Александар Саша Гајић: Алан Форд – видети свет какав јесте (други део)

Група ТНТ и устројство Запада

Сатирична субверзивност врца из сваког сегмента стрипа о Алану Форду. Главни лик, је један типични плавокоси амерички WASP-овац, поштен и наиван (или, можда, помало и приглуп) који се труди да преживи и нађе пристојано посао. Низом грешки илити игром случаја он постаје припадник одрпане групе тајних агената који иду на најневероватније специјалне задатке. Ликом подсећајући на глумца Питера О` Тула (оног који је глумио славног шпијуна, историјски прослављеног авантуристу Лоренса од Арабије), коме је Магнус „уклонио оне неугодне, неуротичне одбљеске“, Алан Форд  је антипод Џемса Бонда, тајног агента 007. Док Бонд преставља прототип митологизованог и мистификованог западњачког модерног авантуристе и специјалисте, оног у доброј мери нечовечног, хладног али и маркантног мачо заводника[1], Алан Форд је сметени, стидљиви наивац који црвени у женском друштву. Он је толико сирот и обичан да га, наизглед парадоксално, управо та обичност и  чини гротескним. Наравно, ту је и црна „егзистенцијалистичка“ ролка у коју га је обукао Магнус како би подсцртао његову несигурност, помодну „баченост у свет“ и сличне, тих шездесетих година помодне, „егзиш“ сартристичко-јасперсовске жваке. Ипак, Алан Форд, у свој својој обичности, има неискварено срце и још по неке квалитете васповске етике: „Алан поседује агилност која се савршено слаже са његовом дугачком фигуром, а можда и природни инстинкт боксера који зна где да пласира песницу. Али, све шансе овог несрећника ту се и завршавају. Иако је бојажљив, плаши се и сопствене сенке, ипак није тешко видети на уснама овог необичног протагонисте слаб осмех наклоности, као да схвата да голорук човек као он мора да љубазно дочека несрећну судбину и да кап воска може имати вредност сујеверја…. Као и у свима који су усамљени, у њему се осећа песник: тема се назире тако што се Алан представља као чаплиновски лик који живи сам, незаконито, у једном голубарнику, сањалица који у сваком новом дану види трачак боље будућности. То даје одређену психолошку густину Алановом лику, заједно са другим особинама који га чине антихеројем после низа хероја у шпијунажи.“[2]

Аланов лик није једини сатирични контрапункт митологизованих ликова савременог света. То су, сваки на свој начин, међусобно потпуно различити ликови бизарних чланова  групе ТНТ. Његов најближи компањон, до бескраја искомплексирани кепец-носоња Боб Рок, обучен у карирано одело попут онога Шерлока Холмса, преувеличан је, острашћени и агресивни антипод  славном детективу, мајстору „хладнокрвног резона“ и крим-технике, што тек ликом представља Магнусов аутопортет-шалу на свој рачун. Сир Оливер, пропали енглески племић и клептоман који никада не пропушта прилику која му се укаже, сурово је наличје иделизоване представе о друштвеним улогама аристократије. Број Један, прави вођа групе ТНТ, је парализовани старац-метузалем што у колицима наликује америчком председнику Френклину Дилану Рузвелту. Он је човек бескрајно великог историјског и животног искуства, јако добро обавештен о туђим непочинствима, што му увек даје добру прилику за уцену. Шкрт је и сребљољубив једнако као и Дизнијев Баја Патак. Дебели Шеф, његов заменик, није само шеф на папиру, већ права супротност сваког шефовања. Неспособан и лењ, он цео дан проводи у спавању у цвећари, где му је главни помоћник и организатор (углавном, у хркању) старац Јеремија – хипохондар који болује од свих могућих  и немогућих болештина. Зато је ту Грунф, натурализовани Немац, војни проналазач скаламерије која никоме не треба, што, за пар долара које му Број Један тешка срца даје, од половних ствари буџи урнебесна превозна средства за, углавном, једнократну употребу.  Додатни Грунфов таленат видљив је  у паролама што их носи на својим мајицама. У њима се спаја немачки „смисао за хумор“ са дадаизмом: „тко вриједи лети, лети вриједи, тко не лети – не вриједи“, „тко хода – не трчи“, „ако каниш побиједити – не смијеш изгубити“ и слично… Ту су и Боб Роков верни и интелигентни пас Носоња, нажалост – лако подмитљив храном; „папига Клодовик“, који се стално прегања са својим газдом, Бројем Један, али му повремено и помаже својим виспреним саветима како да се мисије успешно приведу крају; Скивики, хрчак дебелог Шефа итд…

У атмосфери живота на дну, на маргини друштва, надмећу се до голе коже осиромашени  главни ликови – антихероји и суманути негативци – пародије „злих генија“. Најгласовитији међу њима је, свакако, Суперхик, ђубретар-алкохоличар у чијем смртоносном задаху лежи сила због које се претвара у маскирану злоћу. Он је контрапункт Робину Худу, јер роби сиромашне да би дао пребогатима па (будући тек про форме на потерници) тако постаје идол корумпираних политичара и задригле лихварске елите. Ту су и Гумифлекс, постмодерни криминалац гуменог лица способан да се као камелеон претвори и било кога; Арсен Лупига, антипод Аресену Лупану, што ће рећи  – више лопов, а мање џентлмен-заводник, тим пре што је, испод маскираног и костимираног лепотана-негативца, у питању патуљак на штакама;  Центурион, милионер који се одаје криминалу како би освојио срце чистачице у својој фирми; Бејби Кејт, гангстерка–дух која се повремено враћа на овај свет и хара са својом бандом; Антенмен, омаж Берлусконијевским тв-магнатима што, не бирајући средства, стреме медијском монополу; Катодик, Мр Тромб, убице Фрит и Фрут, Конспиратор (са све наочарама преко „фантомке“ на лицу) и многи други….

Екстремно сироти тајни агенти („32 долара? Тко је икада видео толику гомилу новаца на једном месту!“) из епизоде у епизоду решавају најкомпликованије шпијунско-детективске случајеве у стилу агента 007 и спашавају свет од бизарних зликоваца на још бизарније начине: у недостатку муниције они заробљавају злочинце помоћу прста упереног у леђа; лете трошним двокрилцима и искачу без падобрана… За руководећи мотив при дељењу зараде и залогу јединства унутар групе ТНТ ту је наглавце изврнуто мускератско правило којим се од вајкада руководи Број Један: „Један за све, све за једног“ – односно, по долар за све остале, а сав остатак њему. Будући да се Броју Један за помоћ константо обраћају припадници естаблишмента – одурни, бахати и похлепни ликови попут „градских већника“ припадника полиције и тајних служби те самог Пентагона (генерал Вор („рат“)), а захваљујући црном нотесу чији је садржај о сваком од њих такав да им не би било згодно да му противурече или се ценкају при договору о награди – суме око којих се Број Један погађа и које добија од „циција одозго“ за остале чланове групе, којима углавном припада слава, мисаона су именица. Животно искуство Броја Један не своди се само на пословицу „пара врти где бургија неће“ – оно је, такорећи, свеисторијско и стога врло упутно за обликовање слике о свету. Увек „сувише стар да би учествовао, али не и посаветовао“ Број Један је сведок „праве историје“,оне препуне глупости, похлепе и апсурда. Тако сазнајемо да је Тројански рат почео због Хелениног расипништва а не лепоте – пошто су Тројанци, код којих је побегла, доведени до банкрота хтели да је пошаљу кући, у Спарту, што је за ове друге био повод за објаву рата; да су „генијални“ поморски маневри адмирала Нелсона били последица његовог пијанства итд…        

Већ само горе наведено било би више него довољно да препоручи „Алана Форда“ за штиво које у периоду одрастања представља право упутство за схватање какав је  и како, на жалост, функционише  свет. Али, „Алан Форд“ је увек нудио више. Занимљиво да још нико још није јавно приметио једну веома битну а очигледну ствар:  ону да је устојство групе ТНТ заправо метафора уређења поретка унутар Запада. На врху групе се налази, испрва мистерозни, парализовани старац Број Један. Шкртица – Метузалем, левантијских манира а можда и левантијског порекла („Драги мој Метузалеме, млад си и јак, а ја одвећ стар и слаб за те ствари…“), он одржава дискретне везе са изабраном влашћу и држи је, углавном, уцењеном на основу својих историјских сазнања и непосредних, компромитујућих података о њима. Он договара послове, одређује стратегију и за себе узима лавовски део новца, док све око  друге око себе беспоштедно искориштава. Испод њега, као веза са члановима групе је Шеф, што само безуспешно глуми улогу руководиоца у чему му друштво прави један излапели хипохондар. У групи су: Немац, приглуп и послушан, што слуша команду и за ситни грош оспособљава технику; кочоперни Италоамериканац (са браћом близанцима у редовима Мафије) у коме се смењују комплекси и пусте жеље да се ућари; наивни амерички плавушан који мање-више све ради из идеала, а за то углавном бива награђиван тапшањем по рамену; и еглески аристократа-лупеж, који се, иза углађених речи и манира, добрано користи местом унутар групе за невероватне преваре и крађе. Заиста, нема пластичнијег описа евроатланске заједнице, озлоглашеног „новог светског поретка“, од ликова и односа унутар групе ТНТ!   

„Сатирични“ менталитет, и искуство Балкана, и Алан Форд…

Описани квалитети „Алана Форда“ ипак нису довољни да објасне популарност овог стрипа међу Јужним Словенима. Или, боље речено – нису довољни да објасне изостанак његове популарности у другим европским срединама. Неки су указивали да стрип доста дугује изузетном квалитету превода Ненада Бриксија, вараждинског писца јефтиних крими прича (Тимоти Тачер) који се користио урнебесно смешним конструкцијама из архаичог хрватског језика (чак су и талијански творци стрипа признали да је његов превод бољи и подеснији за причу од италијанског оригинала!). Други су, попут цртача стрипова Александра Зографа, сматрали да је пресудни фактор за култни статус стрипа била иронија где су и власти представљене поквареним, односно да су, у корумпираном систему који је члановима групе ТНТ у решавању задатака били једнака сметња као и класични негативци, многи читаоци препознавали тадашњи трули, корумпирани комунистички систем.

Зограф је овим тврдњама на добром трагу, али, једноставно, није њиме довољно далеко отишао. Чињеница да су многе реченице из Алана Форда ушле у жаргон и постале део овдашњег хумора („Хало, Бинг, како брат?“ или „Цијена, права ситница!“ за нешто што је прецењено, прескупо) говори нам о склоности ка иронији и сарказму, односно о израженом „црнохуморним“ тенденцијама у балканском менталитету. Но, и то и приметно јака црта сатиричног стваралаштва, нарочито код Срба (Стерија, Домановић, Нушић, међу савременицима, у најуспелим делима, и Д. Ковачевић) код којих је посебно изражена социјална критика, по свему судећи је последица историјског искуства са којим тако добро кореспондира „Алан Форд“.

У миљеу сиромаштва, сучељени са пљачкашким поривима великих сила иза „великих прича“ и цивилизаторско-верских улога, са домаћим режимима свакојаких идеолошко-политичких провенијенција којима је једно једино заједничко – да краду, отимају и гуле кожу народу, у доброј мери је изграђено историјско искуство (или то беше „историјско памћење“) које са сумњичавошћу гледа све приче о поретку и друштвеној правди иза којих се, по правилу, крију најнижи пориви. И то није случај само са комунизмом, већ, практично, са сваком „великом причом“ која је крочила на Балкан, од Османлија до Евроунијата. Сатирични, подсмешљиви хумор је и последица овог искустава и одбрамбени механизам са циљем (само)одржања на основу ове спознаје. Покушајмо да осмотримо како изгледа овдашња политичка сцена, или, како је у прошлости изгледала, било када, све докле нам сећање сеже, и имаћемо шта да видимо: за такву галерију карикатуралних ликова, лудака, лопова и превараната, гротескни негативци из „Алана Форда“ су мила мајка!

Суочен са бедом и немаштином, овдашњи „обичан човек“ није идеализовао себе у тешкој борби за преживљавање. У том „сналажењу“, он у многоме подсећа на „аланфордовске“ антихероје. Погледајмо ко су најпопуларнији ликови домаће продукције и одмах ћемо уочити запањујућу сличност: од Мије Алексића и Чкаље из „Сервисне станице“, Шурде из „Врућег ветра“, Пантића из „Тесне коже“, „Музиканата“,  Јарета и Паје из „Камионџија“ до антихероја „Сивог дома“ сасвим очигледно преовлађују народњачки ликови људи пуни мана, опхвраних проблемима, спремних на ситне преваре и по који „успех“ у мору неуспеха у њиховом губитничком животарењу на маргини друштва[3], али и  људи који „имају срца“ да  често и сами себе изненаде јаким, некористољубивим и човекољубивим гестом у мучном им животу. Балканско и социополитичко и антрополошко искуство, када се оголи на своје сатиричне изразе – заиста је „аланфордовско“.

Западна друштва и већина западних људи, управо оних које на генијалан начин   психо-социјално карикира гротеска „Алана Форда“, немају ту и такву врсту трагичног историјског искуства да у пуном виду уоче гротексу света у коме живе. Зато и немају такта за овакав стрип; није им смешан и не разумеју га. Латински медитеранци попут Италијана, данас очигледно имају више оваквог сензибилитета од европских северњака и северноамериканаца. Како је ова спознаја обрнуто пропорционална са уштогљеним, умишљеним „схватањем себе“ – тако и они који себе и „праведност“ уређености света и поретка у коме живе схватају преозбиљно, просто немају чуло за лековиту спознају коју пружа гротескни, сатирични хумор. Они још верују у то да живе у најбољем од „свих могућих светова“, да је друштво у коме битишу углавном праведно, ефикасно и добро организовано, да јавне личности и политичке фигуре нису тек гротескне карикатуре које користе сваку прилику да „тиху већину“ држе на дну, на маргини. У исто су, сећамо се, све уз тврдње како им хумор „Алан Форда“ није нимало смешан, својевремено били уверени и правоверни комунисти те њихови млади каријеристички клонови, док смо ми упијали поуке о гротескним димензијама живота из сваког броја „Алан Форда“ који је стизао на наше киоске и кроз њих добијали прилику да се развијемо у боље, квалитетније људе.    

Литература:

[1] Више код – Гајић Александар, „Џемс Бонд – плејбој у служби глобалног величанства“; Корпоративна носталгија, Службени гласник, 2011, стр. 23-31

[2] Критика стрипа Карло Дел Контеа, Belgrad Alan Ford Page, http://www.yurope.com/alanford/strip/carlo.htm

[3] То је у стручној јавности први тачно приметио Миша Ђурковић у раду „ Прва петолетка: домаће телевизијеске серије и трансформација система вредности у транзицији“, Ђурковић Миша, Слика, звук, моћ, МТС Гајић, Београд, 2009, стр. 33

Текст пренет са сајта Центра за културну обнову – Археофутура:

http://www.arheofutura.rs/drustvo/alan-ford-videti-svet-kakav-jeste-ii-deo/