Све сам у животу био: и страни плаћеник, и домаћи плаћеник, и издајник, и комуниста, чак и педер, и румунски шпијун и, на крају, дочекао сам да будем и хрватољубац. Кад саберем све ово, биће да сам гори од Пере Луковића и Наташе Кандић заједно. За чудо дивно, и даље добро спавам, немам муке савести што сам овакав и онакав, а псовачи и мрзитељи ми се никако не појављују на вратима, већ стоје чврсто укопани у Фејсбук шанчевима.
Одмах да буде јасно: не пада ми на памет да се извињавам некој хуљи, која је рођена пре двадесет-тридесет година и која сада србује из комунистичког стана, што сам рођен и одрастао у СФРЈ. Нисам бирао земљу, нисам бирао ни народ коме ћу припадати, али нећу битангама да се извињавам што нисам клеро-националиста. Била ми је младост добра, у оној земљи.
Имам неколико пријатеља Хрвата и ни мало се не осећам мање Србином због тога. То су, по именице их наводим, овако за прву руку, а можда сам неког и заборавио: Јосип, Крешо, Анте, Томо и – Звонимир. Овом последњем је име, заправо, псеудоним. О њему на крају, јер сам с њим веома добар пријатељ.
Дакле, зову ме телефоном, једног дана, браћа Анте и Томо, Херцеговци који имају неку кафану у Загребу и слатко се испричасмо. Причају слободно, јер остала браћа неће сазнати садржај разговора. Садржај је, запаво, баналан: кажу ми да им се допада то што радим, те да, у Хрватској нико не сме тако слободно да прича. Ништа нарочито. Ништа нарочито – ко не зна тамошњи миље. То што су мени рекли телефоном, у заиста срдачном разговору, не би смели да понове ни пред широм фамилијом. Такав дух влада Хрватском. Људи и кад не мрзе Србе, морају да се праве да их мрзе, иначе не би били прихваћени као родољуби. Тамо агресивни брђани одређују шта је патриотизам и шта је дух нације, те ко је добар Хрват, а ко није. Загорци и Истрани се слабо питају. Нешто слично нашим десничарима, који одређују меру српства, а често и срБства, који ти мере сваку латиничну реч, који би, да власт имају, једнако поразбијали латиничне табле, као Хрвати ћириличне и…да вам не ширим причу, све знате. Разлика је што су овде десничари карикатура, а тамо је домољубље обавезно и везано је за само постојање нације. Без србомржње, домољуби не налазе у себи патриотизам, што баш и није нека срећа. Добар Хрват је само онај Хрват који мрзи Србе.
Наравно, будаласте дефинциије нису тачне. Хрвати који не мрзе Србе нису у већини, али за њих не важе мањинска права: не смеју ни да писну, ако неће да навуку себи домољубе на врат. Зато Томо и Анте не би смели да са мном разговарају онако како су разговарали, у присуству друге браће. Срби то не разумеју: по нашим кафанама ретко се налазе српске заставе, док је тамо одсуство хрватске заставе, или слике Анте Готовине, индикација на мањак патриотизма. Такву кафану би Херцеговци заобилазили у широком луку.
Крешо ми честита уредно сваки празник и његова уљудност је изузетна.
Јосип је мој колега политиколог (никад му презиме нисам изговорио, да му не бих правио проблеме, ако неко од домољуба слуша) и достигао је толики степен разумевања и знања, да се одатле не може много више. Примећујем код њега да не одваја судбину Србије и Хватске, јер влада широм сликом и види заједничку пропаст као последицу позапдњачавања и грађанског духа. Да ме неко пита, рекао бих а је он озбиљан, веома озбиљан хрватски патриота, који истински брине за отаџбину и схвата да су српско-хрватски односи, ма како напети били, заправо периферија једног грандиозног процеса, који потапа и нас, и њих. Не дао му Бог да тако нешто каже у кафани, или на улици: дух хрватског народа још увек није спреман да прихвати било какву политичку конструкцију у којој нема простора за мржњу према Србима.
Мала међуприча: имам рођака, зета заправо, који је пола Хрват, пола Србин и у својој струци је достигао врх. Не могу да кажем о коме се ради, али предаје на четири факултета-два српска, два хрватска. Отприлике је пола године тамо, пола овде. Има и фамилију у Хрватској, код које углавном и одседа, кад предаје на тамошњим факултетима и има двојни идентитет, што је доиста ретко на овом подручју: не може да убије ни Хрвата, ни Србина у себи. Једном сам га питао где би радије живео, кад би морао да бира? Брзо ми је одговорио: у Србији. У Србији због тога шро постоји широк спектар гледишта на све, нека врста духовне анархије. Тамо је (у Хрватској – цитирам његове речи) политички став ђубретара и академика исти, иако овај други то лепше излаже. Нема разноликости, углавном влада клише. И, наравно, пенали за оне који нису у клишеу.
Беч и Ватикан су створили хрватску нацију; не мислим да хрватски народ није постојао и раније, али био је развучен на релативно великом простору, тако да су Вараждинац и Имоћанин били прилично страни један другом, од говора, до начина живота. Црква и Беч су поравнали све и створили политичку нацију. Ми, Срби, међутим, често заборављамо да смо ми из народа у нацију прешли тек после Првог св. рата, када су делови српског народа, који су имали веома различит развој, спојени у једну нацију, први пут живећи у истој држави. Пироћанац и Ужичанин су се разумели таман колико и онај Имоћанин и „Вараждинец, домовине син“. Разлика је мала, али и није: у стварању српске нације је далеко мање учествовао верски моменат. Није да црква није гурала нос, покушавајући да из српства истисне све што није православно, али Срби, у то време, нису нарочито фермали цркву, већ су живели своју народну веру, с оне стране ученог православља, а и српски владари нису волели да им црква води политику. Српска нација је мање верска, више буржоаска творевина. Овде је клеро-национализам безизгледан, док је у Хрватској ноторни облик у коме егзистира нација.
У сваком клеро-национализму има нечег дубоко вештачког, лажног, нечега што није интимно осећање, већ екстерна емоција, нешто што је за приказивање другима и пред другима. Замислите да наши клеро-националисти, лажни патриоти као и они хрватски, одсудно, у размерама нације, намећу своје агресивне ставове и да играју своју омиљену игру, коју ја зовем „надсрбљивање“, односно такмичење ко је бољи Србин и разумећете „надхрваћивање“, које је омиљена и најзастпуљенија друштвена игра у Хрватској. То уме да оде далеко: први српски филм који је титлован на хрватски, био је филм „Ране“, Срђана Драгојевића. Пола филма се није чуло од смејања публике, јер већина Хрвата види будалаштину, али јој се смеје само у мраку биоскопа. Кад се попале светла, сви су домољуби.
Да ствар буде интересантнија: „Сељачку буну“ Аугуста Шеное, Хрват из Херцеговине не разуме, њему треба пре превод те његове националне литературе, него превод српског филма. Истраживање хаплогрупа је показало да смо међусобно генетски најсличнији, језик нам је готово исти, а мешовитих бракова има прилично, што битно подрива читаву конструкцију ватиканско-бечке тисућљетне нације. Стално се, управо због ових парадокса, подгрева србомржња, као арматура нације. По мом мишљењу, то није на корист хрватског народа, али је то њихова ствар. Нико не треба да воли свој народ мрзећи туђ.
Сад долазим до Звонимира, мог друга, који често пише испод мојих објава. Неким мојим пријатељима то делује онако, притивсрпски, а прохрватски. Донекле то и јесте, али он је Хрват, било би глупо очекивати да заузме наше становишта, као што ни ми не бисмо њихово. Оно што хоћу да кажем је следеће: Звонимир је лично прешао огромну баријеру, коју ми, овде, не осећамо. Искорачио је из мржње и нетрпељивости. Држи своје, али не сере по туђем. Ко не зна Хрвате, не зна колики је то корак: причати са Србима без псовања, вређања и мржње.
Неки дан сам пустио један клип, у коме сам показао да и ми, и Хрвати, имамо исте песме и својатамо их. И ми, дакле, и они, певамо „Тамо далеко“, „Која гора, Иво“, а „Хвала теби, чича Дражо“ и „Ево зоре, ево дана“ имају исту музику, као и неке друге песме. Наравно, да сам се ухватио у расправу с неким другим Хрватом, прво би ми се испомињао мајке србочетничке, али Звонимир је мудар: у две реченице смо скапирали ствар. Не можемо да знамо шта је чије, што значи да би могло бити и наше, и њихово, да не постоји сигуран начин за разликовање. Словеначку песму, или макеодонску, одмах познате. Зато је Звонимир, иако хрватски патриота, што подразумева шаховницу, песме и слично, ипак направио корак од седам миља и нисам сигуран да би његови земљаци благонаклоно гледали на његов однос према Србима. Ово кажем без злобе: у Хрватској је не бити србомрзац озбиљан подвиг. Пре свега, лични подвиг.
Да ме неко не разуме погрешно: никад нисам видео Хвар, Брач, или неку сличну туристичку дестинацију. Ишао сам у Пулу, на филмске фестивале и сведочим: Истра је Космос за себе. Не сањам неку нову Југославију и не бих желео да је неко створи. У Словенији сам се осећао тескобно, у Босни се живела лаж. Шиптари, то сам знао већ у првом разреду средње школе, не желе с нама. Ипак, нисам никад нашао у себи снагу да их, мислим на све њих, мрзим. Човек не може да промени друге, може само себе. То важи и за нације. Туђман је био у праву када је рекао да је НДХ израз повјесних тежњи хрватског народа. То нашем уху не годи, али то је тако. Нашем уху не годи ни очигледна чињеница да је Косово ван Србије, али наш укус за туђе подухвате и схватања, неће изменити реалитет.
Многи Срби, који су прогањани и чији су преци у јаме бацани, имали су прилику да одбију путовницу и домовницу и тако покажу колико су их усташки злочини погодили. Ко је пропустио прилику да одбије, данас треба да ћути. Ко је одбио путовницу и домовницу, има право на своју љутњу.
Не бих желео да вређам ни осећања свог народа, али старији памте да је Симо Дубајић, са својим Крајишницима, побио грдне усташе и то не само у Блајбургу. Ми то доживљавамо као праведну одмазду, што негде можда и јесте, мада је тешко поверовати да су тамо проверавали коме су руке крваве, коме не. Биће да су их клепали као и они Крајишнике – отприлике. Насупрот, међу српским ппосткомунистичким националистима широко распрострањеног мишљења, да су Хрвати добитници Југославије, ја не мислим тако. У Југославији су народи надрљавали сразмерно величини – највећи највише, па онда редом. Добитници Југославије су Македонци и Муслимани, који су први пут добили нацију. Уосталом, комунисти су Хрватску бановину скратили за трећину и од ње направили СР Хрватску. Не верујем да то Хрвати сматрају добитком.
Постоји једна разлика између нас и Хрвата, која је знатна: да су јачи од нас, згазили би нас као буве. Да смо јачи од њих, не бисмо прстом мрднули. Постоји разлика између четника и усташа: четници су ратовали против Бугара, Турака, Шваба, Немаца, партизана, а некад и међусобно; усташе су ратовале само против Срба. То је војска која другог непријатеља није имала, нити ће имати.
Са порастом општег атеизма у Европи, па и у Хрватској, јавља се и једна мала, али мудра група хрватских интелектуалаца, која види да ће Хрватска пропасти са Србима, или без њих, свеједно, услед пљачке, демографског пада, осиромашења итд. Тај је глас још слабашан, али ће, како време пролази, бити све јачи и то не зато што почињу да воле Србе, него зато што ће почети да воје дупе више воле, него што Србе мрзе. Од оне приче, с почетка Деведесетих, „хрватска лисница у хрватском џепу“, завршило је са „хрватска лисница у џепу хрватских тајкуна и страних господара“. Историја не прашта онима који не разумеју процесе. Ни нама, ни Хрватима, једнако.
Долазе тешка, веома тешка времена и, иако моја реч нема тежину ни код Срба, камо ли Хрвата, та времена неће наградити мрзитеље и псеудопатриоте. Ако смо нешто научили, а ваљда јесмо, то је следеће: док се неко богати, а неко гине, ту патриотизма нема. Ту је он само парола, којом богаташи турирају сиротињу, да изгине за њихове интересе. Истина, сиротињу и није тешко натерати да гине: у свакој земљи, за њу се боре они који имају најмање бенефите од ње.
Ако оволико не можемо да научимо, онда заслужујемо да пропаднемо и ми, и они.
Насловна – Владимир Величковић, Гаврани
Начелан став,
Јел Бог један и универзалан?Јесте.
Христ проповеда једног Бога Оца. Творца и сведржитаља Неба и Замље. Свега видљивог и невидљивог. Јел Христос прповедао јенакост и универзалност вере у свим народима. Све је ово јасно у Новом Завету. Јел Свети Петар пострадао за истину у Риму? Јесте. Јел он био Јеврејун,? Јесте. Јесу ли Петар и Павле у Европу денели Божију Реч короз Христово страдање и Европу христијанизовали? Јесу. Европски народи од пагана постају Хришћани? Јесу.
У прошлом, 20. веку хрватски писци, сликари, композитори, филозофи и лингвисти обраћали су се својим писмима српским књижевницима најразличитијим поводима, почев од издавања њихових књига и објављивања њихових текстова у часописима у Србији.
.Међу хрватским уметницима и интелектуалцима који су писали пријатељима у Београд били су Антун Густав Матош, Августин Тин Ујевић, Густав Крклец, Мирослав Крлежа, Бела Крлежа, Владан Десница, Ранко Маринковић, Иван Мештровић, Владимир Назор, Добриша Цесарић, Аугуст Цесарец, Милан Беговић, Антун Бранко Шимић, Милан Решетар, Антун Барац, Љубо Визнер, Владо Готовац, Јаков Готовац, Јуре Каштелан, Игњат Јоб, Миховил Комбол и други. Закључак; Нема лоших народа има лоших људи.
Брат је мио које вере био, када братски чини и поступа, вели велики духовник Његош
Стварањем хрватске државе створен је огроман набој код них , јер су остварили свој сан. Тако како време пролази и тај набој ће спласнути.
И за крај,зар ово није потврда истине: Ноам Чомски, један од најистакнутијих светских интелектуалаца, придружио се листи потписника Декларације о заједничком језику потписаној пре годину дана,
Помиренје мора почети од Ватикана, СПЦ, Исламске Заједнице. Све три кофесије да пруже руку помирања, и изразе Богоугону љубав и праштање за злодела учињена кроз векове. Која су почињена намерно или ненамерно једних другима и да клекну заједно пред све страдалничке хумеке од Јасеновца до Поточара,.
Е од тог догађаја, када би Бог дао, ће се писади боља историја Балкана.
Јер ако има Бога он ће то услишити, опростити и благодарити. А пак ако га нема онда наступа нововековни варваризам ка међусобном истребљењу,
Значи све је у рукама божијих Пастира.
Они ваљња су највернији међу својим паствама. Па зашто то и не ураде?
Е то је већ Божија тајна.
Ako budemo čekali da nas mire popovi i hodže nećemo dočekati njima je posao mržnja
@nebitan
E to ti ti je sa Kraljom Petrom fenomenalno. Zato sad živiš kao izbeglica.
A Hrvati rešili svoje pitanje i napravili nacionalnu državu. Ono što nije ispeo ni Hitler ni Pavelić uspe Tuđman.
Alal ti vera na bistrini.
Ja nisam izbjeglica i u vojnu imam upisanih oko 1000 dana ali možda bi mi bilo bolje da jesam jer ne znam za što sam se borio, za ovo što se zove RS sigurno nisam. Mog bivšeg tehničkog poznam 35 godina od prve godine faxa i da si ti bar upola čovjek kao on đe bi nam kraj bio ali detalje njegove biografije ne mogu objaviti jer je vjerovatno jedini u ex yu sa takvom biografijom. Tamo sam radio nekoliko godina i to mi je jedini period života kad sam imao većinu prava iz radnog odnosa i platu od 1,5 prosječne a u „mojoj“ RS nema posla za mene. I da si bar upola čovjek ko on napisao bi da su ono što nisu Pavelić i Hitler uspjeli uspjeli Tuđman i Zljobo
@nebitan
Ti od moje univerzalne ideje pomirenja dođe do ličnog preživljavanja.
Vidim imaš faks a i ja imam nešto. No to nije bitno. Nebitni, revolucija jede svoju decu.
Oni u prvim redovima nisu više među nama, njih je pojela revolucija. Sad vladaju neki drugi ljudi i drugi zakoni. Ali to više nije važno. Istoriju pišu pobednici.
Nego vratimo se mi na pokajanje i duhovno čišćenje.
Pretpostavljm da si Hrišćanin. Ako jesi onda za tebe važe Hristjanska načela. A Hrist reče- Kada se Ja vratim nemoj da vas nađam na spavanju. I pri svom dolasku okupi Spasitelj izabrane od svih Naroda i reče im idite propovedajte i objavita moj dolazak. I izabrani to učiniše. E sad se svi narodi za grahe moraju pokajati i oprostiti jeni drugima. Eto moj dragi nebitni rešenjai I tada zavlada večiti mir. To kažu proroci.
Ja nebitni neznam drugog puta osim ovog. A to verovatno misle i većina Balkanskih naroda. A vi vidim stvarate državu monstruma. Ge svi hoće sve i sad ne poštuju civilizacijske tekovine i volju Božiju. Ovo važi za tebe vernika. Ako si pak neki druge fele onda ti tu ne može niko pomoći. Živ ti meni bio i razmisli.
Najteže je budali objasniti da je budala, a ti si, nažalost, upravo to.
@nebitan
Sam se oslovljavaš pseudonimom nebitan. To sve govoru o samoprojekciji tvog Ja prema društvu.
E to je dragi moj prijatelju trijumf Serpskog zla.
To je posledica mržnje koja razjeda individuu izgubljenu u lavirintu života.
Izazvao si polemiku. Nisi demantovao ni jedan stav koji je univerzalan i neoboriv i osobno gnevan padaš u amok.
E tako se ne može spasiti Božanski lik u nama.
Želim ti sve najbolje a prvo smirenoumlje.
Drugo, neka ti razum nađe mesta u srcu. Biće ti lakše.
Mržnja na Srbe je državotvorna.
Prije 7-8 godina vozim se putem Posušje-Tomislavgrad sa mojim tadašnjim tehničkim direktorom Hrvatom iz tih krajeva na dan oluje. U neka doba on uključi radio ali na toj stanici samo rodoljubive on okrene drugu opet isto okrene treću isto on se unezgodio a ja kažem mogli bi i zapjevati koju i počinjem „Marširala kralja Petra garda“ na melodiju neke njihove „patriotske“ samo me pogledao i nasmijao se
Za autora par važnih činjeničnih ispravki, koje će verovatno uticati i na zaključivanje koje sleduje:
1, Srbi su PREDMODERNA nacija. Molim vas obavestite se .Ne morate čitati sprske autore, ako sumjate u njih,i imate i svetske, Entoni Smit, Erik Hobsbaum itd.Srbi su i Zavetna nacija,i to je jeste povezano sa religijom.
Srpska religija je održava svest kod ljudi i Srbi iz udaljenih krajeva su imali narodni identiet.
2, SPC nikad nije terala od srpstva druge vere, niti je bilau poziciji to da radi, već su se drugi lešinari bavili rasrbljavanjem. Taj lažima poreklo na Peščaniku
3, Hrvtski narod zapravo je nakon osmanske invazije zapravo izgubio identiteti raselio sevelikim delom. Njihov identitet je opstao je u okviru buržoazije u Zagrebu. Čovek iz Imtoskog je verovatno bio samo Dalamtinac,.iimalolkalni identitet. Od Koncila u Zagrebu 1900.kada su svi balkanski katolici koji govore slovenski imali postati Hrvati I to možete proveriti.
Pozdrav!
Vilogorski,
Za pomirenje, simbol je samo početak procesa. Kleknuti, izjaviti, pomoliti se, tražiti oprost, to je sve neophodno, ali za pomirenje je potrebno realno pokajanje, pa čak ni tada uvređeni-oštećeni ne mora da oprosti. To je njegova milost, ali ne i obaveza. A i postoje neki gresi koji i ne treba nikada da se oproste. Bolje je živeti na distanci i izolovan, nego se miriti, čak i kada se neko iskreno pokaje. Neke stvari će se zaboraviti kroz nekoliko generacija, ali se ne mogu oprostiti. Uz to, iskreno kajanje mora i da se prevede u konkretne pozitivne akcije da oštećeni zaista vidi da se nešto promenilo u krvniku.
Empirijski gledano, postoji razlog zašto ovim svetom uspevaju da vladaju Hilteri, Staljini i ostali zlotvori. Zato što hrišćanski moral nije jasan, a u delovima gde je jasan, nije jak, a ne samo da je slab, već je i kontraproduktivan. Ko tebe kamenom, ti njega hlebom, spada u anti-civilizacijsko ponašanje, to je podsticaj krvnicima. Kad ljudi odustanu od morala na zemlji, ovde i sada, već ga delegiraju nekom na nebu, zlikovcima se otvaraju sva vrata.
A nije istina da bi se ljudi satrli ako ne bi opraštali jedno drugom. Izolacija, izopštenje, diskriminacija su načini da potencijalni zlikovci vide šta ih čeka ako se usude. Oproštaj je nešto najskuplje u ljudskom ponašanju. To zaista treba zaslužiti. Ta pravila važe i za pojedince i za grupe.
A što se tiče onoga, da ne postoje loši narodi, nego samo loši ljudi, to je tačno, ali to se mora stalno proveravati, nikako podrazumevati. Kad pitaš nekog iz naroda u čije se ime činilo zlo da li se on odriče i da li osuđuje šta se tu radilo, tek ako na to pristane, može da počne razgovor. Razgovor je najbolji način da se rešavaju konflikti, ali se neke stvari moraju rešiti pre razgovora. Ko tvrdi da je Jasenovac bio neophodan u stvaranju hrvatske države, ne može da se kvalifikuje za razgovor, čak iako lično nije nikom ni nokat slomio.
@Marko
Empirijski gledano, postoji razlog zašto ovim svetom uspevaju da vladaju Hilteri, Staljini i ostali zlotvori. Zato što hrišćanski moral nije jasan, a u delovima gde je jasan, nije jak, a ne samo da je slab, već je i kontraproduktivan.
Vi Vaše viđenje ste zaogrnuli jakom racionalističkom logikom. I na tom polju su stvari prilično iskustveno i logički jasne.
Međutim ovakvae teme obično sadržajno imaju dublju konotaciju. tako da se stvari moraju iz realnog sveta nužno premestiti u matafizički ili pak jasnije rečeno religiozni.To u relicgioznoj dogmatici su sve sami paradoksi koju ne podležu racionalnoj analizi. Bog je kod Kjerkegora apsolutni patadoks. Znači nedokaziv.
Ali ajmo vratiti se u oblast života živog. Znači objektivne stvarnosti. Upitajte se našta bi danas Evropa ličila da nije primila Hrišćanstvo?
Drugo uzmimo Hristov odgovor na pitanje lukavog carirnika, kada je Hristu pokazao zlatnik sa likom Cezara, i upita ga:“Učitelju čije je ovo“? Hrist odgovori – Bogu Božije a Caru Carevo. U ovoj paraboi se jasno dele ovozamaljska i Nebeska vlast.
Ali zaljučimo komentar sa genijalnim Kantom.
Kantaova čuvena beleška o koju se i danas sapliću egzinstecijalisti glasi:“ Čovaka sam morao ograničiti da bih ostavio prostora za Boga“.
Tako da ovozemaljske patnje ne možemo apsolutno izbeći. E ono što je do nas, verujućih i neverujućih, je da mudrim življenjem možemo ih umanjitu. Primer Japana posle drugog svetskog rata, kjoji je strahovito nastradao od atomske bombe, ali je stegao srce i pružio ruku pomirenja neprijatelju. Japan je 50-ih godina bio na nivou BDP kao i SFRJ. A danas? E to je život živi iako nisu Hrišćani.
Pozdrav,
pročitah ceo Milanov tekst, a ovde se u komentarima raspravlja o hrišćanskoj dogmi., ne vidim baš neke veze…al kolko vidim slabo se poznaje prava isusova uloga…