Милан Миленковић: Неконсолидована осредњост

Србљи (или Сораби, како ко воли) су шампиони у бежању од одговорности. Тако се учимо од малена. Ко је лоптом разбио прозор? Нико. Ко је ломио креде и гађао се њима? Нико. Од малих ногу смо научени да вичемо: „Нисам ја!„

Долазимо кући са двојком из математике у свесци, но, родитељима  саопштавамо да је већина у разреду фасовала кеца. Није важно шта смо ми добили, него шта је други добио.

Глаголи радити и урадити, затим учити и научити, или копати и окопати, код нас су истог значења. Кад неко нешто не зна у школи, секунд пре него што му упишу кеца, он завапи: „Ја сам учио!„ Ту и тврдо срце професорско омекша и тај забоде бар двојку, или шестицу, зависно од нивоа школовања. То што није научио, није од неке важности. Јеби га, учио је.

Уз ове дивне особине, које ће нас пратити цела века, уграђују нам се и конформистички ставови, попут: не издвајај се, што се правиш паметан, како сви – тако и ти, не буни се, добићеш слабу оцену, учи да не би радио и још гомила паметних савета, који ће нам помоћи да, кроз одрастање, постанемо савршени медиокритети. Ако је у нама и било нешто храбрости, особености и одговорности, убијено је до краја средње школе. Сабијање у крдо је прва одлика социјализације.

Уз формирање медиокритета, као претежног типа у друштву, природно долази и поштовање осредњости. Медиокритет је уважен и деца се уче да се на њега угледају. Свака акција, која искаче из осредњости, код нас се зове: таласање. Не таласај! Омиљена српска фраза против сваког покушаја да се не буде средњак. Жабокречини таласање не годи. То је наша грађанска саборност: консензус у осредњости. Све што је постало велико и значајно у Србији, постало је то упркос општој друштвеној клими, а не захваљујући њој. Овде је памет сама себи казна, а адаптибилност најважнија врлина. Све што није у просеку, Срби патолошки мрзе.

Већ на предшколском узрасту се адаптибилна деца, будући медиокритети, знајући, испод прага свести, да су неспособна за веће подухвате, групишу против обдареније деце и загорчавају им живот. Доцније, у школи, од паметнијих преписују задатке, док их, истовремено, дубоко мрзе.

Мањак знања, мањак не ученог, већ наученог, у животу се, кад одрастемо, манифестује као вишек вере, убеђења и набреклих прса. Кад не знаш, бар да имаш ставове и уверења. Да би се проникло у неку област, потребне су хиљаде сати учења и рада, а да би се имала уверења потребно је неколико новинских наслова и једна-две телевизијске емисије. Једно од најљигавијих српских уверења је да је памет без знања једина права памет. Чисти ум, што би рекао Кант. Знање шкоди, јер нас одводи од животних уживања, попут опијања и скакања по свадбама и весељима – то је уверење сваког расног Србина.

Бег од одговорности је, заправо, први услов да се сопствена судбина препусти другоме. Лакше је негирати, веровати и бајати, него мислити.

Дигли бисмо се ми „против мора невоља“, што би рекао Хамлет, али како кад не дају масони, покојни Тито, кад нас лажу да је Земља сфера, кад не уважавају да смо најстарији народ на планети, кад Билдерберг и К-300 само мисле како Србима да напакосте? Мало руках, малена и снага… Можа бисмо се, овакви какви смо, кочоперни и неустрашиви, некако и борили са Америма и НАТО пактом, можа бисмо савладали масоне и темпларе, Хрвате и Шиптаре али, ево, у последње време су им се, ако је веровати српским теоретичарима завере, придружили и ванземаљци, а ту се већ не може ништа. Не можемо против плазма топова и неуронских бичева! Боље да останемо кући и гледамо Фарму и Деретића, уз обавезно србовање на друштвеним мрежама и потписивање петиција.

Нико нема што Србин имаде,
петицију – ту му име стаде!

Најгоре, заправо, и није што се формирала осредњост, она и другде постоји као претежни тип, већ што српски средњак има гласне жице које далеко надмашују мозак. Он увек има нешто да каже. Аутомеханичару објашњава како се проправља ауто, аласу како се баца мрежа а, да може,објаснио би и Рону Џеремију како се раде оне ствари. Осредњост толико вара човека, да му се чини да је мајстор за све. Кад, међутим, треба да се подметне грбача, да се, под претњом да се угози егзистенција, или нека друга беда на врат не навуче, дигне глас и изрази став, тај средњак, шампион ставова и убеђења, нестаје као ручак из манекенке. Одмах постаје оно дете које није разбило прозор и које је учило и кад није научило. Дирљива је брига медикритета за своју гузицу, она увек може да вам измами сузицу.

Упркос томе што се одушевљава разним деретићима и шарлатанима уопште и сатима гледа и слуша глупости, медиокритет увек гласа за власт. Тако је учен. Не издвајај се из колектива. Слушај наставника. Вежи коња где ти газда каже. Не прави се паметан. Средњак је радикалан у ставовима, метиљав у делању. Таква му је душица.

Он је поносан, као тип,  спреман на највећа прегнућа других и увек има објашњење зашто је скинуо гаће. Не може шут с рогатим! Би он („учио сам, учитељице!“), али не може се против јачег.

Медиокритет стално брка ауторитет и моћ и отуд долази стално оспорављње ауторитета и поштовање моћи.  Средњак све зна боље од универзитетског професора („тај профа не може да поједе ни кило печења, а овде нам соли памет“), оспорава му ауторитет, али зато гузицу лиже чак и полицијском писару, јер тај има моћ, а покорну главу, то се зна од првог основне, сабља не сече.

Медиокритету није стало до тога да он сам достигне неки циљ, или да нешто корисно уради, већ да друго спречи да тако нешто постигне.

Кад видим неког тврдог заговорника демократије, знам да, пред собом, са вероватноћом од 95%, имам средњака. Демократија никако не одговора неконформистима и способнима, али итекако је погодна за осредње: чини их једнакима са онима са којима не би били једнаки у другачијем политичком систему. Правда  се, каже Аристотел, садржи у једнакости за једнаке и неједнакости за неједнаке. Тамо где су неједнаки једнаки, има демократије, али нема правде.

Да ствар буде гора, читава пропагандна машина демократије дува под реп баш осредњима. Медикреитета је било увек, увек су били претежни тип и једна консолидована осредњост јесте претпоставка да друштво уопште постоји и дела, али та осредњост је била у средини друштвене пирамиде и није имала своју философију. Сада је философија средњака уједно и прво начело сваке демократије. Читава демократско-пропагандна машина даје за право медиокритету, али не зато што га поштује, већ зато што на тај начин њиме успешно манипулише, што овај и не примећује. Добра медиокритет поваздан буљи у кутију, гледа Фарму и Парове и – то је најбоље у целој ствари – он не верује да неко то не гледа, већ да се само фолира да не гледа. Он, дакле, дубоко и искрено верује да живот не може да се одвија на вишем степену од онога на коме га он живи. „У се, на се и пода се“ је, у очима средњака, највиши степен егзистенције до кога је еволуција довела.

И, у тој тачки, медиокритет се среће са грађанином и са њим спаја у нихилистичкој животној пракси, у празнику деструкције и уништавања сваког симболичког живота. Тек у споју средњака и грађанина, медиокритета и демократе, деструкција постаје животна философија. Ова мешавина, ова симбиоза два анорганска типа, разара културу, традицију, веру, друштво, обичаје али, на крају, као последњу консеквенцу, и политички систем који их је створио. Илузија је оних, који за политичке потребе производе медиокритете и грађанере, да ће моћи да их зауставе на некој тачци пада; једном покренута спирала деструкције, увек иде до дна.

Стремљење у висине је тежња сваког вишег, расног човека, а стремљење ка осредњости је почетак краја једног друштва. Вера да је врхунац живљења бити државни службеник је попут културне атомске бомбе, јер се у том службенику сумира све оно са почетка текста: он је паразит, он је неодговоран, углавном је слабо и само формално образован, бахат је према свему што нема ознаку моћи, док је према њој снисходљив и увлачи јој се тамо где сунце не сија. Државни службеник је, заправо, симбол  осредњости која је  подигнута на ниво управног апарата.

Другде, у другим друштвима и културама, не само да постоје средњаци, већ је готово сигурно да имају исте особине као ови српски, само што другде постоје политички системи којима задатак није пљачка сопственог, већ других народа, а средњак у таквој технологији власти само смета. Озбиљан колонијални апарат подразумева натпросечне умове и систем их фаворизује и штити од освете средњака. Овде, пошто власт симулира и моћ, и политику, медикритет је довољан, нема потребе за бољима. Ми смо овде да служимо другима, а не себи. Овде није потребан инжињер који нешто креира, већ шеф погона, средњак гонич робова, који радницима доноси пелене и отказе; овде није потребан државник, који води политику, него средњак, политикант, који спроводи туђу; овде није потребан уметник који афирмише националну културу, већ средњак, који је засерава за хонорар.

Медиокритет лаје често и много, али увек из чопора и са безбедне удаљености. Оно плашљиво, адаптибилно дете у њему, заувек опстаје преплашено од бољих. Каква-таква култура дијалога је недохватна за средњака: он фркће, режи, виче, пише само великим словима, ставља по три узвичника на крај сваке реченице, али је, у личном контакту, мала маца, која само гледа да шмугне без последица. Јагње у кафани, а лав на друштвеним мрежама. У суштини, адаптибилан. На друштвеним мрежама још нико шамар није попио.

Упркос свему шта сам написао, и што јесте главни ток српске културе данас, немојте терати децу да буду конформисти и медиокритети, осим ако вам сан није да вам дете буде нека мастиљара и администрацији, или да краде кроз политику. Учите децу да буду самосвојна, поносна, да се успротиве свакој неправди, не размишљајући о последицама. Не дајте им да цинкаре другове наставницима, јер ће сутра цинкарити полицији. Навика је друга природа. Учите децу да стреме у висину, али им реците и да постоји висока цена за то, коју ће морати да плате. На висинама хладан ветар дува. Ипак, вечита је она Његошева:

„Соко мрзи поља од прашине“…

Разумете шта хоћу да кажем.

Насловна фотографија: Линда Пауел, „Усуди се да будеш другачији“