Ненад Ћурковић: Насилни карактер рационализма

Сви који су у мишљењу видели главни извор сазнања, слажу се у томе да је ум свој врхунац достигао у добу просвећености. Од тада се сматра да је он у потпуности рационалан.  Дух је такође био поистовећен са разумом. То је званично прихватила и католичка црква. На једном месту, у својој енциклики Rerum Novarum, папа Лав XIII, 1891., дословно каже: „Дух, односно разум…”.

Разум је постао мера умности и духовности, и највиши критеријум истинитости. Подразумева се да у процесу сазнања треба мислити, одн. да је мишљење пресудно у настојању да се дође до истине.

Истина је постала ствар искључиво менталне активности, надлежност спекулативног мишљења.

Да би дошао до истине, човек је морао да мисли и у мишљењу иде преко границе непосредног искуства.

Мишљење карактеришу две ствари: легитимност и општост.

Разум је сâмом себи доделио пуни легитимитет, тако да је он једино мерило сопствене исправности. А истовремено је и једини који може себе да доводи у питање (само он легитимно може да (по)сумња у сопствени легитимитет).

Мишљење доноси закључке који имају карактер општости, тј. важе за све, без изузетка.  

Код древних народа и примитивних племена овај облик менталне активности готово да не постоји. Мишљење, пре свега, одликују дисциплина и убедљивост, а у доживљају света древних народа и примитивних племена не постоји ни дисциплина резоновања, нити убедљивост аргументације.

Трибалистички доживљај стварности се процењује са позиција западног (рационалистичког) погледа на свет, из аспекта техничке цивилизације, па се овим древним народима и племенским заједницама (које и данас постоје), замера ослањање на неконтролисану маштовитост, што се тумачи као немоћ и види као знак њихове незрелости. 

Западњаци се поносе својим разумом и мисле да су далеко озбиљнији и интелигентнији људи од, нпр. Пигмеја и Абориџина, зато што ови, између осталог – чуо се и такав аргумент – нису били у стању да направе хеликоптер.

Због тога њих сматрају инфериорним и посматрају их са висине.

Да ли је то рационално и интелигентно?

Можда­ – по западним (технократским) мерилима – јесте рационално и интелигентно, али сигурно да није разборито и паметно.

Оспоравати им интелигенцију је расистички став, који подразумева да су они приглупи зато што не живе исто као и ми (синдром масовне свести), јер да су на нашем нивоу интелигенције, како иронично примећује Џон Зерзан, „они би измислили асфалт, моторне тестере и затворе“.

Зерзан је саркастичан  и када је реч о приговору да древни народи и примитивна племена живе на тај начин, јер нису радознали као и ми. Каже: „Зар Хопи индијанци нису радознали само зато што нису измислили хулахупке? Наравно да су радознали. Али, на који начин? Јесмо ли ми због тога што смо радознали пожелели да створимо неутронску бомбу? Наравно да нисмо. То је сулудо. Зашто би уопште људи то хтели да учине? Већина ово не жели. Ако не желим да створим неутронску бомбу, не значи да нисам радознао. Радозналост није ослобођена вредносне процене. Извесни типови радозналости последица су одређеног менталног склопа, а наша радозналост следи логику отуђења; она није само резултат пуке жеље за знањем, или жеље да неко нешто сазна како би постао бољи човек. У целини, наша радозналост води нас у правцу веће доминације и то је, изгледа, њен једини циљ.“

Несумњиво да је трибалистички доживљај света неконтролисан, јер машта је увек неконтролисана. Али, нецивилизовани (неприпитомљени), примитивни народи, нису ограничени концептуалним мишљењем, тим дисциплинованим поступком потраге за истином, нити начином њеног излагања. У њиховим језицима ова реч и не постоји, јер свакодневни живота тих људи није био оптерећен на такав начин да би се они, као ми цивилизовани(припитомљени), у једном тренутку упитали: Шта је истина?

Истински су живели у складу са својом традицијом (као што још и данас живе неки народи и племена изван домашаја наше цивилизације), а такав је био и њихов доживљај (осећај) стварности. Он је резултат органског живота мале заједнице, која живи у складу са природом.

 Основни узрок ове слободе, па и слободе од питања шта је истина, као и одсуства потребе за дисциплином и строгошћу (не само у мишљењу, него у свему), је у таквом њиховом односу према природи, коју нису сматрали непријатељском, нити су себе из ње издвајали, да би јој се супротставили. Сматрали су се њеним саставним делом. Живели су у складу са природом, као бића која судбински зависе од космичких сила. Нису, као ми на Западу, природу доживљавали као непријатељску силу. У природи нису видели претњу, нити су се из природе издвајали и стајали напрам ње, као њени супарници, нити су такав однос имали према људима из свог непосредног окружења.

Рационалан однос према природи је савим другачији, па тако и према људској природи, према другим људима.

Уосталом, људи се, као појам, појављују у време када је дошло до слома традиционалне заједнице и успостављања урбане концентрације друштва, које је обухватало раздробљену масу, клицу будућег масовног друштва.

Рационализам су, са истих позиција, или бранили (Ричард Рорти), или га тешко оптуживали (Пол Фајерабенд).

Фајерабенд је рационализам сматрао одговорним за примену политичког (чак, психичког) насиља и методске принуде, јер се иза наводне „потраге за истином“, крила искључиво тежња ка моћи доминације.

Таква његова примедба је већини неприхватљива, јер разметљиви разум себе приказује као мисаону способност која нас – поуздано и искључиво – води ка истини.

Али није тако. Фајерабенд је био у праву.

Рационализам је начин мишљења усмерен не превасходно према истини, него ка моћи доминације. Помоћу њега се не сазнаје шта стварност (заиста) јесте, него се у њој прави ред (стварањем привида, њене илузорне слике, у шта спада и илузија да је истина искључиво резултат рационалног мишљења).  

Објективна слика света није производ сазнајне, него законодавне активности разума.

Кант је морал утемљио на једној идеји („највишем принципу“), који се – како је рекао – не може доказати, али се, у складу са рационалношћу, може захтевати.

Разум не интересују тајне живота, него начини његове контроле. Није му циљ јасно виђење ствари, већ моћ доминације над њима.

Када разум некога посматра, гледа не да би га упознао у његовој јединствености и непоновљивости (јер он, као објективна свест, то и није у стању, нити има такву намеру), него га посматра да би видео шта с њим да ради.

Смисленост коју открива објективни карактер рационалног поступка  спада у домен посредованог (концептуалног) знања, апстракције и класификације, а не реалног (непосредног, осећајног) искуства. Она није одраз стварности, него његове организације.

За Ничеа је рационализам „практичан животни став“.

Мерило интелигенције савременог западњака је способност манипулације симболима, али од ове има далеко важнијих способности мишљења, које превазилазе интелигенцију (и од ње су далеко значајније).   

Интелигенција је једна од мање вредних мисаоних моћи, строго оперативна способност мисаоног повезивања циљева и средстава. Стари Грци су саматрали да је испод ње само чулно сазнање. Предност су давали и знању и практичној мудрости и уму, који размишља о темељним принципима.

У нашем мисаоном доживљају света, интелигенција има своју улогу. Подразумева се да треба бити интелигентан. Међутим, то није најважније. Добро је бити интелигентан, али бити само интелигентан, није довољно.

Интелигенција је у први план дошла са доминацијом техничког система (технике, науке и технологије).

Коефицијент интелигенције (IQ) је квантитативно мерило, јер ми живимо у материјалном свету (у којем се све мери и изражава бројевима), у доба потпуног нихилизма (искључиво магије очигледног). Полази се од тога да је он урођен, хијерархизујући принцип, па су према томе природне и разлике које у друштву постоје.  

IQ бројчано (квантитативно) потврђује оправданост тих разлика, јер се подразумева да је природно што се људи налазе на различитим друштвеним позицијама. Они на социјалном дну су тамо (“сасвим исправно“), „зато што нису довољно интелигентни“.  „Незрели су, глупи“, јер „да су паметни, били би и богати“. Идиотски малограђански аргумент, који се упућује свима који немају њихове амбиције и не прихватају исти систем вредности, него постављају себи другачије животне циљеве, или су –  просто – жртве система.

То важи не само за појединце, него и за читаве народе. За оне који се не уклапају у наше цивилизацијске стандарде. Због тога их третирамо као неинтелигентне и зато ми, интелигентни, са пуним правом над њима доминирамо, као њихови колонијални господари. Ако су неупотребљиви и за експлоатацију, онда их истребимо. Тиме се потврђује и она наша (нарцисоидна, западњачка) дефиниција да је „човек, најинтелигентнији облик живота на Земљи“.

Тако је настала и деловала еугеника, која се временом толико развила да се и на самом Западу користи у борби притив јереси, свих који нису у стању да размишљају као његов владајући слој (на исти начин и са истоветним резултатима) и без поговора прихвате исти систем вредности.

Коефицијент интелигенције (IQ) је пре свега хомоногезујући принцип. Памет је ту приказана као ствар квантитета (што она није). То је зато да би се људима сугерисало како сви интелигентни људи размишљају на исти начин, у истом смеру, И да сви, више или мање – у зависности од своје памети, тј. IQ-а  – неминовно долазе до истоветних резултата.

Бити свестан да си интелигентнији од других (да је твој IQ већи, чак и ако си то само умислио, а најчешће је тако), наводи те на то да мислиш како ти, по природи ствари, припада повољнија (привилегованија) позиција у друштву. Тако ћеш пре и прихватити да су социјалне разлике, у основи, праведне, или бар нужне(„јер, не доприносе сви исто“… притом се не доводи у питање колика је вредност онога чему, више или мање, доприносимо? Нити нам пада на памет да се, као Исус, иако се изјашњавамо као хришћани, поставимо на последње место).

Зато су сви јако интелигентни људи (чији је IQ натпросечан ) каријеристи и малограђани (стубови постојећег система). Такав је и наводно најинтелигентнији човек на свету, Кинез, који је универзитетски професор (а не неки “Че Гевара”). Ретки су они који ће и поред тога што их на основу IQ-а сврставају у геније, темељно доводити у питање наш технички свет, као Теодор ЏонКачински” (Unabomber) и због такве критике заузети неугодну позицију његових непријатеља.

Живот није само пустоловина, јурцање по свету. Он је далеко више тога. Много је важније удубљивање у сопствено искуство, јер као што је приметио Емил Сиоран, у животу све зависи од искустава која смо стекли. Ако је то искуство само интелектуално, онда је оно безвредно.

Сиоран каже: „Интелектуалци су аутомати. Све зависи од унутарњег садржаја, не од интелигенције. Јер, сâма интелигенција је ништавило“.

Када је Фридрих Ниче, препознао дух свог времена и закључио да смо убили Бога и да је Он сада мртав, открио нам је да живимо у добу нихилизма.

Ако нема тог унутарашњег садржаја, о којем говори Сиоран, интелигенција није у стању да разуме право значење нашег свакодневног искуства.

Ако нама недостаје та „унутарашња супстанца“, уколико је она нестала, онда је све површно, ништавно, без обзира што можемо бити јако интелигентни.

Само уколико будемо, не само интелигентни (макар та интелигенција била и натпросечна) и повратимо тај унутрашњи садржај, овај западни нихилизам ће неминовно ишчезнути.

До тада ће нас нас наша интелигенција мучити, а разум прогањати и уништавати. Људско биће које је само рационално, је и (само)деструктивно.

Сиоран тврди да „унутарашња супстанца“, која је трајна (вечна) и врло снажна, човека „подржава и усмерава“. Једино му она „омогућава (…)  да надвиси своју свакодневну слабост“.  

Основно обележје објективног виђења ствари, тј, ове рационализације света, је хијерархијско организовање симболичких структура и централистичко управљање створеним привидом.

Рационализам, своју коначну победу остварује у политичкој тоталитаризацији свих боја (црној, црвеној и шареној, лепо дизајнираној; фашистичкој, комунистичкој и демократској). На рационализму је изграђена и позиција свих (највећих) модерних диктатора: Хитлера, Стаљина и економије.

Тако је рационализација света израз једног нездравог става, „патологије модерне“, која је настала као резултат техничког развоја, као неминовна (логична) последица цивилизацијског напретка (прогреса).

Шелинг је још 1800. године изнео тезу да је грађанско друштво налик на “машину која је унапред подешена и делује слепо, сама од себе“ и да „ће она и даље наставити да ради независно, у складу са сопственим законима”.

Једном успостављено, грађанско друштво своје аутоматско функционисање, више не мора да потчини захтевима ни једне одређене идеје, него ће идеје сâмо обликовати.

Ово је добар опис технике, али и нихилистичког карактера грађанског друштва.

Нихилизам је ситуација у којој се  одговори траже искључиво у спољашњем свету, у политици, а таква решења су увек неодговарајућа – површна и репресивна.

Афектација „љубав према истини“, и разглашена истинољубивост разума, прикрива најподмуклији начин његове тежње да овлада природом, али и човеком, јер она обухвата и људску природу.

Макс Вебер је рационализацију видео као потпуно укидања Тајне, са циљем да се стварима овлада тако што ће се оне покоравати законима, који ће онда њима управљати.

По њему, рационални начин живота, живот достојан човека је живот потуно сведен на радне задатке. Човек мора бити сасвим ослобођен од религијско-верских представа, јер је онима који настоје да овладају светом, тако што га експлоатишу (а Вебер то види као основни циљ), потребно да људски живот нема “виши смисао”, него постане светован, одн. буде секуларан и бесмислен.

По Веберу, тај циљ, претварање човека у радни механизам, је достигнут у капитализму, одн. вредносно потпуно етички „неутралној“ и рационалној форми.