Ненад Ћурковић: Немислосрдна моћ најамног рада

„У основи, нико не може бити целовита, слободна личност све док наши животи и целокупно окружење зависе од неког процеса у којем смо само саставни делићи. (…) Подела рада се обично доживљава као природна „датост”, оно што је само по себи саставни део савременог живота. Све што нас окружује било би немогуће без ње, која је основ производње.

Ствар управо и јесте у томе.

Решити се овог хаоса значи укинути поделу рада.”

Џон Зерзан (John Zerzan)

Пре него што су присилно постали слуге капитализма, фабрички радници (у Енглеској), до индустријске револуције, у већини су припадали живахној заједници доколичара. Били су претежно сељаци и живели су од пољопривреде.

Чим би звршили посао у пољу, који је дневно трајао неколико сати, преостали део времена су проводили онако како им је највише одговарало. Обично би заједно седели и сатима уживали не радећи ништа. Ако нису разговарали, излежавали су се на трави, наизглед потпуно незаинтересовани за све друго.

Били су то људи јаке воље, независних мисли, поштоваоци живота, љубитељи забава и алкохола, окупљања и туча, народ „веома склон побуни“.

Радили су само колико су морали, а уживали у доколици колико год су могли.

Такво њихово понашање бринуло је тадашње моралисте, припаднике виших класа, који су тражили начине да их што више запосле. С једне стране, хтели је да имају много већу користи од њиховог рада, а са друге, да их радом припитоме и кроз рад потпуно контролишу.

У почетку, ови ноторни доколичари нису на то пристајали. Одупирали су се притисцима да другачије и више раде. Тај отпор је ишао толико далеко, да готово ни једна година није прошла без неког народног устанка.

Виша класа је у овим дангубама видела велику опасност, а многи међу њима су упозоравали да је ово бунтовнишчко и насилно понашање стална претња друштвеном поретку.

Сопствено насиље су глатко превиђали.

Били су убеђени да ће земља пропасти, уколико се ти људе не подвргну строгој дисциплини, не науче да буду послушни и не натерају да вредно раде, јер се само тако може спречити да чине злодела.

Један припадник владајуће елите је закључио: „Енглеска XVIII века била је изнад свега земља руље“.

Тада, Енглеска већ дуго времена није била феудална земља, али капиталитички односи још увек нису преовладали.

Поступак ограђивања земље, која је пре тога била обрађивана и коришћена заједнички, све више је „уништавао комунитаристички дух, широм руралне Енглеске“.

До 1750. године, није више било значајнијих имања у власништву сељака. На највећем делу земље радили су сељаци-закупци, или пољопривредни најамни радници.

Ограђивање је, из угла владајучег слоја, било пожељно, макар само зато што је укидало заједничко и слободно поседовање земље и онемогућавало сељацима „нередован рад“.

Велики број извештаја говори о томе да су услови живота на селу постепено били све гори.

Промене изведене на њихову штету, принудиле су сеоско становништво да, због неповољних услова живота, одлазе са села у градове, и посао траже у фабрикама и рудницима.

У почетку, у првим годинама индустријске револуције, чинило се да је ове дивље у срцу немогуће припитомити, и претворити их у понизну и послушну армију фабричких радника.

На крају се то ипак догодило.

Постали су покорне слуге капитализма, а Енглеска – како је оценио Бертранд Расел – „држава робова”.

Међутим, то није ишло лако.

Било је потребно много времена да се они сломе, да се победи њихова незаинтересованост и тврдоглавост, савлада упоран и борбени отпор.

Фабрички систем рада је у томе имао пресудну улогу.

Фабрика, као централна радионица, није смишљена да буде место рада, него надзора помоћу рада. Фабрички систем је створен не превасходно због производње, него контроле радника.

Наметање моћи доминације представљао је најважнији циљ фабрички организованог рада.

Много важнији од ефикасности производње био је успех у дисциплиновању бунтовних пролетера. Не само некадашњих сељака, него и бивших слободних занатллија.

Било је неопходно довести их у стање потпуне зависности.

Енгелс, у есеју под називом „Оновни списи о политици и филозофији”, који је потписао заједно са Марксом, цинично примећује и да је „аутоматизована машинерија фабрике далеко већи деспот, него што су то икада били ситни капиталисти (…)“

До тада је, поред пољопривреде, преовлађујући облик производње била кућна радиност („услужна производња“). Радници су радили код куће, а послодавци (углавном  трговци) добављали су им сировине и продавали њихове производе.

Радници су радили својим алатом, а некада га и изнајмљивали.  

Поседовање средства за производњу обезбеђивало им је повољну стратешку позицију. Радили су за неколико послодаваца и самостално су – без икаквог надзора – располагали својим временом.

Обављајући посао на тај начин, били су у извесној мери независни. Сами су господарили својим радним временом и самостално организовали сопоствену производњу.

Све су радили онако како су мислили да је најбоље и веома држали до такве независности.

Владајући слојеви су знали да они самосталност високо цене, и да ће се ње тешко одрећи.  

Резултат оваквог начина рада били су производи високог квалитета.

Насупрот фабричкој производњи (изради стандардизованих предмета), претходна производња, у кућној радиности, пружала је раднику могућност да се изрази и као личност.

У том периоду, пре фабричке поделе рада и специјализације, занатлија је могао у обликовању производа да искаже и свој уметнички таленат.

Високи квалитет производње у Енглеској пре 1770, када отприлике почиње фабричка производња, треба приписати томе што су се током рада „људи често одмарали на неки свој начин“ (Малаки Постлвајт, 1750.).

„Слободно време по сопственом избору – закључио је Томас Ештон – стајало је веома високо на листи радничких вредности“.

На почетку Француске јулске револуције, 1830. године, у многим деловима Париза, побуњеници су најпре пуцали у јавне сатове.

Самостално располагање раднима временом, ових радника у кућној радиности, и независност у избор врсте и начина рада, виша класа је видела као изразиту претњу ауторитету, а амбициозни пословни предузетници и као угрожавање њиховог профита.

Морали су их сломити и економски и морално, и заједно са сеоским ствановништвом (које је претходно онемогућено да живи на селу онако како је то до тада чинило), угурају у фабрику и претворе у покорне индустријске раднике.

Кратка радна недеља била им је трн у оку и том чињеницом су били веома узнемирени.

Увођењем машина у фабрике и машинизацијом производње, раднике су – поделом рада и специјализацијом – подредили механичкој рутини и потчинили административној управи, да би им изменили радне навике, сломили вољу, морално их унизили, разорили им културу, искоренили из њихове природне средине.

До тада су их већ економски уништили, у тој мери да су ови морали да пристану на рад у индустрији и фабричку производњу..

Циљ је био да се измени њихови незгодан карактер и они у потпуности припитоме.

Лудизам није био покрет лењих лумпер пролетера, деструктивних разбијача машина, него квалификованих и аутономних радника из радионица, који су тако покушали да сачувју своју независност и смислени карактер (свестраног) процеса рада.

Иако их често приказују као сумануте “непријатеље прогреса”, они су од 1811. до 1813. уништавали машине, јер су исправно предвидели да ће оне разорити стари начин живота и одузети људима њихову независност.

„Разбијање машина било је логична реакција слободних људи (…) који су у концентрацији машина у фабрикама видели средство свог поробљавања“ (Кристофер Хил).

Фабрички рад је уништио свестрани рад самосталних занатлија, поизвођача у кућној радиности.

Адам Смит је то добро разумео и у својој (чувеној) књизи, која носи назив Богатство народа, наводи да капитализам свој успех дугује пре свега подели рада и све већој специјализацији, коју Макс Вебер сматра „одлучујућим предусловима даљег прогреса“.

Прогреса, чега?

Производње?  Сигурно не Човека, јер је Он, с напретком индустријске производње – у сваком погледу –  назадовао.

У настојању да их потпуности дисциплинују, капиталисти су у помоћ позивали и Бога.

На недељним проповедима, свештеници су сиромашним (индустријским) радницима упорно уливали у главу да су грешни, а да је такво и свако њихово задовољство. Једини начин да се ослободе од греха, сугерисали су им, је у тихој патњи на земљи. Живот фабричког радника, његов вредан и напоран рад, представљан је – у том смислу – као идеалан пут спасења.

Богу је додељена улога Великог брата, који их је посматрао, и процењивао да ли вредно и дисциплиновано раде.  

Од тога је зависило да ли ће бити стално запослени и на крају, заслужити живот у рају, или ће одбијати да вредно раде и после свега, заувек горети у паклу.

Бог је био највиши од свих њихових надзорника.

На многим фабричким димњацима, у то време (у Енглеској), писало је: Боже, погледај ме.

Ако би у преображају сеоских доколичара у вредне градске раднике успех изостао, јер страх од Бога није био довољан мотив, најефикасније помоћно средство у дисциплиновању, била је глад.

Капиталисти су брзо схватили да се навише исплати држати их гладне.

Глад је био начин да радници, без много буке и насиља, буду покорни. Она је била миран и тих физиолошки покретач индустрије, најјачи биолишки мотив да се окрену раду.

Такав притисак на радничку класу је најделотворнији и може се увек користити.

Појачавала га је и филозофија ниских надница.

Послодавци су, већ на почетку индустријске револуције, схватили да им штету не праве лењивци, него они који пристају да раде само пола радног времена, и да раднике треба обуздати и окренути раду, тако што ће бити присиљени да раде што дуже, колико год је то физички могуће, да би обезбедили оно најосновније, што им је неопходно да преживе.

Артур Јанг је упозоравао (још 1789.) да „само идиотима није јасно да се ниже класе морају држати у сиромаштву, да би уопште радиле“.

Што су били мање плаћени, радници су се више трудили, били су дисциплинованији и вреднији.

Капиталистима никада – ни тада, као ни данас – није недостајала машта како да најамне раднике доведу у робовски положај и да до краја искористе њихов рад.

Разлика између минимума и ничега је огромна.

Радници, који су у таквим условима једва преживљавали, на крају су пристали на то како је “боље ишта него ништа”, иако нам прави живота јасно указује на неспорну чињеницу да је боље ништа, него ишта.

Први пут када су попустили, или били приморани да то ураде, потписали су смртну пресуду, себи као друштеном слоју, класи.

Догма ринтања, коју намеће капитализам, дубоко се усађена у свест западног човека. Већина ринта и срећна што то може да ради. Данас је то тако, јер је – поред свих падова – пролетаријат дошао у ситуацију да више не треба својим послодавцима. Они више не знају шта би с њима. Као најамни радници, постали су непотребан вишак. Једино још нешто вреде као “ресурси“ намењени потрошњи. Капиталисти са њима рачунају само као са слугама (онима који ће их опслуживати), сексуалним објектима, топовским месом, даваоцима органа, и када окончају свој ништавни живот, да их још једном искористе као фосфорно ђубриво.

Пристанак на ишта увек на крају донесе – ништа.

Можда је данас, упркос хроничном недостатку посла и у том смисилу, потпуној егзистенцијалној несигурности, многима очигледно да је једна од најбесмисленијих и најрепресивнијих догми западне цивилизације догма о врлини (индустријског) рада.

Томас Карлајл је тврдио да је човек постоји да би радио. Све друго је подређено томе. Сваким минутом проведеним у размишљању, испољавању осећања, маштању, човек себе издаје, јер је то време празно и оно има смисла (а са тим и људски живот), само када је испуњено радом.

Човеково достојанство је у раду, а ринтање је и патриотска дужност.

У капитализму бити патриота значи бити корисни идиот и ринтати и гинути за капиталисте, одрећи се живота, и у раду и у рату, да би они били потпуно намирени и неометани у свом уживању.

Карлај је на најбољи начин изразио очекивања виших класа свог доба, времена које је – имеђу осталог – обележило и припитомљавање пролетаријата . Тврдио је: “Човек није послат овде да поставља питања, него да ради; ’човеков циљ’ је делање, а не размишљање“. Притом је идеализовао неједнакост, а људе ценио према њиховој способности да „обожавају неког узвишенијег од себе“.

На овакав начин је у XIX веку учвршћен мит о раду као врховној вредности и  највишем моралном чину, бајка који су ширили богати, проповедајући достојанство рада, док су се истовремено –  како рече Бертранд Расел – побринули да они лично, у том погледу, остану сасвим недостојанствени.

Поред поповских клетви и изгладњивања, народ се дисциплиновао за рад и држањем у незнању.

Било је важно да се радничка класа одржава у стању тупости, како не би схватила колико је брутално експлоатисана. У том циљу их је Џејмс Фрауд (Карлајлов ученик) саветовао: „Чула користи много, а мозак мало. Мисли мало, читај још мање”.

Утицај модерних визуелних медија дао је за право Фрауду, јер је у  савременом друштву – свесно или несвесно – масовно прихваћен овај његов савет, са управо онаквим резултатом какав је он очекивао.     

Али нису сви, који су припадали вишем слоју, мислили само на своју корист, нити су хтели да учествују у овој експолоатацији радника. Нису се мирили са том неправдом и супротставили су се таквом стању ствари.

Вилијам Блејк је био један од првих критичара капитализма („тираније зупчаника”). Нешто касније, Француз, Пол Лафарг (зет Карла Маркса) објавио је 1883. памфлет под називом „Право на лењост”. У њему је према раду заузео критички став, па је – између осталог – написао је и ово:

„Радничка класа свих нација, у којима влада капиталистичка цивилизација, опседнута је необичним лудилом. Ово лудило повлачи за собом појединачну и друштвену беду, која већ два века мучи јадно човечанство. Ово лудило зове се љубав према раду, помамна страст за радом, која иде до исцрпљености животне снаге појединца и његове деце. Уместо да реагују против ове менталне заблуде, свештеници, економисти и моралисти су, напротив, прогласили рад недодирљивим. Као слепи и ограничени људи хтели су да буду паметнији од свог Бога, као слаби и достојни презира, хтели су да врате углед ономе што је Бог проклео. Ја који нисам ни хришћанин, ни економиста, ни моралиста, прелазим преко њиховог закључка и позивам се на суд њиховог Бога; прелазим преко придика њиховог религиозног, економског и слободномислилачког морала и позивам се на ужасне поседице рада у капиталистичком друштву.”

На све оне приговоре, да нисмо довољно вредни, замерке због наше непоправљиву лењост, постоји религијско оправдање у Библији, у којој има делова где се говори о раду као проклетству.

У Библији, рад је нужност, принуда, казна.

Змија је навела Адама и Аву да прекрше Божију Заповест и тај чин неодговорног понашања довео их је до „пада”, из рајског стања у подручје материјалног, у којем владају жеље, чиме су себе осудили на мукотрпни рад и болно преживљавање.

Када нешто желимо – имамо неку потребу – морамо да радимо да би зарадили новац, којим ћемо себи ту жељу испунити.

Још 1755., бискуп Беркли се запитао: „Да ли је стварање потреба најлакши начин да се људи науче да буду марљиви?“

Одговор је потврдан.

Да, али уз претходно насилно протеривање ранијих задовољстава.

У Библији рад никада није представљен као неки радосни подухват, него као тешка, заморна и болна реалност. („У зноју лица свог јешћеш хлеб... “, 3:15)

Након „пада“, рад је постао нужност. Без њега се није могло живети. Да би преживео, човек је морао да ради.

Ова чињеница најшире је прихваћена, као нешто „сасвим природно“. Међутим, то је погрешно, јер се не ради о некаквом „природном закону“, него о принуди коју намећу несигурни услови у којима се људи налазе.

Немогуће је без принуде постојати у свету, живети спонтано и пријатно.

Рад, као нужност, није слободна активност. Он се битно разликује од игре, јер је „нужности“ супротност слободи.

Зато што је неизбежан, рад није слободна, него је принудна активност.

Сви они који су касније позивали на Библију у доказивању узвишености рада, победнички су наводили ону чувену Павлову реченицу: „Они који не раде, не треба да једу“ ( Нови завет, Посланица Солуњанима, 2, 3:10, која у преводу Вука Караџића гласи: „Јер кад бијасмо у вас, ово вам заповиједасмо да ако ко неће да ради да и не једе“).

Али, то није доказ о узвишености рада, него управо о његовој нужности, принудном карактеру, јер да би се јело, мора да се ради.

У принуди нема ничег вредног, па ни места причи о раду као врлини.

Присетимо се и шта је Исус рекао : „Погледајте љиљане пољске како расту; не труде се нити преду; а ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не обуче као један од ових“ (Мт. 6:28-9).

Сâм Бог –  како каже Пол Лафарг у „Праву на лењост“ – даје добар пример: после шест дана рада, одмара се читаву вечност.

Индустријска револуција била је, пре свега, сукоб измеду тешког рада и лењости, у којој је тежак рад победио.

Протестантски радни морал је преовладао. Победили су, прогрес, пара и фабрика. Ведри сеоски пастир, постао је туробан градски роб. Независни висококвалификовани занатлија у кучној радиности, постао је некреативни индустријски радник на покретној траци.

Иако је рад у Библији означен као нужност, принуда, казна, институционално хришћанство је временом одбацило такав став и обликовало једно потпуно другачије схватање рада.

Свети Августин је осуђивао доколицу и подстицао монахе да обављају физичке послове. Свети Бенедикт (оснивач бенедиктанског реда) је у раду видео средство искупљења. Као и свети Авгистин, доколицу је сматрао штетном. Записао је: “Доконост је непријатељ духу. Зато браћа морају имати посебно време за телесни рад и посебно за читање Светог писма.”

И свети Тома Аквински је проповедао обавезу рада, да би се људи поправили (искупили), помогли ближњима и радећи славили Бога.

Били су то први кораци на путу до протестантске етике рада

Рад је и тада имао споредну улогу у односу верујућих према Богу. Интроспекција и молитва биле су далеко важније. Рад се није сматрао нарочито вредним.

Тек са Реформацијом он постаје позитивна вредност.

Идеја позива и рада у позиву, тада је радикално проширена (обухвалатла је све, укључујући и богате).

Мартин Лутер је сматрао да човек најбоље служи Богу, када је потпуно посвећен свом занимању. То је суштина протестанске идеје о позиву. Није довољно да се само моли и повремено чини добра дела, него је далеко важније да ради и потпуно се посвети раду у свом позиву (занимању).

Мартин Лутер је монашки идеал живота напустио у корист радног морала, који је важио за све. Од тада су световни послови били су једнако вредни као и монашке активности по манастирима. Њихови радови су, по свом значају, били изједначени.

“Монашки и свештенички послови, ма колико били свети и напорни, ни мало нису вреднији у очима Господа од сељака који се мучи на њиви, или жене која ради у кући. ” – проповедао је Лутер  

Рад је, у целини, уздигнут до нивоа Божије Промисли.

Најбоље што човек може да уради у свом земаљском животу је да вредно ради.

Овакав однос према раду, постао је верска обавеза.

Рад је добио статус највише вредности (врлине) и свака друга активност, која није била у вези са обављањем посла, била је сумњива, посебно оне активности које су се односиле на уживање и забаву.

Протестантска етика је, у суштини, дубоко аскетска.

Од протестантског верника се очекивало да свој посао обавља са захвалношћу и најбоље што уме. Да само то ради и ништа друго што није са тим у вези.

Оваквим односом према свом (занимању, протестант се могао осведочити и у Божију праведност, јер је напоран рад био награђен економским напретком, који је истовремено био и најпоузданији знак да исправно служи Богу.

Жан Калвин иде још даље од Лутера и обавезу рада намеће и богаташима, уз лаконско објашњење да је таква Божија Воља.

Насупрот дотадашње хришћанске аверзије према новцу, Калвин се залаже за то да свако одабере оно занимање које ће му донети највећи приход.

Од тада профит (добит) постаје главна покретачка сила у настанку и ширењу капитализма  

Калвину је успео и да згртање новца прикаже као видљиви знак да је неко „верни Божији слуга“.

Они који вредно раде и богате се, на најбољи начин служе Богу.

Калвин је, за разлику од Лутера,  подстицао успињање на друштвеној лествици, избором занимања и резултатима рада. За њега то није, као за Лутера, било хуљење, побуна против Божијег Поретка. Калвин не налази ништа лоше ни у томе да неко, током живота, промени своје занимање, рачунајући на већу зараду.

Калвинистички аскетски морал је био темељ првобитне акумулације капитала, током које су пословни предузетници најпре пљачкали себе. Одрицали су се готово свега (себи су одредили минималну зараду).

О “неспутаној радости” није било ни говора.

Богатство није било намењено личној потришњи. Ведрину је заменила пословна озбиљност, са којом су гомилали новчана средства за нове инвестиције.

То што су капиталисти наменили себи привремено, пролетаријату су наметнули заувек.

Посвећени протестант није имао ништа од свог рада, осим убеђења да тако испуњава свој позив. Њему није ни стало до тога да на себе троши своју зараду.

Он је имао виши циљ – спасење сопствене душе.

Да је првим протестантским предузетницима спасење душе заиста било важније од материјалне добити, може да потврди Карлајл. Он је рекао да је свог оца научио да је „код човека најважнија његова религија“. Оца је описао као преданог и доследног калвинисту. Овај му је – како Карлај каже – „из дубине душе“  говорио: „Главни човеков циљ јесте да вечно слави Бога и ужива у његовој величини“.

Протестантизам је специфичан и по томе што је животе својих верника “обогатио” и једном теолошком досетком, идејом о предодређености (предсетинацији).

Она је постала теоријски темељ либерално-капиталистичког индивидуализма.

Неће сви бити спасени, него само неки, које је за то Бог унапред предодредио, без обзира на њихова овоземаљска дела. Спас следује само срећним Божијим изабраницима, независно од тога да ли су живели у врлини или греху.

Зашто онда, упркос томе, сви треба упорно и пожртвовано да раде?

Макс Вебер сматра да тако себе настоје да утеше, јер је успех и напредак у раду тумачен као знак Божије Милости. Они – по Калвину – не утичу на спасење, али су добар знак, да их је Бог предодредио за спесење, јер им је (претходно) омогућио да стекну статус узорних грађана.  

Протестанти су ове две ствари, на неки (чудан) начин доводили у везу, сматрали их повезаним.

Ако је неко својим радом успео да стекне друштвени углед, то је тумачено и као знак да је он један од “изабраних”, оних које ће Бог “спасти”.

Временом овакав радни морал био је превазиђен убрзаном секуларизацијом друштва.

Богатство је променило позицију и од средства је постало циљ.

За Бенџамина Френклина, најпознатијег представника секуларизованог радног морала, богатство је било резултат исправног понашања.

Бог се и даље помињао, али само узгред, јер пословно предузетништво више није било део “службе Божије”.  

Оног који ради сада води искључиво сопствени интерес, а Бог пословни упех награђује. Или, како Френклин рече: „Бог помаже онима који помажу себи.“

Многи погрешно верују да је ова Френклинова досетка, цитат из Библије. Библијско учење је сасвим супротно, јер Бог помаже онима који су беспомоћни.

Овом пословицом се подстиче саможивост и правда себичност појединца. Упркос томе, Френклин прича о врлинама и наводи оне које треба имати да би се остварио пословни успех. Има их тринаест (као тринаест апостола) и то су: трезвеност, смиреност, уредност, одлучност, марљивост, предузимљивост, поштење, праведност, умереност, чистоћа, смиреност, чедност, скромност.

Нама је данас невероватно да је Френклин могао да изговори овако нешто, а да то буде нешто више од обичне пропаганде.  

Јако мало оних који искрено уверени да пословно предузетништво и тежак рад, сâми по себи, оплемењују човека. Али наслеђе протестантизма и даље пресудно утиче на наше вредновање рада и однос према њему, посебно сада када капитализам масовно укида радна места и раднике избације на улицу (немилосрдно их препушта њиховој злој судбини).

Упркос паничној потреби огромног броја људи за било каквим радним местом (посебно овде, код нас), да некако преживе, рад какав је наметнуо капитализам а онда га, на крају, запосленима одузео, заувек остаје оно што је од почетка био –  сурови облик друштвене репресије. Он је основни разлог зашто је у сваком друштву човек поробљен друштвом.

Човека није створен да буде друштвено биће, него биће заједнице.

Немачки бизнисмен Франц Харкорт је (1844.) писао о капитализму као „новом облику кметства“, и о опадању снаге и интелигенције код радника, са којима се сусретао.

Американац Хенри Колман  је (1845.) указао на то да „свуда на површини друштва леже само крвави остаци згажене, преварене, потлачене и сломљене људске природе“.

Адам Смит је признао да подела рада довела до менталног осакаћивања и да је уништила ранију живост духа и способност људи да снажно доживљавају како бол, тако и задовољства.

Аутоматизована индустријска производња је прихваћена као начин да се човек ослободи тешког физичког рада и себи осигура лагодан живот. С тим је први план избила идеја о конфору и уживању, тој последњој крајње апстрактној компоненти комплекса моћи, који рачуна искључиво с нижим нагонима, тј. најнижим људским поривима.

Ово је још један прилог тези да аутоматизација, обесмишљава и дехуманизује, и да је рутинско понашање – банално и нељудско.

„Тако је карактерна структура бунтовног преиндустријског радника или занатлије била насилно преобликована у профил послушног индустријског извршиоца“ (Томпсон).

Постепено, између 1780. и 1830. године, „просечни енглески радник је постао дисциплинованији, подређенији производној сатници, суздржанији и методичнији, мање насилан и мање спонтан“ (Томпсон).

Жеља за игром и животним радостима је нестала.  

Свакодневни живот је сведен на најсировије облике преживљавања.

Френсис Плејс  је 1819., пишући о становништву индустријског Ланкашира, задовољно приметио да је „све до недавно било веома опасно када би се, ма којим поводом, окупило 500 људи (…) Данас можете окупити 100.000 људи на једном месту, а да не дође до било каквих немира“.

У процесу масовне (индустријске) производње, рад је обесмишљен. Резултат тога били су беда, периодична или дефинитивна незапосленост, искључивање из политичког и културног живота.

С друге стране, капиталистички систем је допустио (под извесним условима) отпор таквој ситуацији, чак је људе на то подстицао.

Тек када су радници били коначно поражени, када је нестало аутентично бунтовништво, појавио се нови облик политичке идеологије – синдикализам.

Тек тада.

„Синдикално организовано радништво је одувек пристајало на потпуно некреативно потчињавање“ (Рексфорд Тагвел).

Затим су радници почели да славе такав рад. Сваке године, 1.маја.

На даље, сваки отпор се сводио на нагодбу са системом.

“Борба за социјалну правду је само нагодба са системом, никад напад на њега” (Унабомбер).

Супротстављати се капитализму тргујући са њим, чисти је пораз.

Свака нагодба са капиталом је његов тријумф.