалогу“. Зар је неко заиста толико наиван да верује да Вучић, који пет година има подршку Запада, која је њему и његовој банди толико тога омогућила у Србији, сада може да изађе пред своје Западне газде и каже: извините, ми смо, у „демократском дијалогу“, одлучили да не признамо Косово и да се не одрекнемо Косова. Коначно, не заборавимо да је Вучић у политичком савезу са Тачијем и Харадинајем, да већ пет година ради на изградњи Косовске државности и саучествује у политици злочина над сопственим народом на Косову и Метохији. Разговарати са Вучићем о Косову је исто што и разговарати са Тачијем или Харадинајем о Косову. Шта Вучић може да понуди Србима, више од ове двојице, када је већ са њима на заједничком послу, тако дуго?

Видим да српске „патриоте“, партије, појединци, па и сам врх СПЦ, као што већ написах, причају и пишу о „дијалогу“ и нуде се да у истом учествују. Криминалац је починио тешка кривична дела, прекршио је Устав, блокирао рад Уставног суда, издао земљу и, понављам, учествује, са Шиптарима, у изградњи косовске државности и у политици злочина над сопственим народом на Косову и Метохији. Сада већ и формално, учешћем на изборима и учешћем у Хардинајевој „Влади Косова“. Колико неко мора бити наиван или покварен па да са њим улази у „дијалог о Косову“? Као што је, изненада, „позвао на дијалог“, сутра ће објавити да је „дијалог успешно окончан“ и да су Срби пристали да признају Косово или да ће пристати да Косово уђе у УН иако га „Србија неће формално признати“. Он, и да хоће, другачије не може. Он мора ићи до краја, сад кад је довде дошао. Но, други не морају, али они који буду учествовали у овој фарси биће саучесници, ма шта изјављивали и ма које становиште, формално, у вези са Косовом заступали.

Насловна – Рафал Чојновски, „Дијалог“