Ненад Ћурковић: Брутално убиство с предумишљајем – други део

ЛИКВИДИРАЊЕ СОЦИЈАЛНЕ ДРЖАВЕ (БЛАГОСТАЊА)

“Ако останемо скрштених руку бићемо саучесници овог система,

који даје легитимитет тихом умирању.”

Ернесто Сабато

Демократски изабрани политичари увелико не заступају интересе својих бирача, него страних корпорација, које их за то добро плаћају. Није их брига за судбину становништва, него гледају само свој лични интерес. Они полазе од тога да данас постоје само две класе: богати и сиромашни. Одлучили су да се придруже првој и своју судбину су везали, не за судбину своје земље, него за профит страних корпорација. Игноришу локалну причу, јер једино слушају говор новца.

Како време буде пролазило, све већи број људи ће се очајнички борити да прживи. На овај начин постаје немогућ нормалан живот “изван” система. Све што је раније постојало као алтернатива и што је чинило могућим, независност од њега, уништено је или озбиљно доведено у питању (и живот на селу), или бар компромитовано и исмејано.

Свет се увелико “приватизује” и постаје власништво једне групе људи, која на глобалном нивоу изграђује институције, преко којих доминира и управља светом. То су Међународни монетарни фонд, Светска банка, Светска трговинска организација и NATO (као војно крило финансијских господара).

Америка је престала да буде донатор (неповратних кредита), него је светски порезник, који више не даје новац својим савезницима, него приступање Партнерству за мир условљава тиме да оне њој плаћају, најмање кроз куповину америчког оружја и логистике, а на основу ултимативне NATO стандардизације, коју је наметнула целом војном блоку.

Рекетирање (плаћањем за чланство)  и утеривање дуга (кроз кредите) земљама које приступају или се (још увек) одупиру Новом светском поретку, још један је доказ отворено зеленашко-мафијашких метода у спровођењу (нео)либералистичке политике.

Ту су још: Fed, GATT, G7, OEBS, Davos, BERD, BEI, BCE… Све ове организације су извршни органи техничких олигаргија, центри њихове технократске моћи.

Оне рачунају с великим миграцијам светског становништва, које сами подстичу – у оба правца – од потрошње ка производњи и обрнуто.

Управо смо сведоци „мигрантске кризе”, такве њихове инвестиције у сопствену будућност, на рачун земаља којима на тај начин одузимају сутрашњицу (чак могућност да у тим околностима и преживе).

Већ су увелико разрађени и скарадни начини да се људи забаве спектаклом и постојеће стање прихвате као редовно и нормално.

Данашњи западни капитализам се увелико одрекао привреде, али не и производње празнине и стерилности. Не треба да чуди одакле сви ови ријалити (reality) програми, зашто баш онакви садржаји на медијима и посебно на интернету, због чега је наш свакодневни живот у тој мери нездрав и ружан, јер је капитализам – у којем сви на несрећу живимо – произвођач испразности, досаде, и свих облика безнађа, депресије и зависности…

У овакво прекројеном свету, бесплатна здравствена заштита и социјално осигурање убрзано нестају, упркос томе што се и даље заговарају промовисањем политичких програма у време избора.

Медицинска и социјална помоћ становништву данас је минимална, а о дотираној стоматолошкој заштити нема ни говора.

Пуна здравствена заштита је давна прошлост.

Све иде ка томе да се социјална помоћ потпуно укине, јер наводно држава „нема снаге да то подржи”.  Али јој снага не недостаје када треба да опорезује своје грађане.

Терет се са државе, која би на основу тезе о „друштвеног уговору”, имала неке обавезе према својим грађанима, пребацује на приватни сектор, који гледа само свој сопствени  интерес, и који никада није давао ништа бесплатно, него је своје услуге увек скупо наплаћивао.

Оваквом приватизацијом, држава се двоструко ослобађа своје одговорности, и економске и моралне.

Себи је задржала само обавезу убирања пореза и привилегију узимања провизије. Свега другог се ослобађа, као непотребног терета.

Садашња власт не даје ништа, а све узима.

Пензијско и инвалидско осигурање, и накнада за незапослене (социјална помоћ) се приватизује, а држава се полако ослобађа тог највећег расхода, с тим да у перспективи то у потпуности укине, а навећи део ове суме стрпа у своје џепове.      

Добровољно или под принудом, држава се повлачи и, где год је то могуће, уступа место приватним корпорацијама. Оне преузимају све оно чиме је она некада располагала и управљала: школство, здравство, социјално, пензијско осигурање, енергију, воду, превоз,..

У таквим околностима средња класа, која је у целини раполагала са највише новца и на чију потрошњу се ослања целокупна производња – убрзано нестаје.  Резултат тога је чињеница да у неолибералном капитализму живот постаје све скупљи. То је због тога што њен профит не сме да буде мањи, него све већи, као би се систему омогућио неопходни перманентни економски раст.

Да не би дошло до тога да он буде мањи, проблем се решава на најједноставнији начин, поскупљењима и укидањем радних места. Зато средњи слој постаје све тањи и тањи.

У будућности ће само оно што преостане од „средње класе” (не рачунајући богаташе) моћи себи да приушти здравствену заштиту.

За оне који буду били на социјалном дну, једино решење је да се не разболе.

Глобализација је надпроцес, који треба да све ове наведене процесе доведе до краја и у целом свету.

Глобализација, пре свега, укида радна места. У том погледу, она је највећи непријатељ социјалне државе (благостања).

Незапослене раднике и они којима стално прети отказ, није могуће мобилисати, зато што им је социјалним и радним статусом одузета могућност да себе замисле у будућности, што је предуслов безбедног и смисленог бивствовања.

Стална претња отказом (прекаритет) је један од темеља посмодерног начина доминације, заснованог на успостављању општег и трајног стања (економске) несигурности, са циљем да (најамне) раднике примора на потчињеност и послушност, беспоговорно прихватање свих облика експлоатације (за најмању могућу новчану накнаду).

Рационално коришћење друштвеног искључивања и радне несигурности, као средства којим се смишљено манипулише простором производње (и потрошње), ломи се отпор најамних радника и спречава могућност давања било каквих (гарантованих и трајних) социјалних погодности и олакшица

Заувек је готово са сталним, гарантованим и добро плаћеним послом за све. Искључена је свака могућност да се социјална држава (благостања) и овом (капиталистичком) систему – „повампири”.

Тако је наша будућност сасвим неизвесна. Нико више не може ништа поуздано да каже о будућности, осим да ће она – ако се ништа не буде предузело – имати облик веће или мање (социјалне и еколошке) катастрофе.

Неолиберализам ће проводити „глобализацију” све док може да отима. Само до тада. Чим буде морао нешто да за узврат дâ, глобализација ће бити заустављена и капитализам ће морати да смисли неки нови начин отимачине.

Некада толико хваљена отворена друштва постају све заворенија. Америка се затвара, Европа се ограђује (шири, стварно или фиктивно, своју Унију, онолико колико јој је то у интересу).

Постоји подела на оне који су унутра и оне што су изван. Ко хоће унутра (нпр. у “Европску унију”) мора да игра управо онако како се то од њега (потанко) захтева и да за ово још и плати. Обавезан је да строго поштује низ правила, ма колико она била штетна и морално неприхватљива. Мора да усвојити цео пакет.

Све, или ништа од Уније.  

Ко је изван остаће без ичега, ко је унутра наводно ће имати извесну сигурност.

Али то је само на нивоу модела; тако се то пропагандно приказује. У стварности је сасвим другачије. Довољно је узети наш пример. Ми наводно желимо у ЕУ, а они нас неће (док не испунимо гомилу услова, прихбатимо све ЕУ-вредности). Заправо, ми не желимо у ЕУ, а они су нам стегли крагну и помоћу наших корумпираних политичара нас, на силу, у њу увлаче.

Ми нисмо у ЕУ, али је она дубоко у нама.

Усвојили смо све захтеване, за нас штетне и морално понижавајуће, европске стандарде који су наводно услов за пријем, а заправо створили, под (војном и економском) принудом законски амбијент да би нас ЕУ, без икаквих ограничења, могла да држи под окупацијом и пљачка, и као људе – понижава. Док нас краде, магарчи и омаловажава, говори о пријему и новим условима које треба испунити, и стално помера годину (евентуалног) уласка у Унију.

У међувремену је свима јасно да од тога највероватније нема ништа, али та лицемерна политичка игра и перманентно завлачење, корисна је једино нашим политичарима, а сви други од тога (те инсценације) имају само огромну штету (која би била још већа када би нас, неким несрећним чудом, у њу на крају и примили).

Претходни век је био гори у односу и на  XIX и XVIII, с обзиром на то колико људи је умрло од ратова, болести и глади. У XX веку далеко више, не само у оба века која су му претходила, него и у свим претходним историјским периодима, заједно.

Сигурно да неће бити другачије ни у овом садашњем, XXI веку, као и у наредним вековима, ако се нешто радикално не промени, а на власти остану исте овакви типови и истоветна политика, погубна за људски род и његово природно окружење.

Светско тржиште, данас, на планетарном нивоу, има мање капитала него што је потребно. Капитала је мало, па се према томе он усмерава само тамо где одмах може да донесе добит.

Што је земља сиромашнија, има мање шансе за донације, одн. осуђена је да буде бедна – заувек. Сиромаштво, унутар друштва, ствара противречне интересе, напетости и агресију. Таква друштва нису способна  ни за какву организовану форму деловања, јер су економски до краја условљена и растрзана унутрашње-политичким конфликтима и спољашњим претњама.

Лоша страна сваке помоћи неразвијеним земљама (трећег света и оних у транзицији) је то што помоћ на лицу места ништа не мења. Кредити које таква друштва добијају не подстиче их на привредну активност, и у њима не ослобађа (позитивну) енергију и иницијативе.

Тако не започиње никакава промена и нема ни говора о економском развоју.

У свету се, од пада комунизма, уможава једна врста људи, чак друштава (држава) који живе непродуктивно, од распродаје привредних ресурса страним корпорацијама и трговине, од зеленашења, од шпекулација, од мрачних послова на маргинама развијеног света.

Та нова класа само паразитира на достигнућима техничке цивилизације.

Њени представници су активни, агресивни, предузимљиви, некултурни људи: динамични, али не у области производње, него само размене и потрошње.

Садашњи водећи капиталисти се понашају до краја неумољиво и нехумано, јер рачунају с тим да, у трећем свету и земљама у транзицији, има сировина и радне снаге за отприлике још хиљаду година одржавања овакавог капитал односа. Зато глобализацијом настоје да у потпуности колонизују што већи простор. У току тог миленијума капиталистичког иживљавања, уверени су да ће већ бити смишљен неки нови модел, који ће им омогућити да се са оваквом праксом настави и да она потраје много дуже од хиљаду година.

Тај процес, који је започео са индустријском револуцијом, захваљујући (заводљивом) прогресу, непрестано траје, али – по предвиђањима светских економиста – он ће имати облик бесконачне економске кризе, сличне оној  из времена велике депресије (1929.).

Биће то криза која ће се отегнути на отприлике педесетак генерација.

Радикални капитализам игнорише све друге законе, осим закона максималног профита. Он не поштују људе, и њихово достојанство, него у њима виде јефтине и лако измењиве људске ресурсе.

На срећу, традиционални облици живота нису, потпуно уништени савременим комерцијалним формама преживљавања, а показаће се, већ у блиској будућности, да је ослобођење од неприкосновене владавине економског модела, постојећег капитал односа, један од кључних услова људског опстанка.

Све док нам је пред очима само капитализам, то неће бити могуће.

Једини излаз је борба за социјализам и комунитарне међуљудске односе, за нове облике заједничке својине.  

Не можемо чекати да нам то падне с неба (неће дати Бог), ни да то неко други уради уместо нас (Руси), него морамо да се сами за то изборимо, сопственим снагама. Ако то не урадимо тако – нестаћемо.

У том случају, не само да никоме нећемо недостајати, него нико ни неће приметити да нас више нема.

Претпостављам да нам је стало до судбине наше деце и наших унука.

Изборимо се за њихову будућност.

Насловна – фотографија са београдске првомајске параде, 1961. Фото-документација Борбе, документариста Слободан Ковачевић.