Има неколико дана да ме слушаоци питају шта мислим о Народној резолуцији. Кажем им да мислим да је то једно очигледно замајавање јавности, поготову оне на друштвеним мрежама и сасвим сам сигуран да ће се на крају то и показати, као што се већ показало са безбројним петицијама и Апелом за одбрану Косова и Метохије, који је, за три недеље, потписом одржало око 13 000 Срба[1], што је, отприлике, популација Коцељеве, или Љубовије. Може се рећи и овако: у 130 аутобуса ГСП-а се налази толико људи у сваком тренутку.
Није ми познато да је икада и један режим оборен резолуцијама, апелима и петицијама. Ако ово успе, биће први пут у људској историји. Онај ко народ варка да се на тај начин нешто може постићи или не зна, или ради по инструкцијама, трећег нема. Онај ко потписује може да се правда и недостатком мозга.
Но, ‘ајмо редом: у осмом пасусу Народне резолуције[2] се каже да се она подноси на основу Закона о референдуму и народној иницијативи. Формулација гласи, помало непрецизно:
„На основу напред наведеног а у складу са чланом 2. Устава Републике Србије који утврђује да „сувереност потиче од грађана“, која се може остваривати уставним институтом под називом „народна иницијатива“, српски народ у земљи и расејању широм света, заједно и равноправно са свим грађанима Републике Србије, доноси с пролећа 2018. године“…
Ову папазјанију, од Народне резолуције (у даљем тексту: НР) уопште није лако разумети, па ћемо прво пробати да јој дамо законски, затим логички и, на крају, функционални оквир.
Закон о референдуму и народној иницијативи[3], у члану 36. каже:
Član 36
Prikupljanje potpisa građana koji učestvuju u narodnoj inicijativi traje najduže sedam dana, računajući od dana koji je u prijavi Ministarstvu unutrašnjih poslova označen kao početni dan prikupljanja potpisa.
Građanin se može samo jedom potpisati na listi potpisnika narodne inicijative.
Građanin može svoj potpis povući do isteka poslednjeg dana određenog za prikupljanje potpisa.
Potpis se povlači u pismenoj formi, a odbor za prikupljanje potpisa konstatuje to u listi potpisnika narodne inicijative.[4]
Овај члан Закона је у оштрој супротности са претпоследњим пасусом НР, који каже следеће:
„Уколико се воља потписника Народне резолуције буде игнорисала од стране актуелних државних органа и не буде спровела одмах или у разумном року, примена исте ће уследити када се стекну политички и безбедносни услови, односно када се изврши промена власти и држава Србија ослободи статуса подређености у међународним односима, наметнутог од стране трансатлантских сила и разних глобалистичких организација и тела„
Прво: НР се, очигледно, има прихватити, испунила она законске оквире, или не. Предлагачи НР узимају здраво за готово, сасвим игноришући законе, да ће се НР кад-тад оваплотити, макар и за десет година и макар је потписало 10 000 људи, јер су творци НР предестинирани за успех.
Друго: временски оквир, који је постављен у овом пасусу је изванредан, односно безобалан и необично погодан да творци НР наставе да се баве политиком и кад НР пропадне, као што хоће, те да не поднесу одговорност због пропасти свог чеда.
Треће: државни органи су дужни да игноришу вољу потписника НР, ако она не испуњава законску форму и оквире. Претпоставмо, као што рекох, да потписника буде чак и 50 000, шта држава треба да уради? Да преда власт творцима НР? То нема ни у цртаном филму, а камо ли у животу.
Даље: тачно је Устав РС афирмише сувереност народа, али је и идиоту очигледно да се сувереност не врши непосредно, него преко изабраних народних представника[5], у законима и Уставом предвиђеној процедури.
Творци НР, у седмом пасусу, кажу следеће:
„Констатујући да политичке странке, разни покрети и удружења грађана, као уставна категорија, чија је улога да демократски обликују политичку вољу грађана и заступају њихове државотворне интересе, не чине довољно или су потпуно пасивни, а неретко повлаче погрешне или неадекватне политичке потезе у борби за очување територијалног интегритета Републике Србије, те да у вези са тим, упорним учествовањем у изборним процесима зарад партикуларних интереса дају легитимитет, легалитет и пресудну политичку снагу коалицији странака на власти, која је евидентно противуставно присвојила сувереност од грађана и мимо Резолуције 1244 и Устава, и у околностима подређености у међународним односима, спроводи преговоре са сепаратистичким властима у циљу такозване нормализације односа са „Косовом“.
Ниђе везе! Ако су, у било каквој процедури, под било којим околностима, носиоци власти, уз помоћ опозиције, Бетмена, или патуљака добили легалитет и легитимитет, како сами творци НР кажу, шта ћемо сад с тим? Имају, дакле, и легалитет, и легитимитет, али ми им то оспоравамо? По ком основу? По томе што су евидентно противуставно присвојили сувереност од грађана? Нису. Добили су га легитимно и легално, на изборима. То је, учествовањем на изборима и верификацијом мандата, потврдила и опозиција, а и ОЕБС, који ноторно прати изборе у Србији.
Очигледно је да носиоци јавних овлашћења у Србији крше Устав, али то се не решава народним резолуцијама, већ подношењем предлога за оцену уставности Уставном суду. Пошто је Уставни суд, у основи, дао исправно тумачење да су Бриселски споразуми политички, а не правни акти, остаје само да се, пред редовним судовима, туже државни органи, заједно са носиоцима јавних овлашћења, што поступају по политичком споразуму, а не по законима, на шта их Устав обавезује.[6]
Резолуција УН 2131[7] , која се помиње у НР, такође афирмише суверенитет народа, али афирмише и право сваког народа да одреди процедуру, односно друштвено-политички систем, кроз који ће се сувереност народа исказати и директно забрањује мешање других држава и народа у то како ће се унутрашње организовати једна држава.
Ми смо, као и сваки други народ, одредили себи, кроз Устав и законе, процедуру којом народ делегира свој суверенитет на државу и њене органе. Зато и кажемо да је, рецимо, Кина суверена држава, или је Русија суверена, а не да је суверен Кинез, или Рус. Држава је, дакле, оваплоћење, остварење народног суверенитета. Народни суверенитет није нешто што се може непосредно користити. Башка што бар 70% Срба нема ни појма да је суверено, нити би тај појам разумело. Ко не верује, нека скокне до прве пијаце, или ливаде, па нека пита народ шта мисли о суверености.
Како се народу враћа суверенитет, ја појма немам. Привидно, то је могуће у револуцијама, али и тада суверенитет, заправо, припада вођама револуције, а не народу. Суверенитет је до те мере апстрактан појам, да је његова директна употреба од стране народа, потпуни апсурд.
Народ, у начелу, свој суверенитет изражава на изборима, за које смо констатовали, и ја, и творци НР, да су дали и легалитет, и легитимитет овој власти.
Даље: Члан 37. Закона о референдуму и народној иницијативи, каже следеће:
Član 37
Na mestu gde se prikupljaju potpisi tekst predloga za koji se prikupljaju potpisi, overen od nadležnog organa i snabdeven njegovim prijemnim brojem, mora biti istaknut tako da bude dostupan građanima.
Нормално, није. Творцима НР ни напамет не пада да би требало да следе законску процедуру, али другима оштро замерају што је они не следе. Да ствар буде интересантнија, ни потписницима НР не смета што се крши законска процедура: не боре се они за поштовање закона, него за истеривање своје воље, а онда, да би лицемерје до краја било задовољено, пребацују Вучићу што ради то исто, само на далеко вишем нивоу.
У тачки 4. НР се каже:
„Захтева се од највиших државних органа да званично признају или констатују фактичко стање „ратне окупације дела територије“, покрајине Косово и Метохија…“
То је веома довитљиво и истина је да би било повољно по нас, да Члан 306. Кривичног законика Републике Србије[8] не каже нешто сасвим супротно:
Члан 306
Грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела, казниће се затвором најмање десет година.
Дакле, творци НР подстичу државне органе и носиоце јавних овлашћења на кривично дело!? Није лепо.
Тачка 5. НР каже:
„Забрањује се државним органима и представничким телима, пре свих Народној скупштини, да покрећу иницијативу, врше пропаганду или било који други масовни утицај,а затим и распишу евентуални референдум или други облик јавног изјашњавања, којим би се грађани директно или индиректно, то јест прикривено у склопу изјашњавања о промени Устава Републике Србије или решавања сличних питања, навели, довођењем у заблуду, да се опредељују о територији покрајине Косово и Метохија и њеном уставном статусу у оквиру уставног поретка Републике Србије.“
Занимљиво је да баш Члан 2. Устава Републике Србије[9], на који се позивају творци НР, каже следеће:
Члан 2.
Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.
Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.
Не може се, дакле, забранити референдум, чак и када га иницирају „слободно изабрани представници“, јер је референдум уставна категорија. Може да се прекрши Устав и да се тражи забрана референдума, али по чему се онда творци НР разликују од Вучића?
Устав прописује на који начин се врши сувереност и нигде се не види како се она може вршити непосредно. Народ не може да забрани својим слободно изабраним представницима да врше своја уставна и законска овлашћења.
Сада мало логике: да ли је носилац суверености народ, део народа, или већина у једном народу, или су то грађани, део грађана, већина грађана…?
Шта ако НР потпише, рецимо, 50 000 људи? Да ли су они носиоци сувренитета, а остали нису? Шта ако се, мимо Закона о референдуму и народној иницијативи, потписи буду прикупљали следећих 10 година и достигну, рецимо, цифру од 500 000 потписника? Јесу ли они носиоци суверенитета, а осталих 6,5 милиона нису?
Даље: последњи пут је око 53% уписаних бирача искористило право да своју сувереност, путем избора, пренесе на носиоце јавних овлашћења. У суштини, због пренадуваности Бирачког списка, који је већи од ефективно присутног броја становника у Србији, фактички гласа око 70% грађана. Када саберете запослене (око 1 700 000), незапослене (око 600 000) и пензионере (око 1 500 000), збир износи 3 800 000 људи. Додајмо томе још, рецимо, 1 200 000 нераспоређених (домаћица, непријављених пољопривредника, пијанаца, коцкара и осталих носилаца суверенитета), добићемо прилично прецизну слику правог српског бирачког тела – око 5 милиона људи, од чега обично гласа око 3,5 милиона, што је око 70%. Они су искористили своје суверено право, без обзира да ли су гласали за власт, или за опозицију. Сасвим је могуће, чак и вероватно, да су на последњим републичким изборима, своје суверено право искористили и творци НР, гласајући за одређене опозиционе странке, али су, у међувремену, закључили “ … да политичке странке, разни покрети и удружења грађана, као уставна категорија, чија је улога да демократски обликују политичку вољу грађана и заступају њихове државотворне интересе, не чине довољно или су потпуно пасивни, а неретко повлаче погрешне или неадекватне политичке потезе у борби за очување територијалног интегритета Републике Србије, те да у вези са тим, упорним учествовањем у изборним процесима зарад партикуларних интереса дају легитимитет, легалитет и пресудну политичку снагу коалицији странака на власти…“ (Седма тачка НР), па су се, пошто су се разочарали у опозицију, сетили суверености.
Признајем да ми није јасно на који се народ мисли у НР. Ако се мисли на народ који није гласао, он је у мањини. Ако се мисли на онај који је гласао, он је своје суверено право искористио. Ако се, пак, мисли да народ има право да се предомисли и да преотме суверенитет у сваком тенутку (што се зове: револуција), може и тако, али хајде да онда утврдимо који је то број припадника, или проценат народа или грађана који може да преотме суверенитет.
Закон о референдуму и народној иницијативи само за референдум предвиђа број потписника (100 000), док за друге облике народне иницијативе никаква цифра не постоји, што занчи да је, из угла твораца НР, подложна слободном тумачењу. Рецимо: 10 000 грађана преотима суверенитет!
С друге стране (још остајемо у логичкој сфери), свака народна иницијатива, звала се она Народном резолуцијом, Захтевом да Станија увећа сисе, или некако другачије, по Закону јесте једна врста захтева Скупштини да одлучи по одређеном питању. Нема непосредног остваривања народне иницијативе.
Дакле, свака народна иницијатива је средство система у оквиру система. Чак и кад би се тражило укидање система, оно би морало да се провуче кроз институције система. Тиме се творци НР не разликују од било које друге групе, која верује да се средствима система може оборити систем.
Рецимо да НР скупи неки број потписа, који неки надлежни орган (у овом случају Скупштина РС) прихвати као довољан да уђе у скупштинску процедуру, то још увек не значи ништа. НР је нека врста предлога, заправо, те Скупштина, преко Законодавног одбора, утврђује да ли НР има законску форму, да би ишла у даљу процедуру. Скупштина нема никакву обавезу да НР, или било који облик народне иницијативе, осим референдума, разматра у било којем року. Може да га стави на дневни ред 2030-те године, или никад. Творци система су далеко промућурнији, бројнији и искуснији од твораца народних иницијатива. Када би народне иницијативе могле да раздрмају систем, биле би укинуте.
Ако се, опет, нешто хоће мимо система, онда је апсурдно обраћати му се народном иницијативом. Испада, заправо, да се творци НР, у име народа (за који се не зна ни колики је, ни какво својство поседује) обраћају носиоцима јавних овлашћења, који тачно знају да иза себе имају одређени број суверених грађана, чије су гласове добили на изборима и знају им својство – да су бирачи. У основи, то значи следеће: нека недефинисана, маргинална група, која не представља ништа стварно, тражи од државе, њених органа и носилаца јавних овлашћења, да поступају по налогу те групе. Чему, онда, избори, чему процедуре, чему закони? Нека се све сведе на групе које нешто траже и онда бар знамо на чему смо.
И, на концу, функционалистичко тумачење: ако неко зна за ситуацију у којој су нека резолуција, иницијатива, или апел, икада и ма где, променили природу система, а да се није загазило у крв, нека ми јави, да и ја знам.
Магистрални пут српске политике је одређен не суверенитетом народа, већ вођењем српске политике од стране странаца, тих истих на које се и НР позива, као на заштитнике права. Творци НР су могли, са много више функционалног основа, да напишу отворено писмо америчкој, немачкој или британској амбасади, са захтевом да престану да воде српску спољну и унутрашњу политику. Да ли заиста верујете да творци НР, бар они који имају мозга и знања, не знају где је исходиште проблема, или се само праве да не знају, па притискају Вучића и његову клику? Уједињене нације, које се призивају као помоћ у заштити Косова, само су инструмент великих сила и њихових нагодби. УН не спроводе Резолуцију 1244 (једину за коју просечан Србин зна, јер су му мозак њоме пробили патриоти), иако су у обавези да то раде. Чак и да се Србија декретом одрекне Резолуције 1244, УН морају да је спроводе, а очигледно је да то не чине. Позивати њих упомоћ је као тражити од пиромана да гаси пожар.
Акт о примирју, или мировни уговори, који следују ратовима, нису уговори у грађанском смислу, као сагласност двеју слободних воља, већ су диктат победника побеђеном. Ако се појаве неке недоумице у тумачењу, важи се тумачење јачега, односно победника. То би требало да буде јасно свакоме, никаква наука није.
Само наивни и нечасни могу у УН гледати неког покровитеља малих и слабих, а не инструмент воље великих и моћних. УН су своју перфидну улогу овде почеле од фебруара 1992. и увек су биле на страни српских непријатеља, мање или више прикривено. Тачно је да је СРЈ бомбардована мимо одлуке УН, али не видим да је УН нечим казнио НАТО пакт због противправне агресије.
УСА финансира мировне операције УН са 26%,[10] а у укупном финансирању УН учествују са 22%[11]. Само би озбиљна незналица очекивала да УСА оволике паре одваја за правду и право, као и за интересе малих и напаћених народа. Колико пара, толико музике.
За крај: судбина НР ће бити иста као и судбина Апела за одбрану Косова и Метохије. То што ћу бити у праву, повећаће број мојих непријатеља, али ми не пада напамет да учествујем у групној и патриотској лажи, да бих стекао пријатеље.
Овакве ствари служе за емотивно и когнитивно пражњење народа уочи избора, или великих догађаја; народ се мобилише у погрешном тренутку погрешним средствима да би, кад дође велики догађај, био пасиван, односно испражњен.
[1] https://www.neodustajemo.rs/
[2] http://www.narodnarezolucija.rs/index.php
[3] http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_referendumu_i_narodnoj_inicijativi.html
[4] Извињавам се што у тексту мешам ћирилицу и латиницу, просто ме мрзи да преписујем читаве пасусе.
[5] Преко, како то творци НР зову „државних функционера“, иако је законски и уставни термин „носилаца јавних овлашћења“.
[6] Када бисте, рeцимо, пред судом, поставили питање надлежном државном органу на основу ког акта су подигнути гранични прелази према КиМ, орган би морао да призна да је то урадио на основу Бриселских споразума, дакле политичких аката, а не на основу наших позитивних закона. Чак ни у оваквој Србији не постоји суд који би ово могао другачије да квалификује. Могао би да отеже, да дави и опструише, али не би могао да се оглуши о чињеницу да државни органи нису поступали по закону, него по политичком споразуму.
[7] http://legal.un.org/avl/pdf/ha/ga_2131-xx/ga_2131-xx_e.pdf
[8] http://prvo.os.jt.rs/wp-content/uploads/2015/05/krivicni_zakonik_cir.pdf
[9] http://www.ustavni.sud.rs/page/view/139-100028/ustav-republike-srbije
[10] https://bs.wikipedia.org/wiki/Spisak_mirovnih_misija_Ujedinjenih_nacija
У резолуцији стоји и ово – Имајући у виду реалну опасност која се надвила у минулом периоду као резултат чињења државних органа,
Шта значи то минули период?Откад он датира?Од када траје реална опасност?
Твор(ци)ац разолуције траба да аргументовано одговоре на ова три узрочна питања.
У сввој овој општенародној халабуци, ми се као правимо да имамо државу, док се пак свет прави као да не зна да се ми фолирамо па нас као уважава.
У резолуцији дословце стоји и ово:
– Очекујући од државних органа Републике Србије да безпоговорно и без изналажења било каквих изговора као што су: европске интеграције, регионална сарадња, мировна политика, економски развој, инвестиције и слично, као и наводни притисци разних светских сила, организација или утицајних појединаца, што је, иначе, строго забрањено Резолуцијом 2131 Генералне скупштине УН од 1965. године, да предузму одговарајуће државне мере и обезбеде слободу и равноправност за све грађане и територијални интегритет Републике Србије у њеним међународно признатим границама,
Е сад се нормалан човек запита. Који је то брилијантан ум срочио, а да није дао минимално образложенје како биолошки сачувати народ.
Ко на такву просту и тривијалну дилему одговори ја потписујем.
Лако је господо туђом руком хватати змију !!!
Него ево мог сновеђења шта је творац резолуције имао на уму када ју је писо:
На Теразијама испред чесме, на Васкрс појави се дуго ичекивани лично Спаситељ, висок, сувоњав у црној мантији, босоног, плавих очију, браде и косе боје лешника, и ово рече окупљеном народу:
„Драга браћо Срби, од овог трена па у будуће, време ће се мерити по мојим делима. Мој долазак је истовремено и ваш спас.Ево ме стадох испред вас. по Божијој милости, јер видех да ме жељно исчекујете. Куцнуо је одлучујући час да се пише нова историја. Старе законе треба спалити. Нове треба спровести и ја сам ту да их спроведем.
Ја ћу решити хаос у Србији, поново успоставити ред. Вратићу фабрике радницима, јер то им је незаконито отето, оживети производњу наше националне привреде. Запослићи све незапослене који ће живети од свог поштеног рада, без изузетка радници ће се поново осећати корисним члановима друштва. У корену ћу сасећи мито, корупцију, опортунизам, партократију, непотизам. Ја ћу српски народ ујединити, војно ојачати и вратити на снагу резолуцији 1244. Вратићи све наше грађане на своја вековна огњишта да живе и раде без страха за сутра. Србе ћу објединити и успунити вековни сан народа. Остварићу Душаново Царство и јединство сроског животног простора. Све ћу то урадити без проливања крви. Живећемо у слози и добросуседству са комшијама и другим народима.
Ево ме пред вама ово говорим и Господ Бог ми је сведок нећу вас изневерити.”
Тако је говорио Заратустра.
Окупљени народ се згледа и тухо разиђе. У срцима окупљених се запати неко милосрђе и смиреноумно спокојство.
А над Београдом тачно у поноћ тамне облеке паздели чудна нека светлост. У Народном Позоришту се поцепа завеса.
Држава није приватна својина. ММ да си написао текст на енглеском можда би имао смисла….Ко мене заступа у држави…? Својим питписом дајем легитимитет олошу.
Dodatak
Milan Mienković:
„Vučić je, prošle nedelje, ispričao priču kako će pitanje Kosova biti rešeno referendumom. Pretpostavljam da nije tog trenutka došao na tu ideju, već da je odavno razmišljao kako da u predaju Kosova uvuče i narod, da se zakloni iza nejga, kao što čini već četvrt veka.
I, gle čuda, imali smo, za samo dve nedelje, Apel za odbranu Kosva i Metohije i Narodnu rezoluciju, kao odlične provere narodnog raspoloženja. U ovom trenutku, apel ima oko 13000, a Narodna rezolucija oko 3100 potpisnika.
Pošto je proverio raspoloženje naroda, a proveravaće ga i dalje, preko profesionalnih patriota, moći će da raspiše referendum i da ga glatko dobije. Ljudima će se smučiti, a već su i sada, patriotski porazi i patriote koji žive od toga što gube.
Ko odluči da brani Kosovo i Metohiju taj zna da se to ne radi nikakvim apelima, inicijativama, referendumima… i ostalim tricama i kučinama. Da se ne lažemo mi Kosovo i Metohiju samo možemo sada da otmemo od Albanaca, dakle silom a našta mi nismo spremni ni vojno, ni ljudski, pa prema tome, čemu samoobmane?
Pametnom dosta.
Ovaj poslednji pasus u tekstu kao zaključak je pun pogodak…
Veoma slično onome što će se najverovatnije odvijati, smo imali priliku da pratimo pre ravno 10 godina, 2008-me kad je Priština proglasila nezavisnost Kosova, povodom čega se u BG obrelo oko pola miliona ljudi na protest, da čuju obraćanje srpske „elite“, a moleban je služio mitropolit…tu je oko 10% naroda bilo spremno na akciju, a „elita“ je tu bila da da nadahnuće i da povede u zajedničku sudbinu… Malo morgen…
Okupljenom narodu se obratio premijer rečima:“Ima li nekog među nama ko nije sa Kosova? Ima li nekog među nama ko misli da Kosovo nije njegovo?“
u okviru političke „elite“ na bini su bili i sadašnji i bivši predsednik…
Od kulturne elite se obratio Emir Kusturica, tekst „Onamo, namo“ je čitao glumac Jezdić…
Od sportske elite se obratio Bodiroga i preko linka Novak Djoković…
Na primer, novosadjanima su imali na raspolaganju organizovan prevoz autobusima i vozovima Železnica Srbije, koje su im obezbedili gradska uprava Novog Sada, Sindikat saobraćaja i veza Vojvodine, Savez studenata, političke stranke i druge organizacije. Gradske službe Novog Sada radile su skraćeno.
I radnici elektrana na Kosovu koji su angazovani u Nišu i njihove kolege iz niške Elektrodistribucije krenuli su organizovano na miting u Beograd.
Izvor: https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=02&dd=21&nav_id=285780
I? Šta je bilo? Ništa!
Kao u diskoteci, bili, videli, iskakali se, izvikali se, slikali se za uspomenu… i došli kući…
a Kosovo? Naša kolevka? Naša kuća?
Pretpostavimo sada, da su tada čelnici Srbije, Republike Srpske, SPC, kulturne i sportske elite, krenuli barem na „mirni marš Srba na srpsko Kosovo“?
Videli smo da kad hoće, lako mogu da se organizuju da veliki broj naroda prebace do Bg, a koliko znam, asvaltni put i pruga ima i do Jarinja…
Udaljenost je svega 250 kilometara, pa bi realno za par dana svi stigli na Jarinje, oni najuporniji peške, oni drugi vozom i autobusima, neko svojim autom itd…
Da li bi neko mogao pola miliona ljudi (trećina stanovnika Kosova) da spreči da udje na svoju zemlju, kako kaže premijer?
Neko će da kaže:“To sve izgleda nestvarno i ne garantuje uspeh“…
OK, zar onda nisu vojne „elite“ morale da oružanim snagama zaštite teritorijalni integritet države?
Ma i to je bre nestvarno…
OK, a za šta nam onda služi „elita“ politička, vojna, crkvena, naučna, sportska…?
Jel su oni avangarda ovoga naroda sama po sebi ili to treba s vremena na vreme i da dokaže, da barem opravda apanaže koje joj narod redovno isplaćuje?
Ili su oni samo elita u vidu „selebriti“, slično seoskim mečkama za pokazivanje po vašarima?
Jasno mi je da je lagodan život šteta ostaviti zarad očuvanja interesa naroda koji te izdržava…
Nego mi nije jasno, kako su onda oni i dalje „elita“ i „avangarda “ ovog naroda, ako tu ulogu nikako da opravdaju u zadnjih evo već 30 godina?
Aha, onda znači da ne zavise baš skroz od naroda, već od nekog drugog, a samo žive na račun naroda…
Vrlo lepo, samo takvi organizmi se nazivaju paraziti, a ne elita…
Medjutim, u okviru te parazitologije postoji i termin simbioza, kada parazit i domaćin dodju u takav odnos da ne mogu da opstanu jedni bez drugoga…kao jedna vrsta krpelja kad se zakači na gusenicu…
Bojim se da je naša narodna gusenica ušla u tu fazu… dezinsekcija ne bi imala smisla, jer bi ugrozila narodnu gusenicu koja proždire sve živo što je zeleno i ostavlja pustoš za sobom…
Zato je prirodno da gusenica sa sve krpeljom odumre, da bi iz nje mogao jednog dana da izleti leptir…a ona stara ljuštura se osuši…
Izgleda da ima još zelenila da se brsti, neka čeka leptir…
potpisujem svaku napisanu reč, valjda je i slepcu jasno o čemu se zapravo radi.
dok nas oni vabe da gledamo državna posla, tj. Kosovo je srce Srbije, oni gledaju svoja, ko tu ispada pametan a ko glup?
Mana rezolucije
Poenta svih današnjih sluđivanja nacije raznim apelima, rezolucijama, odlukama, rešenjima, što se inicijatori istorijski neodgovorno igraju naivnošću potpisnika.To su još u Staroj Grčkoj primetili i objasnili, veliki Sokrat, Platon i Aristotel.
I zato nemoj da nasedate na šuplje sofizme!
Pitate se šta to znači? upravo ova rezolucija, je lep dokaz sofističke praznine. Ovo se ne uči na studijama.
Evo ovko:
Prilikom pisanja treba poznavati načelna pravila koje bi jedan reprezentativan tekst, kao rezolucija, trebao da sadrži, budući da je reč o javnom proglasu, pa ću sa tim u vezi pisati o disciplini koja se bavi, kako je to Aristotel primetio; metodom dijalektičko-pragmatičkog ubeđivanja, da ono što rezolucija predlaže je dobro za Narod i kad joj taj isti narod pokloni ustavom dovoljan broj potpisa, koji moralno obavezuje, treba očekivati da rezolucija donese istorijsku blagodat narodu.
Ovde je bitno postaviti pitanje svrhe rezolucije i uočljivo primetan izostanak zaključnog obrazloženja !
Rezolucija treba sadržati dva dela, i to navođenje motiva same izrade, tezu rezolucije, da to bude motivaciono uverljivo i da kroz antitezu predloži bolje rešenje sa uverljivo pragmatičnim argumentima. Sinteza ta dva suda daju motivacionu snagu i ubeđenost potpisniku da radi pravu stvar motivišući ga za akciju.
Ovako rezolucija je čisto, šuplji sofizem.
Narod ovo ne pojmi, ali dobro oseća.
Gledano iz ugla, cesto doista intrigantnog i u meri dobrodoslog naturalistickog cinizma bliskog autoru i inima, svaka inicijativa u ovo vreme je „ispumpavanje“ ili slicno zamajavanje. Dok za Apel mozda mozamo reci da je deo nekog pseudoelitizma i sl. ova rezolucija bas po prvi put mozda, mi cemo oprezno reci mozda, u ovo vreme ovih tehnologija i ove epohe uopste iskazuje nesto urbi et orbi. Ovde svako intelektualisticko seciranje promasuje i temu i trenutak. Takodje, sama rezolucija prevazilazi i same njene inicijatore i krece ka buducem, i tek ce vreme da pokaze njen domet. Autor u stvari gresi, a mozda i inicijatori, ako misli da je ovde rec o ataku na vlast i sl. Rec je o spontanom pokretu, o potoku koji se ovim putem pokrece. To je u stvari naturalizam na delu.
U Srbiji od Obrenovića do naših dana, potvrdjuje se nemoć iskaza narodne volje putem deklaracija, inicijativa i manifesta.
A da je svugde i uvek tako, nije, U srednjovekovnoj Engleskoj kralj Jovan morao je prihvatiti Magna Carta Libertatem kao obavezujući dokument.
Komunistički Manifest nije pretočen u zakonski akt, ali je u dvadesetom stoleću iskazao ne malu moć delujući na sudbine mnogih naroda i država.
Da li i kod nas izrečeni stav može imati neku vrednost u nekoj hipotetičnoj budućnosti nije poznato. Za sada važi ovo što govori Milan i o čemu je davno pre njega pisao Domanović u Stradiji i Dangi.
Ово је најбољи текст који сам икада прочитао. У њему је, између редова, сумирана целокупна српска политичка сцена од распада СФРЈ наовамо. 😉
Па не знам. Све примедбе и критике ове резолуције мени се чине бесмисленим ситничарењем. Нико не износи неки други, бољи предлог. По свему овде реченом ми треба да једноставно легнемо и умремо. Нешто ми се данас не умире.
Ma, sjajno. Potpisao si, opr’o dobro savest, borio se malko za Kosovo na netu, čisto da baš danas nacija ne umre… i otišao u carstvo boga Hipnosa.
Чиме ви перете савест?
Savest je pronalazak nemoćnih, tako da je izbegavam. Savestan je onaj ko gleda, a ne onaj ko dela. Politika ne zna za savest, za moral, za pravdu i za istinu. Samo slabići i kukumavke se pozivaju na nju.
Postoji svet izvan Kestlerovske podele na yogina i komesara, izvan dihotomnog – svet igre i ciste kreacije. Mozda je i najbolja politika ona koja je najrazigranija. To je u krajnjem i polje slobode. Narod, ono verodostojno, u korenu nosi bas to u sebi.
Savest je ono sto nas deli od zivotinja. Kad je izgubis onda postajes ista.Savest nema onaj koji ubija nevine i siluje, bez savesti nisi ni osoba ,nisi covek, Ako ti je imati savest znak slabosti onda ti imas problem u glavi, Po tvom tekstu se vidi da ti patis on kompleksa velicine. Sta bi bilo da naletis na nekoga coveka bez savesti i da te siluje i polomi od batina . Da li bi onda mislila da je savest slabost? Savest=humanost.
Mani me patetike i igre izvrtanja reči, koja priliči ženama, a ne muškarcima. Otvori rečnik i pogledaj definicije „savesti“ i „humanosti“. Savest i ego u politici, u realnom sagledavanju sveta oko nas su za slabe, ne za jake duhove. Da je Miloš Obrenović slušao svoju savest, ti bi danas kuckao iz Dar Al Džihada. Takođe, bitno je i spram koga neko ima savest. No, to je kompleksna priča i zahteva jak duh, sposoban da se izdigne iznad patetike.
Milan Milenković najbolji.
hipotetički, da neznamo da čitamo i pišemo, da smo dakle nepismeni, pa da ne znadosmo pisati apele i rezolucije, kako bi smo iskazali svoje težnje i volju? pa, rekao bih, ako ništa drugo barem jasnije.
“Очигледно је да носиоци јавних овлашћења у Србији крше Устав, али то се не решава народним резолуцијама, већ подношењем предлога за оцену уставности Уставном суду. Пошто је Уставни суд, у основи, дао исправно тумачење да су Бриселски споразуми политички, а не правни акти, остаје само да се, пред редовним судовима, туже државни органи, заједно са носиоцима јавних овлашћења, што поступају по политичком споразуму, а не по законима, на шта их Устав обавезује“.
++++++++++++++++++++++++++++
Лепо речено.
Ако очекујемо од судова да реше ову ситуацију пре ћемо стићи на Марс, у ЕУ сигурно као и Косово у УН.
Овај текст више личи на спрдњу са апелом и резолуцијом, а и са потписницима са друге стране. Називати праве патриоте професионалним патриотама је потпуно неумесно…и испада да су сам апел и резолуцију писали/потписали све сами дилетанти а не истакнути професори, академици и др.
Да ли то значи да сте стручнији од њих?
Са друге стране, узмимо у обзир да сте у праву, које би решење ви понудили а и остали који мисле исто што и ви? …јер најлакше је критиковати.
Tebe ne brine da li si ti stručan da razmatraš ono što ja pišem, već te brine da li sam ja stručan da komentrišem apele, rezolucije i slične jalove pokušaje da se promeni stvarnost? Tamo su, veliš, akademici i intelektualci, a ovde sam ja sam?
Prvo: da li ti je ikad palo napamet da nisam sam? Da daleko više akademoka i intelektualaca nije potpisalo, nego što je potpisalo. Biće da su i oni nestručni.
Ti si centar meritokratije, određuješ ko je stručan, a ko nije, pa sam pomislio da imam posla s nekim akademikom lično.
Inače sam politikolog, pa jesam, makar formalno, stručan da komentarišem, ali se ne radi o tome, već o nečemu drugom: o uspešnosti neke društvene akcije ne odlučuju ni stručnost, ni patriotski adrenalin, ni dobre namere, već samo jedna stvar: uspeh. Ako rezolucije i apeli ne uspeju, ja sam stručan, jer sam to „prorekao“. Ako uspeju, stručni su oni koji su tvrdili da će to da se desi. Evo jednostavne opklade: danas je DSS predao Apel za odbranu KiM, taj veličanstveni, stručni i patriotski papir: ako Vučić, zbog Apela obustavi Briselske pregovore, tebi sto evra od mene; ako nastavi meni dve stotke od tebe. Ipak moraš da mi daš dobru kvotu, jer sam ja nestručan, a ti si, zajedno sa akademicima i profesorima, stručan. Pretpostvljam da si od onih koje je Bog, u neispitljivoj milosti svojoj, obdario svačim, sem sa dvesta evra, ali eto, da probam. Rok 1. maj. Naplati znanje, i svoje, i tudje, a naročito stručnost. Pare ostavimo kod nekog „stručnog“ patriJote, koji se potpisao na Apelu, nekog koga ti predložiš, i nosimo kad dodje 1. maj. Neka stručniji ima za pečenje.
Ako nećeš da se kladiš, ćuti.
Zanimljivo će biti to sa „referendumom“, seljaci iz mog sela se potpuno slažu sa onima, što su onomad sahranili svoga tribuna na novom groblju, u vezi njihovih stopala, kad su izjavil: „Naša noga više neće kročiti na kosovo“. Dojadio više i patiJotizam.
Milane, moje su simpatije u ovom slučaju na tvojoj strani.
Sve dok ovaj narod navodi titule kao garant uspeha ideje, to je prazna priča nema boljitka, oportunizam nam razjede dušu i izgubismo smislenost civilizacijskog napretka..
Na zapadu se titula navodi, i titular se tako imenuje na seminarima, simpozijumima, kongresima gde se garantije da je taj autoritet izrekao nešto najbliže istini. A kod nas se na pijaci kupac koga prodavac već duže vreme snabdeva ivanjičkim krompirom, lukom, šargarepom, oslovljava sa – izvolete DOKTORE, i kad mu izmeri sve to na kantaru, zavrne ga na meri par stotina grama. E to su naša etika, moral i karakter.
Pored naših divnih, krštenih imena. Bogomir, Slavomir, Svetislav itd, mi se trudima da istaknemo titulu, jer ona ima bolju prolaznost u dnevnoj komunikaciji prostote. E zato imamo 180 akademika a Fracuzi 40, a akademija im datira od 1634.
Znači mi napredujemo nezaustavljivo po broju najpametnijih, jer 4 puta više akademika od Francuza je „garat našeg uspeha“ i blagostanja, nam lepe naše Srbijice i njenih žitelja. Zašto niko neće da napravi socijalno imovisku analizu među građanstvom? E u ovom pitanju je sadržan i odgovor! A deklaracije, manifestacije, ultimatumi, protestne note, svi znamo da sročimo. I zato tako najkompleksnija civilizacijska pitanja lako rešavamo. Naročito u kafani °-°.
Pa to se da lepo videti po našoj ulozi u svetu pameti. Ostavimo Teslu, Pupina, Milankoviće, Boškovića da mirno počivaju u Istorijskim zabranima.