Демократија је одлично средство да убиједите народ да се удави у дуговима, али је беспомоћна као аргумент пред повјериоцима када немате да вратите исте. Италија је огледни примјер како вас СУПЕРМАРКЕТ ДЕМОКРАТИЈА може држати у весељу док играте за противничку екипу која ради против ваших животних и стратешких и интереса.
Најчешће објашњење полтичке и све очигледније друштвене кризе у Италији своди се на економску, боље рећи дужничку кризу из које се развијају све остале. На самом делу, како то обично бива, реалност је сасвим супротна. Италија је у оваквом економском и финансијском стању управо због погрешних политичких одлука, од идејно-идеолошких до стратешких и геополитичких.
Има много аспеката тренутне ситуације у Италији које треба обрадити, уз остало, због тога што се тако најбоље могу уочити овдашње грешке и заблуде. Италија је сувише велика и као земља и као нација, али и као историја да би се функционисање Матрикса могло провући неопажено, као што је то случај у мањим земљама.
За ову прилику само пар коментара око суштинских узрочника проблема које сматрам, готово, универзалним, а о конкретној италијанској ситуацији и актерима неког другог пута. Материја је толико опширна и вишедимензионална да би се могла написати књига… У свакм случају, превише за један чланак.
Јасно је да је италијаснки естаблишмент из више разлога морао да спријечи именовање нове, како су је звали, популистичке коалиционе владе. Сама коалиција и то како се дошло до ње, а поготово како се ко понаша након одбијања предсједника државе да пружи мандат истој, посебна је и интересантна прича, али она ће и онако ових дана само постајати интересантнија, па о њој такође другом приликом.
Ајде да видимо шта може бити интересантно и за друге, ван Италије и шта се све може на италијанском примјеру видети и научити. Колико је примјењиво тамо где живите ви, који ово читате, процијените сами.
Интересантан је и битан, а на овим просторима се не преноси, поготово не у пуној мјери, формални изговор којим се италијански предсједник послужио да одбаци састав новог кабинета то јесте да одбије да у саставу нове владе као министар економије буде именован господин Паоло Савона.
Овај економиста, са својом осамдесет једном годином, осим што слови за еуроскептика, очигледно има и добро памћење које је одлучио да подијели са јавношћу. Е сада, да ли због старачког момента слабости и искрености, јер је тешко вјеровати да са толико искуства није знао каква ће бити реакција, или из неког другог разлога, господин Савона се одважио да тренутни концепт Европске Уније упореди са немачким Funk планом и тиме, у никад демократскијој Европи, покопао сваку шансу за јавни ангажман, како свој тако и онога ко га предлаже.
А што је Funk план? То је само једна од тема о којима на европском континенту није пожељно не само коментарисати, него ни било што знати, а тиче се како предратних, тако и ратних планова нацистичке Немачке о уређењу првенствено Нове Европе, али и свијета након рата који се тада доживљавао као краткотрајна побједоносна авантура након које ће доћи „мир“. За разлику од континента у Енглеској је ова тема увијек одржавана у жижи јавности, поготово након споразума из Мастрихта, и то само потврђује што значи када нека нација држи до историјских закључака, а не до Дизниленда, ко не вјерује нек се сјети Брегзита и много чега прије тога, а има везе са односом Велике Британије и ЕУ.
О нацистичком Новом поретку, Funk плану (названом по њемачком министру економије и гувернеру Рајхсбанке – Валтеру Функу ) мора се написати озбиљна студија и надам се да ћу имати прилике да је представим читаоцима Космополитике. Ко стигне да проучи материју, сам нека види да ли постоји и даље Рајх и чији је … или је збиља смјештен у ропотарницу историје како су нас учили. На овом мјесту остављам сваком да сам процијени да ли је гријех господина Савоне у томе што је глорификовао нацистичку Немачку, упоређујући је са ЕУ рајем који нема алтернативу, или је критиковао постојећу Европску Унију упоређујући је са нацистичким Рајхом.
Ова прича о Funk плану и неименовању Савоне је тек увертира у суштинске разлоге италијанске кризе. Заборавите астрономски дуг од 130 процената БДП, растуће камате, анемични привредни раст… они су само видљива последица проблема старих готово читав вијек и грешака које деценијама метастазирају.
Суштински италијански проблем је одбијање да се исправно сагледају и оцене резултати последњег рата у којем су учествовали и како су изашли из њега, како на унутрашњем плану, тако и што се тиче међународне позиције земље… Да сада не отварамо причу како су и колико промишљено у тај рат ушли, како га водили и како га завршили… па завршили су га побједом, јер је дошла демократија. Званична и непољуљана представа о коначном тријумфалном исходу.
Е сада, та демократија је некако одржавала и развијала политички дубоко подијељену земљу. Какве то везе има са преко два трилиона еура јавног дуга, нека свако сам процијени. У начелу, све док можете кредитима крпити социјални мир у могућности сте да све проблеме у друштву пацификујете а штетно понашање државе неутралишете причом о демократском компромису, демократском поретку и још када томе додате свијетли и перспективни пут у Најновију Евопу… сви сретни, Дизниленд цвјета. Док има нових кредита.
Наравно, уз демократију и европски пут ишао је и евроатлански курс, поготово због тога што нико није нашао за сходно, или није смио, да постави питање какве везе са сјеверним Атлантиком има земља која се и географски и историјски налази у центру Медитерана и представља његову и економску и културну кичму. Ни ово није било битно док су стизали кредити иако су идилу већ деценијама почели да све учесталије кваре несретници који су „допливавали“ са јужних и источних обала „нашег мора“, како Италијани чак и сада као сјевероатлантисти називају Средоземно море.
Ево само конкретни, најновији примјери погрешне политике. Истинска суверена политика би, како треба учествовала у рату у Либији бранећи Гадафија до последњег човјека, умјесто што је ћутке испратила распад Либије и што сада кука на ријеке мигранта. Да не спомињем чињеницу да је Италији која има један од најнижих коефицијента домаће произведене енергије у Европи, Либија једина земља у сусједству која посједује значајан вишак енергената.
О томе како је, без коментара, Италија такође пропратила такозвано Арапско прољеће, које је разорило земље којима је она била главни извозник индустријске робе… о томе чак и италијанска опозиција избјегава да прича… комшилук који је куповао нашу робу нисмо се ни потрудили да заштитимо, али сада кукамо на несретнике који долазе покушавајући да спасу голи живот. То што Тунис, Либија и Египат не купују више ФИАТ, доћи ће и за то неки кредити.
Најлакше је сада кукати на мигранте и полако али све чешће на Немце. То што у заносу еврофанатизма нико није постављао питање како ће италијанска привреда проћи у судару са, готово идентичном по структури, али неупоредиво јачој и ефикаснијом Немачком… нема везе, већина оних који су тада доносили одлуке ионако сада прима пензије, и то доста високе.
Објективно, нису Немци Италијанима ама баш ништа криви, они у оваквом европском Дизниленду само покушавају да спасавају себе. Није да браним Немце, јесте објективно да су они профитирали оваквом поставком еура, али им тај успјех увелико излази на нос, јер већ дуго времена, без јасне визије још колико дуго, због тога су натјерании да „стипендирају“ репрограмирање дугова растрошнијих чланова европске веселе заједнице. А француски предсједник, господин Емануел Макрон, у циљу још европскије Европе планира да Немце убиједи да ово „стипендирање“ буде још издашније.
Ако некога ово задње подсјећа на Фонд за неразвијене у некадашњој Југославији потпуно је у праву, има исту сврху само се другачије примјењује и нико неће да призна основну намјену и разлог због којег постоји.
Гледано из европске перспективе, поготово немачке, и ова италијанска криза највише личи на још једно измотавање са циљем добијња што повољнијих кредита и репрограма. Чак су многи убијеђени да су сва италијанска политичка превирања, у ствари средство са којима у одсуству других могућности Италија одржава свој положај на међународној сцени. Током Хладног рата Италија је ову причу Русима и Американцима релативно успјешно продава, али је велико питање да ли ће данашња још европскија Италија успјети исту продати Немцима.
Звучи претјерано… током преговора око формирања колаицине владе појавила се информација да уз мјере као што су смањење пореза, повећање јавне потрошње, увођење гарантованог минималног прихода… признајте да све лијепо звучи, баш популистички али ни то није све… уз наведено, наводно, се појавио и захтјев за отпис око 300 милијарди еура дуга.
Ова, незванична информација, изазвала је муњевиту рекацију како свјетских тржишта тако и богатијих европских партнера, па је одмах званично демантована, али је најављено увођење паралелне валуте, Мини БоТ-а… није лира, ми смо и даље уз Еуро, али ћемо користити нешто друго за наше потребе, тек да нам то не можете узети када дође ред да платимо коју рату еурообвезница… грчка лекција је добро схваћена.
Ово је била очигледна уцена и висила је у ваздуху неколико дана на тај начин што се италијански предсједник, господин Серђио Матарела, премишљао што да ради са предложеним мандатаром господином Ђузепеом Контеом. По, за сада доступним информацијама, јасно је да је у том премишљању италијански предсједник имао бројне консултације и разговоре, незванично, телефонски и са њемачком канцеларком госпођом Ангелом Меркел.
Шта је госпођа Меркел рекла италијанском предсједнику – није познато, али објективно није морала ништа друго ни да му каже осим да Италијани раде што год хоће и прекине везу, она је давно научила, а и усавршила грчку лекцију. Полузванично, одмах након разговора са њом Матарела је донео одлуку, одбио предложени кабинет, уз већ наведени изговор, а позвао на разговор свог кандидата за мандатара господина Карла Котарелија, некадашњег службеника ММФ-а, познатог по надимку „маказе“… италијанска прича, већ виђено, ако је неко заборавио господина Монтија.
Ово, најблаже речено, суспендовање демократије одмах је свако од актера на италијанској политичкој сцени доживио и прокоментарисао на свој начин. Наравно да је највише критика, па чак и најава масовних протеста, као и покретање процедуре за опозив предсједника у парламенту, дошло од стране покрета Пет звјездица тренутно најбројније политичке структуре на италијанском демократском небу.
Покрет Пет звјездица је направио бројне уступке у формирању овакве коалиције и то са онима који су били пројектовани да им буду главни политички противници, само да би у план несуђене владе унео што више „револуционарних“ промјена које је обећао својим гласачима .
Интересантно је (више о томе у наставку текста са добрим разлогом) да је Лига, друга највећа политичка групација од које се очекивала најбурнија реакција, обзиром да је господин Савона био њен бескомпромисни избор, позив на протесте и чак опозив председника у парламенту веома уздржано коментарисала и, за сада, чак одбацила као опције.
Да ли ће се ићи у нове изборе, највјероватније у септембру, или ће нека техничка влада водити земљу до прољећа идуће године… није искључено да се наредних дана формира нека нова колација обзиром да је у односу на ову предложену свака друга мање „немогућа“… све то је апсолутно свеједно, порези ће се плаћати, дугови ће се враћати, када зашкрипи Европска централна банка ће помоћи да се премости… у суштини… и што ће коме влада. Битно је да ради пореска полиција и да је жив и здрав ММФ. Пишем о Италији, а ако сте помислили да сам прешао на неку другу земљу то је само ваша импресија, а ја признајем да сам вас свјесно навео на њу.
Што се глобалног аспекта тренутних збивања у Италији тиче, не може а да се не примијети да ова, до скоро сматрана немогућом, неуспјела коалиција у Италији долази у моменту када Европа, све са одбјеглом кћерком Британијом, покушава да дефинише какву такву политику према новој америчкој визији свијета и положају малих Перица у њој.
Колико би оваква италијанска влада, чак и покушај прављења такве, утицала на моћ европских савезника, мислим да нема потребе објашњавати. Довољно је рећи да би ово вјероватно изазвало ланчану реакцију у низу држава чланица и означило крај не само еура као валуте већ и саме заједнице.
Интересантно да су европске државе пјевале о заједништву и када су могле без њега, али сада када је јасно да се мора имати јасна и стабилна континентална заједничка платформа за очигледне тектонске промјене на глобалном нивоу… е сада би свако на своју страну. Можда ово најбоље говори о чврстини европског брода… а и даје одговор чији је Рајх, ако и даље постоји.
За све љубитеље и симпатизере разних популистичких покрета који у Европи ничу као печурке након кише… није ово прелазак са глобалног аспекта, чак напротив.
Колико год да је тачно да су се у задњих пола вијека већина класичних политичких партија на континенту прописно обрукале и компромитовале замјена истих ад хоц створеним популистичким покретима не значи а поготово не гарантује конципирање боље политике. Боље рећи било какве политике и то је суштина и италијанског али и општег европског, укључујући и нас овде, политичког историјског момента. Очекујте само више забаве у Дизниленду, нема ту политике, а и ако има – најчешће има туђе.
Да се сада вратимо на Лигу, обећао сам, ова партија, некада позната као Лига за сјевер, почела је своје политичко дјеловање прије око три деценије… када је тадашњу, по политичким структурама још увијек хладноратовску, Италију требало омекшати да са што мање питања постане европска Италија. Тадашња Лига је тражила одцепљење сјевера земље од нерадника са југа и ближу интеграцију са Европом.
Данашња Лига, све са покретом Пет звјездица којег доминантно гласају управо на том „нерадничком“ југу земље, жели да Италија што прије напусти Европску унију?
Колико је у свему овоме присутна и идеолошка конфузија најбоље показује да је Лига на изборе ишла у коалицију са Напријед Италија господина Силвија Берлусконија, такође некадашњом популистичком атракцијом која је у своје вријеме одрадила одређени јој посао, и са италијанском браћом, већ ко зна којом препакованом верзијом италијанских фашиста… вјерујте пратим ово читав живот и тешко да бих успио да се сјетим колико су имена промијенили… увијек неко напредније.
Е оваква Лига и оваква коалиција је требало да побиједи на изборима да на власт неби дошао покрет Пет звјездица, популистички покрет направљен прије десетак година од стране комичара Пепе Грила, чији су гласачи доминатно гласачи некада моћне италијанске комунистичке партије, они којима нису пришли „умјереном“ просоцијалистичком крилу комуниста који је доминанто уз досадашњу владајућу Демократску партију.
И та два, таква, покрета која су временом прерасли у партије одлуче да направе коалицију. Што је најинтересантније а ја сам на то указивао и прије избора и прије коалиције, осим што једни воле да себе сматрају десницом а други себе умјереном љевицом, међу њиховим основним идејама нема готово никакве разлике, а иако је има она је више питање реторике и избора ријечи.
Упаковати исти производ у што више различитих амбалажа, да би га купило што више купаца… да би се омогућила што сигурнија продаја онемогућити друге производе и друге поризвођаче да се нађу на полицама. СУПЕРМАРКЕТ ДЕМОКРАТИЈА, за оне који буду сретали тај термин у мојим текстовима или наступима да знају о чему причам.
Што се глобалног аспекта тиче, још која информација… Лига има веома блиске односе са сличним, како они кажу сродним, политичким покретима и „појавама“ широм Европе. Да споменем само на овим просторима најбоље познату, а у појединим круговима обожавану госпођу Марин Ле Пен.
Што је још битније, Лига, као и већина њених европских сарадника, одржава блиске везе са господином Стивенон Беноном. Ко прати мој рад зна да ја људе често упућујем да читају или слушају изјаве господина Бенона, не због тога што се слажем са њим, него што сматрам да нико не тај начин, ван уобичајених стереотипа, не описује глобалну ситуацију и што је најбитније… увијек се налази у центру збивања… акције.
Ради се на Брегзиту, господин Бенон је ту, прави се кампања за господина Доналда Трампа, господин Бенон је ту… постаје савјетник предсједника Трампа па бива отпуштен… шета по Европи и консултује борце за слободу, уз остало и Лигу у Италији прије неколико недеља.
Вјероватно је све то случајно, као и то што је фирма Кембриџ Аналитика откупила податке од Фејсбук-а када је господин Бенон сарађивао са њом и то што је, током изборне кампање у Америци, уз господина Бенона, најближи савјетник тадашњег кандидата Трампа, био господин генерал Мајкл Флин, пензионисан са мјеста начелника главне војне обавјештајне службе.
Свијет је пун случајности, како би иначе био слободан и демократичан. То што се ова рубрика зове како се зове… то је само доказ заблуде аутора који је и иначе склон заблудама уз остало и због тога што му је чудно како то да израелске фирме које су власнички повезане са поменутом Кембриџ Аналитиком воде изборне кампање како владајућих тако и опозиционих партија у Србији и Црној Гори.
Ако у свему овоме може бити закључка… како о Италији, али и шире и ближе…
Италија је била позната, а и сада је, по огромном броју партија које су имале задатак да направе привид да у постоји политичка понуду, критичари се углавном споре око тога каква је понуда али обратите пажњу да ли било ко полемише да ли постоји политика у било којој понуди или све силне понуде постоје управо да се неби примијетило непостојање политике?
Осим обећања, весеља, дијељења сендвича а срећнијима и дневница да ли постоји политика осим као систем мање или више плаћених радних мјеста којима је једина функција да буду украс пореске полиције и чувари банака? Да ли ово своди државу на онај опис жене, извињавам се на вулгарности, као украса око њеног полног органа?
Ако је неимање политике, поготово целовите и што је најбитније властите, а не туђе узор посједовања државе која је у стању само да се закуца у зид дужночког ропства… онда се хитно треба извинуту Турцима што су били оптужени за претјереано харачење. Можда због тога Ердоган тако често сада и долази на Балкан?
Ако је све ово овако… да ли је нормално да се људи чуде што живе у незадовољству… и Италијани, а и разни други.
И како би у ствари требало да буде нормално… да ли би требало реално сагледати историју, поразе и побједе и извући објективна властита искуства и шватити властиту ситуацију и позицију… да ли и даље пратити будале и фукару која нас тјера да пјевамо уз грешке које правимо или заплакати уз некога ко има и минимум поштења и мало мозга… макар ово плакање значило да нас тај вуче за уши да би постали већи и тјера батином да избије глупости из нас? Ако већ нисмо у снази да промијенимо положај у односе са другима да се макар не лажемо између себе и направимо, ако ништа друго поштетнију и ефикаснију заједницу.
Да ли би било нормално да погледамо око себе, видимо са киме и како можемо нешто радити или да сањамо неке далеке свјетове за које је упитно да ли уопште и постоје, а и ако постоје што ћемо ми радити у њима? Чекати да нам неко плати рачуне за струју и кабловску телевизију… да би могли наставити гледати и слушати о још бољим свјетивима?
Што ће се десити када нам тај неко престане плаћати рачуне?
Управо се на том питању тренутно ломи политичка ситуација у Италији. Када ово кажем, не мислим на то да ли ће се и када ће се формирати нека нова коалиција, већ на то да ће се врло брзо видјети колико су људи спремни да демократију и даље купују у оваквом супермаркету.
За сада покрет Пет звјездица најављује проширења поља борбе. Сада ће се виђети колико су аутентични. Уколико и они крену „мирно, путем преговора и поштовањем демократских вриједности“ све ће вам бити јасно. У оквиру уобичајених и системских параметара ситуација је толико безнадежна да се мора појавити неко ко ће пробати и нешто што за почетак можда дјелује неозбиљно, или чак лудо. Ако збиља жели било какву промјену.
Да не буде сумњиво што ја, као Црногорац, ово пишем, нисам са њима шверцовао дуван, прађед ми је умро у њиховом логору, а стигли су, уз асистенцију дијела комшија чији би унуци и сада за њима у заједницу, да нам опљачкају и запале кућу, сматрам да треба навијати за Италијане чак и када није најјасније што раде, уз остало они тако играју и фудбал и добро им је ишло.
Иако у Европској Унији има неколико јачих и већих, а много стабилнијих држава, ја сам увијек вјеровао да ће Италија бити прва која ће се спасити из европског раја, или Рајха како хоћете. Ради се о народу који како својом величином, нивоом развоја друштва, историјским искуством, географском позицијом и културом има најбоље предиспозиције да буде свој и на своме.
Ако они не успију мањи и слабији од њих сигурно неће.
П.С. Најкасније за пола године, кад истегне грејс период којег је господин Доналд Трамп дао Европљанима везано за наставак сарадње са Ираном, изаћи ће текст са идентичним насловом само ће умјесто Италије на почетку наслова бити Немачка… а на крају наслова Русија. Тек тада ће се створити објективне околности да се напишу текстови који ће у наслову моћи да садрже Црна Гора или Србија… и њихови изгубљени а слављени ратови…тек тада ћу рећи и на који мислим.
***
Насловна фотографија – Пропагандни материјал Трећег Рајха
