Вечерас ћемо, како ред и обичаји у Сораба налажу, слушати сеирење победника и нарикање поражених; поражени су само они који не пређу цензус – то је граница крађе преваре. Ко пређе цензус, на крађу заборавља. Напротив: пристаје да буде њен корисник, а онај ко остане испод цензуса постаје, у складу са предањем, морални победник. Сетите се веселе коалиције Двери-ДСС са последњих парламентарних избора: закукали су да су покрадени, без да су и један приговор поднели. Чим су прескочили цензус, чинодејствовањем америчког амбасадора, прича о крађи је нестала као београдски метро после избора и сви су потрчали на заједничку евхаристију у Ресторану од Скупштине, где су се причестили дуплом Карађорђевом и шопском.
Предизборна кампања, свака од 5. октобра до данас, открива занимљив феномен, који говори о нечистој савести актера: сви, и комуно-љотићевци, и капитал-партизани, неизоставно обећавају (иако то није директно изречено, смисао је тај) повратак у социјалистичко самоуправљање. Неће више бити приватизација, оне ће се преиспитати, извршиће се другачија прерасподела плена, односно буџета, у корист сиромашних, неће се дозволити шиканирање радника, дизаћемо школе, вртиће, домове здравља, инфраструктуру, метрое (више комада), борбу против корупције и пљачкаша народне имовине, почећемо нешто да производимо…а, да, ово последње нико није обећао, пребацио сам се…Дакле, осим овог последњег, сва предизборна обећања и власти, и опозиције, потписао би покојни Маршал и то да не трепне.
Кад избори прођу, сви се прихвате онога што никад нису обећали и све се враћа на добру, стару отимачину, на сисање буџета, на распродају Србије (и Срба) и на кркање у ресторанима са повлашћеним ценама.
Народ задовољан: ко је имао привилегије, тај их је сачувао и после избора, ко није, бар је вајдио паштету и хигијенски пакет, а ко није ни то, задовољан је што је политички субјект: бирао је и одлучивао. У реду, овог пута се усрао, али следећи пут његови сигурно добијају, а правда и истина побеђују!
Сви заједно, мислим на оне који прескоче цензус, дају легитимитет власти, а суверенитет дају странцима и живот тече даље. Комуно-патриоти тај суверенитет, предан странцима, хоће да врате народу, али да странце не дирају, да их не цвеле, ваљаће једни другима, а капитал-партизани су савршено сагласни са таквим резоном. Важно је да су, и једни, и други, добро позиционирани, све остало ће доћи само по себи.
Комуно-патриоте проналазе, такав је посао патриота, уосталом, измишљене издајнике, док оне праве не дирају, од њих се некој вајдици надају. Опет, правим издајницима су социјал-патриоти неопходни, они једини знају како да релаксирају народ и смање притисак у лонцу. Власт, која не би имала овакве патриоте, не би могла да рачуна на дуготрајност.
Заправо је игроказ јасан свакоме ко хоће да га види: политички актери, ма какву формалну позицију заузимали и ма какве идеологије просипали, и даље живе у самоуправном социјализму и – што је најгоре – намеравају да тако и остане. Пензионери намеравају да инкасирају пензије од праунука, који ће их враћати, професори намеравају да штампају књиге из фондова, као у социјализму, док другима саветују чари капитализма и слободног тржишта, сви заједно су неспособни да управљају привредом, али су генији за управљање финансијама; одлични су у критици комунизма, нарочито ако се та критика одвија из комунистичких станова, са стилским намештајем; у социјализму ништа није ваљало, сем наших диплома, доктората и станова: ми смо вајдили поштено, а сви остали служећи Титу. Кад би се зезали. Што би рекао Влада Булатовић: „Идеалисти су се снашли материјално, а материјалисти идеално“.
Хипокризија је, у Србији, достигла епске размере или, што би рекао Илија Чворовић: „Ништа није онако као што изгледа!“
Сигурно сте приметили да су буџетски корисници, од пензионера, преко интелектуалаца, до политичара, увек паметни и увек све знају, без обзира на идеолошко усмерење, док су порески обвезници далеко мање паметни и добри су само да слушају предавања оних првих. Доминација једних, оних првих, над другима, управо се одржава политичким системом, а спектар идеја привид. Изгледа да је памет тако распоређена, да цврчци знају све, а мрави ништа.Једина идеја је да друштвена подела и, са њом, расподела, остану исти. Ма шта вам причали, о томе вам причају.
Кад би подела била другачија, када би партизани били комунисти, а четници капиталисти, вода би се избистрила. Овако, сви имају идеологију, али само до границе очувања сопствених привилегија: то је место где велике идеје, патриотизам, светосавље и либрализам умиру. Шта ће ми правда, шта ће ми истина, вера, шта ће ми мила и напаћена отаџбина, ако не могу да заджим диван комунистички стан, који смо добили бабо или ја; шта ће ми слобода и суверенитет, ако не могу да бесплатно штампам књигу, да крцкам пензијицу „просек пута три“; шта ће ми мили српски народ, ако не може да ми обезбеди привилегије? Аye, there’s the rub: како сачувати и дупе, и образ.
Пошто се, српски је, а и људски, мора задовољити и срце и дупе, и душа православна, и сисање буџета, мора се бити и комуниста и капиталиста, и партизан, и четник. Једно се мора бити у јавној, друго у егзистенцијалној сфери. Простије: проповеда се капитализам, да би се живело у социјализму. Обрнуто: у кампањама се обећава социјализам, да би се сачувао статус капиталисте, кад избори прођу.
Народ има своје изреке, али им време даје учесталост. У херојска времена, свима је на устима епика; кад та времена прођу, и дођу ова нехеројска, главне пословице су: „Бежанова мајка никад није заплакала“, „Покорну главу сабља не сече“ и – она најбоља: „Само магарци никад не мењају мишљење!“ Ко не жели да испадне магарац, зна шта му је чинити.
Пратеће изреке знате сви: „није то баш тако“, „није то исто“, „друга су времена била“, „лако је критиковати, дајте решења“ (са овом је најбоље шта, ако и кажеш шта мислиш да су решења, мудраци завапе: „дајте друга“! Заправо, нико и не тражи решења, већ дебату без краја и решења, што је сан сваке будале), „ти ћеш да ми кажеш“ и тако даље.
Комуно-патриоти имају, махом, дефицит знања, али зато суфицит пљувачке; неоортодокси стлно серу о послушању и смирењу, а све терају у мајчину, сасвим несмирено; европејцима је до Европе као до лањског снега, јер знају да би се, ако би се пут у Европу успешно окончао, крађа преполовила (они су добитници пута у ЕУ, а не стизања у ЕУ). Хипокризија је, колико велика, толико и забавна, ако „наместите око“. Интелигенција је лизала дупе свакој власти, јер свака власт има буџет, из кога плаћа интелигенцију. Стварно верујета да су данашњи патриоти и антикомунисти из редова интелигенције гладовали у комунизму? Не будите наивни. Питајте их, ако их негде сретнете, како су, у време зликовачких комуниста, стекли станове, послове, привилегије, докторате и магистратуре, а да им нису под реп дували? Два су исходишта: или црвени нису били такви, каквим их ови представљају (дакле, патриоте лажу), или су били опасни, али им се под реп дувало (дакле, патриоти су бескарактерни). Трећег нема.
И комуно-патриоти, и социјал-европејци, сложно подржавају лаж о победи система средствима система, затим лаж о поправљању демократије и слободним, поштеним изборима, петицијама, шестицијама, апелима…Такве лажи су услов опстанка система. Само нека су овце у тору, од тога бенефите имају и једни, и други.
Док ово пишем, народ полетно гласа, јер га и комуно-четници, и социјал-партизани сложно уверавају да је у изборима кључ промене система, јер тачно знају да се систем не мења на изборима, али да даје бенефите онима који га бране, активно (власт), или пасиво (опозиција).
Вечерас ћемо гледати оно што смо научили: победу СНС-а, плач оних који су се усрали и запомагање да су избори покрадени, радост свих који су прешли цензус… Опет, сви сложно: победићемо на неким другим, новим изборима, не могу ови заувек! Дотле ћемо писати апеле, резолуције, петиције…ко не потпише, Србин није!
Milane ovo ti je dobro,
Svi lideri koji nisu prešli cenzus trebali su sinoć da podnesu ostavke. To moralni kodeks političara od integriteta nalaže.
Ne, oni će i dalje još žešće da pljuju, da kukaju na medije, da prokljinju surovu sudbinu, da kinje „glupi“ narod da krive kapetana u potoku i sve tako samo jeno ne govore. A šta je to pitaćete se? To je uvažena gospodo nedostatak najobičnije funkcionalne dejice. Ne ideje, one su u sveri moćnih vizionara. Nego obične male idejice, koje imaju trunke smisla a oličavaju i determinišu problem običnog malog čoveka koji je dugo ugnjetavani tranzicioni gubitnik. Nije to strašno ako je jedan iz porodice gubitnik, opasno je kad čitave porodice stradaju.
E to je problem. Niko od opozicije ne govori o sređivanji državnog aparata, o boljem zdravsrvu, školstvu, o socijalnim problemima, o sudstvu, o zaposlenosti o realekonomiji Ne svi se bave samo problemom “ Fenomena Vučić“.
Ali taj problem je i najlakše osmisliti i daje „najbolje“ rezultate.
Vidljiv rezultat je Milane ona tvoja jeftina a kvalitetna „Karađorđeva“šnicla u skupštinskom restoranu i šopska zalivena nekim pićancem.
Tu se ogleda sva beda naše političke, naročito opozicione scene.
Fascinira i iritira koliko prostora ima opozicija za kritiku i akciju a oni o krađi izbora o nameštanjima i tome slično.
„Ljudi više vole izvesnost neslobode nego neizvesni ishod promene“
Citat je iz novele Danila Kiša. Autor čini se smatra da to nije problem neke odredjene nacije.
Sve je na mestu, osim jedne stvari. Lično nisam primetila da su izbori ponudili neku „promenu“.
Слажем се с Вама. Било која политичка опција да победи, придружиће јој се гомила олоша, зато што је победничка. И онда ће опет, по ко зна који пут бити све исто. Олош је проблем Србије. Много олоша. Србија никада није знала, умела а можда ни хтела да се избори са својим олошем. Наши проблеми нису пре свега политички. Наша два основна проблема су примитивизам и сиромаштво у негативној повратној спрези. Тај амалгам се не може решити политички. Политика не решава проблеме. Она их ствара, или заташкава. Креативан рад је решење, али он није у моди, њега више нико не помиње, ако се уопште и зна шта је то. Ентузијазам и несебичност је решење, али питање је може ли настати ex nihilo. Ништа велико никада није настало из себичних побуда.
@ kašimbo
Ovo je zaista u ovom i ovakvom istorijskom trenu tačno. Problem je što ovo ne važi uvek.
Ova izreka nije važila u vreme Slobinog uspona.Narod je odbacio izvesnost komunističkog samoupravnog diktata i prigrlio iracionalnu neizvesnost nacionalnog zanosa.
Ko je odgovoran za lošu procenu? Zna se, inteligencija i političari.Oni projektuju i trasiraju put kojim narod treba da ide.
E najveći problem je što ceh plaća zavedeni narod a odgovorni postaju istorijske i mitske ikone.
@ Александар Несторовић
Веома једноставно у лепо излажете кључан полтички проблем.
Но ја бих се вратио оном Кишовом слогану
„Ljudi više vole izvesnost neslobode nego neizvesni ishod promene“
Изведимо један мисони оглед.
Претпоставимо да је Киш ово сковао у самуправним комунизму. Што је чињеница.Из ње закључујемо да већина 2/3 житеља оно стање не би мењала. Значи нема критичне масе за деструктивно деловање.
Е сад идемо даље. После одласка Броза систем се наришава нарастањем националних противуречности. Бистри и прагматични људи слуте хаос. И обраћају се народу питањем.“Цените ли ви Данила Киша и веујете ли му“?
Верујем да би народ потврдно одговорио: „Ма Данило геније“!
Е у другом кругу објави се ова Данилова- „Ljudi više vole izvesnost neslobode nego neizvesni ishod promene“-
Појединачним изјашњавањем веријем да би се гласачи изјаснили потврдно.
Да ли је проблем реше? не!
Народ добро зна за сличну кованицу коју често износи у јавност да докаже колико је паметан. Каже: “ Зашто би мењали извесно за неизвесно“ или ону још простију а дубљу:“ Бољи је врабац у руци него голуб на грани“
Све је ово у свери утопистичког учења.
Али у племанском друштву владају јачи деструктивнији закони гомиле. Много је лакше разарати него стварати. Имали смо деценије искуства са протестима, где пар стотина или хиљада направе лом и изазваним страхом нормалније грађане поколебају. Практична искуства говере кад те екстрамисте доведете поједуначно на разговор мало ко од њих изрази своја убеђења да је право оно што ради.
Принцип је, да је понашање гомиле деструктивно јер је неодговорно. Док много тих појединаца издвојених оз гомила су рационални. Значи закон гомиле не подлеже одговорности.
Закључак:
Узмимо примре протеста на Тијанмену 1989. Игром историјских прилика у време кад нас захватају деструктивне националистичке силе.
Кинези реше проблем силом. У том тренутки светски скандал. Али данас то нико не помиње. А Кина постаје супер сила. Значи жртва мала а народу Кине огромна корист и бољитак.
Е сад се вратимо на СФРЈ кључни проблем у свим нашим историјским глупостима је то. што ЈНА није извршила државни удар. Данас се лепо да приметити ЈНА је била лав од папира а већина народа је тај удар прижељкивао. Свет би мало гунђао и ућутао.Проблеми би се решавали хладне главе, уз много мање патње свих.
Опростите на дугом коментару,
Mučno za čitanje, još strašnije za proživljavanje jer je potpuno tačno. Kakofonija obećanja, izborni dan kad sve smutiš i prospeš dobiješ naredne 4 godine u močvari i sve dublji glib i sve tako u začaranom krugu. Ta vladajuća elita je jedna skupina pljačkaša i kečera – ničim ne zaslužuju ni poverenje niti je primereno zvati ih političarima. Mi uporno stavljamo mačku da čuva slaninu.
Meni je interesantno metaforično pominjanje zaposlenog u javnom i zaposlenog u privatnom sektoru kao cvrčka i mrava. Mislim da su to dva zasebna sveta.
Mrav iz privatnog sektora zna da mora stalno da daje rezultate da bi preživeo, on mora da koristi i znanje i logiku i instinkte, da bude ljubazan, prilagodljiv, vredan, on je u modu preživljavanja i u treningu.
Cvrle iz javog sektora ne vidi direktnu vezu izmedju privredjivnja/svog rada i preživljavanja. On je lakom, ušuškan, njega izdržava sistem. Njega ne zanima šta puni sistem parama, ne zanima ga odsustvo proizvodje, kupiće uvozno – država ga plaća, odakle, ima valjda nekog ko misli o tome. On u proseku manje radi, bolje je plaćen i uživa prava i beneficije koje mrav nema. Tim ljudima kao i penzosima ne odgovaraju promene jer su izgubil svu elastičnost i prilagodljivost promenama bi ih istrebila. Njima je jedino mašta elastična jer gutaju priče i obećanja iz medija samo tako.
Jesu li baš ti cvrčci sa državnih jasli zajedno sa penzosima najljući glasači i najveći podupirači sistema? To je zaosavština onog gesla: Ne možeš toliko malo da me platiš koliko malo ja mogu da radim.
Za vreme Tita postojao je sistem koji je brinuo o društvu i koji je svima osmišljao život. Tad su se ljudi polakomili i pasivizirali – nije samo gradjanizacia utukla zdrav razum. Obratite pažnju za šta sve ljudi i danas čekaju da im država ili neko drugi reši problem – naivno! Komunizam i planska privreda je ubila preduzetništvo, a narod je naučio da se prepusti sistemu koji će sve probleme da mu reši. E sad je jedan pljačkaški sistem koga baš briga za dobro garadjana, a gradjani po inerciji čekaju da ih taj sistem usmeri i reši im sve probleme. Tu predvode cvrčci i hokejaši.