Милан Миленковић: Пад Вучића

Пад Вучића

илити

Како будет премудра србска опозиција, пробужденијем народа сербскаго, с владавине уклонити агарјанина Вучића и преполовити цену бифтека у ресторану скупштинскоме?

И? Кад пада Вучић? Поподне? Добро, не поподне, али до ујутро сигурно. Најкасније до краја недеље. Зашто? Зато што овако више не може!

Ово је ноторна, већ помало досадна и хиљаду пута промашена теза српских патриотских политичких аналитичара. Све што су могли да погреше, погрешили су. Не само да није пао, него неће скоро ни пасти, а неће ни умрети од неколико озбиљних болести које му се приписују, бар неће скоро.

Српска патриотска политичка аналитика је посебна прича, већ и стога што нема шарлатана који се у њој није окушао. Занимљиво је, међутим, ово: од 5. октобра наовамо, Србија је имала низ безначајних и жовијалних политичара на власти. Ђинђић је, за убедљиву већину патриотских аналитичара, био визионар и реформатор, иако се, из авиона, видело да је шибицар и ваћарош. Коштуница је најпрецењенији српски политичар у последњих двадесетак година, а патриоти су кудали ланац на њега, толико су га волели. Коштуница је побркао све, а нарочито нацију и демократију; био је легалиста, који је, потпуно легално, обогатио своју околину, а вероватно и себе; приватизовао је бесно, иако је и будалама било јасно да је то разваљивање привреде; постављао је за министре кога му Запад прстом покаже, укључујући и Вука Драшковића; пуштао је косовске терористе из затвора и развалио заједничку државу са Црном Гором, али за њега је увек постојао изговор, најглупавији могући, додуше, али ипак изговор: да није било њега, било би још горе!

Тадић је био више кабаретска појава, шампион водвиља, човек који никад дан не би владао без наше јуначке особине да се увлачимо у дупе сваком ко је изнад нас. Сумњам да би био способан да води пиљару, а не државу, али то је Србија – у њој може да влада свако.

Какве су то визије биле и какве личности, какве политике и какви политички умови, говори да је све што је водило Србију до 2012. доживело крах: и ДСС, и ДС, и СПО, и Г17+. Овај крах показује да у тим странкама никад није ни било ничега, осим привремене радости за будале, које су веровале да пред собом имају визионаре, легалисте, или бар манекене. Савршено политичко слепило.

Онда се појавио најпотцењенији српски политичар овог миленијума – Александар Вучић. Голим оком се, што се каже, без великог удубљивања, видело да је најозбиљнији српски политичар после 5. октобра. То је потпуно промакло патриотским аналитичарима. Није им био симпатичан, па су му предвидели кратку каријеру. Тако се код нас анализира.

Српски народ, у погледу политике, има двојну природу. У првој књизи Платонове Државе, Сократ и Тразимах воде дијалог о правди, поштењу, храбрости и истини. Сократ је само лик у књизи, а не славни филозоф и учитељ Платонов, колико да не буде забуне. Сократ, дакле, у књизи серуцка о великим принципима, док га Тразимах „хлади“, говорећи му да је „правда оно што је корисно јачем“, или да се „мали зликовац убија, а велики слави“. Ништа то Сократ не ферма, него држи говоре у славу врлине или, што би се рекло, једе говна.

Е, сад, Срби су сократи кад су далеко од власти; пуни су принципа, идеала, свака друга су „правда“ и „истина“ али, како се примичемо чантри (кожна торба у коју пијачни квитари стављају паре), све више заузимамо становиште Тразимаха. Таква нам је јуначка природа, јер се наши велики принципи, у судару са парама и привилегијама, претварају у керов пенис.

Ђинђић је крао к’о сврака, Коштуница је био оперетска појава, као Сократ у Платоновој „Држави“, који није капирао ни људе, ни околности, Тадић је презирао обичан народ, а Вучић је тај народ разумео. Разумео је ону природу не Сократа, него Тразимаха у српском народу. Разумео је да, кад ти Србин приђе и крене да ти кења о великим идејама, правди и истини, не треба да помислиш: „шта овај човек мисли“, већ „шта овом човеку треба“? Због чега прича причу, а не каква је прича? Због тога је Вучић делеко способнији и успешнији политичар од својих јадних пртходника.

То, наравно, није добра вест, јер своје способности не користи ни у корист народа, ни у корист државе, али је очигледно да је врхунски технолог власти, да изванредно, за релативно мале паре, корумпира велики део народа, било обећањима, било неком сићом, те да је све политичке циљеве оборио до нивоа потреба које треба задовољити. Пошто су и наше, и његове потребе веома ниске, ниски су и циљеви.

Ипак, вајни аналитичари упорно одбијају да виде Вучићев таленат, иако он влада већ пуних шест година, без икаквих назнака да би та владавина могла да се оконча, осим у главама патриотских аналитичара, наравно. Ту се окончава два пута месечно. Ђинђић, Живковић и Коштуница су поделили првих осам послепетооктобарских година, Тадић је захватио четири, јер је бледи Мирко Цветковић, и сам сенка,  био председник Владе у у сенци Тадића, а Вучић сам влада већ шест година.

Његова патетика, његово афектирање и пренемагање, ометају плитке умове да виде шта се крије иза паравана.

Прво: Вучић је одлично схватио да се стварна моћ налази у партији, а не у државним органима. Николић је направио, могуће и под притиском странаца, озбиљну грешку што је напусти место шефа СНС-а („порасло дете, осамосталило се“). Тог дана, кад је абдицирао у партији, Николић је балавио као коза на слан тучак, јер је осећао да ће , без странке, прећи из фауне у флору, односно да ће постати фикус. Богати фикус, али ипак фикус.

Друго: Вучић је пронашао једини начин да спречи Запад да му ствара противкандидате: уништио је опозицију. Запад данас није у стању да створи иоле кредибилнијег такмаца Вучићу, јер он сваког провуче кроз блато и убије га пре него што се овај роди. Покушаји са Јеремићем и Јанковићем су пропали.

Треће; Вучић није направио грешку као Милошевић и ови после њега, а то је да држи само пар кључних медија. Ставио је шапу на комплетну медијску сцену. Само нулта критика је добра кртика.

Четврто: Боље него ико, Вучић је схватио постмодерниситички свет – у том свету није важна објективна егзистенција, него да ли нешто изгледа као објективна егзистенција. Лажни новац такође купује ствари, ако се не зна да је лажан.

Пето: Вучић није први нихилиста у српској политици, али јесте савршени нихилиста. За њега све има цену, а ништа нема вредност.

Шесто: Мислим (мада не знам засигурно) да му одговора што је овако потцењен од стране и Другосрбијанаца, и патриота. Када би га озбиљно схватали, озбиљније би и размишљали о томе како да га помере, мада сам мишљења да ово што данас скаче по српској опозицији нема капацитет ни за шта.

Седмо: Битно је интелигентнији од такмаца, а лоша вест је да још увек учи.

Осмо: Док су ДС и ДСС увек били помало гадљиви на просте и неписмене, Вучић их је помазио и устројио као гласачку машину. Схватио је да су они, који оловку узму једном у четири године, најбољи бирачи и да је писменост лоша за политички живот.

Девето: Не пада му на памет да, попут тупаве опозиције, освешћује народ; задовољава се тиме да га контролише.

Могло би се још набрајати, али је и ово довољно да се разуме.

Цезар, присећајући се кризе трупа у Галији, каже: „Морао сам пред легионарима да одиграм ону одвратну представу са псипањем пепелом, плачем и цепањем хаљина, јер су научили да буду обрађивани таквим средствима“. То је оно где је Вучић еон испред липицанера из опозиције: он се не обраћа жени, мајци, шурњаји и свастикама, да оне виде како је он паметан, него се обраћа бирачима и то, да поновимо Цезарове речи, обрађујући их на начин на који су научили да буду обрађивани: даје им сензације, уместо да се, уосталом узалуд, обраћа њиховм разуму.

Опозиција је заробљена у јеном малом, туробном свету, у коме не може да се снађе. Чекају да им неко отвори медије, да заблистају, а не пада им напамет, што због лењости, што због гађења према обичном човеку, да мало протабанају Србијом, да мало оњуше народ и народ њих. Нема медија – нема опозиционе борбе. Саопштења за јавност су највиши домет несрећне и јадне српске опозиције. Чак ни увлачење у дупе амбасадорима више не даје резултате, јер је Вучић Западу већ обећао све, ови немају шта више да обећају. Запад их гаји само за случај Вучићевог непослуха, а не да би заменили самим протоком времена. Чак ни Западњак не мора да буде геније, да би видео каква провалија у политичком знању, ангажовању и енергији, уосталом, лежи између Вучића и неког Бошка Обрадовића, или Стаматовића. И ови би служили као Вучић, дали би све, али не би умели да то изведу тако мило и мазно, без икаквог отпора, као Вучић. Кад једном преда Косово, а тај дан није далеко, имаћемо утисак да нам је терет са душе скинуо.

Врло је важно разумети и ово: Вучић, у основи, не ради ништа против воље народа. Народ само не жели да се зна да је сам предао Косово, да је сам предао фабрике и привреду, читаву инфраструктуру, да је сам од синова правио рузмарине, а од ћерки старлете. Народ воли да мисли да је то неко други урадио, као што воли да мисли да је неки други народ волео Тита, Слобу и Тадића, а не ми сами. Вучић је ту црту у српском народу или препознао, или је неко препознао уместо њега, али он маестрално јаши на њој. Народу треба смоквин лист и Вучић му га даје. Наравно, није он смоквин лист, већ претходна власт и данашња опозиција. Народу је свеједно, само да опере себе од двадесет прелета које је сам начинио за тридесет година.  

Опозицја, а нарочито интелектуалци стално народу потказују Вучића као конвертита, само што је то залудан посао, јер је и сам народ састављен од конвертита, па имају разумевања за вођу. Једини у Србији, који нису конвертити, су комунисти који нису мењали своја уверења. Дакле, један мали, мали део старијих од педесет година. Све остало је прешло Вучићев пут, сад свеједно у ком правцу, а многи су конвертирали више пута него Вучић.

Несрећна опозиција полако одустаје од приче о Вучићевом конвертитству и прорачунатости, јер сад она, грдна, мора да почне да ради све исто као Вучић, само да се избори за мали, врло мали цензус. Макар 5,01%. Платица и субвениционисани ручак. Какво конвертитство могу, рецимо, Двери да пребаце Вучићу, пошто су већ били у коалицији са ДСС-ом, највећим „приватизатором“ српске привреде, са Радуловићем, неолибералом, а сад се намештају Ђиласу и Јеремићу? Разлика је што је Вучић конвертирао за „бинго!“, а ови за тањир чорбе.

У социјално-економској сфери такође не могу да му пребаце ништа: и опозиција је за весели капитализам, само поштенији. У вези спољне политике, немају шта да му приговоре: нико се више пута није срео са председником Русије и од њега добио подршку. Војно смо неутрални, што и опозиција мјауче. Вучић им је свима преузео политику и они су, од смешних ентузијаста, постали само смешни.

Вучић ће, свиђало се то нама или не, дуго владати Србима. Србијом влада Запад, али Србима ће Вучић. Има све што му треба: новац, медије, неспособну опозицију и одличну технологију власти. Докле год прави нове дилове са Западом, безбедан је. Треба да избегава само промају и да не храни лавове у ЗОО врту. Опозицију не мора да избегава. Хоћу да кажем да може да пострада само на два начина: да се оклизне у игри са Западом, или да умре у осамдесетој години живота.

Лично сам одушевљен новим и новим удруживањем опозиције, која се спрема да га скине с власти. Једва чекам. Заправо, знам да га неће скинути, само чекам да чујем плач после неуспеха.

Насловна илустрација – Херберт Џејмс Драпер, Ламент над Икаром, 1898, уље на платну.