Ненад Ћурковић: Огледало спектакла

„Спектакл у целини служи као огледало. Оно што се у њему види је драматизација илузорног бекства од свеопштег аутизма.“

Ги Дебор (Guy Debord)

Садашње друштво је друштво спектакла¹.

Сâм појам спектакла повезан је са модерним техничким системом, друштвима у којима доминирају (пост)модерни процеси производње и (нарочито) потрошње.

Друштво спектакла има облик представе, јер је у вези са свим појавама у животу савременог човека, које су настале под утицајем медија.

„Спектакл, схваћен у ограниченом смислу ‘масовних медија’, који су његова најповршнија манифестација, продире у друштво у облику чисто техничке апаратуре. Tреба схватити да та апаратура никако није неутрална и да је развијена у складу са унутрашњом динамиком сâмог спектакла.“ (Ги Дебор)

Спектакл доминира у свим аспектима савременог живота.

Он мења наш однос према стварности и симулација заузима место оног што је стварно. Тако се непосредан доживљај реалности све више губи, њеним претварањем у представу.

Масовни медији не обликују само истину о постојећој стварности, него успостављају и односе између људи, стварају норме и законе који делују унутар садашњег масовног друштва.

Спектакл није само неставрна слика стварног света, него сâма његова суштина.  

Дебор каже да спектакл није само скуп слика, него да је – пре свега –  друштвени однос, однос између људи посредован сликама.

„Данас је непосредно искуство на ивици изумирања. Штавише, готово да не постоји искуство које није посредовано.“ (Џон Зерзан)

Одавно смо у власти спектакла, у систему опште посредованости и пасивности. Спектакл је врхунац друштвеног живота испуњеног контролом. Читав свет је један (глобални) спектакл, који иде према свом главном циљу, потпуној доминацији. Модерно масовно друштво је у суштини спектакуларно, самим тим и  ауторитарно.

Спектакл свима додељује одређену улогу, а све заједно третира као гледаоце, посматраче. Подразумева (масовну) публику, која просто гледа, и ничему се не противи.

Спектакл је чисто посредовање и емитовање референтних призора.  Посредовање људе претвара у посматраче, неактивну публику.  Без посредовања, не би било публике, пасивности, поистивећивања, умишљаја, ни могућности стварања привида. Када је све оспољено, остаје само кулиса (призор) и то онда има искључиво психолошко значење. Заправо, базира се на индивидуалној и колективној уобразиљи.

Спектакл делује тако што манипулише емотивним реакцијама публике.

Генерално, публика не мисли, него само испољава осећања (показује одређену врсту расположења).

То што нам истина више није важна, говори о томе да је и привид сасвим изгубио квалитет, и да се сада јавља једино као емисија квантитета (као серија дистракција, које се у недоглед ређају једна за другом). Данас смо само пасивни посматрачи бескрајног низа шарених, добро дизајнираних, спектакуларних призора.

Све је сада оспољено.

На сцени је „тотални дизајн“ (total design) и „ливинг театар“ (living theatre), „фешн вик“ (fashion week). Све је „имиџ“ (image) и свако се свакоме обраћа („шаље поруке“) својим изгледом и понашањем, на послу и у слободно време, тако да су све делатности део једног глобалног спектакла (бескрајног умножавања и емитовања призора) и зато су све те активности обележене културним предзнаком.

Зато је култура постала најважнији елемент масовног (потрошачког) друштва, јер „ниједно друштво никада није било у толикој мери прожето знаковима и сликама као ово“ (Фредерик Џејмсон).  

Капитализам своју најважнију битку увелико води на терену културе. Нови медији стварају поткултуру. Они немају амбицију да креирају нове културне вредности. Препустили су се тржишној логици, па се сада само ворхоловски диве свету (глобалног) тржишта и капитала. Ови медији намећу псеудовредности, поткултуру, масмедијски промовишћи естетику модних ревија, концерата, избора за мис, спортских манифестација, олимпијада и тениских турнира, као и кичерских церемонија (краљевских) венчања, крунисања, или доделе филмских награда, „ријалити“ програма …

Искључиво промовишу сâм Спектакл.

Оно што медији данас приказују, поводећи се за најприземнијим и најбруталнијим сензационализмом, је емитовање интригантних  догађаја. Њихов смисао је готово неважан, јер је тежиште на драматургији (естетском), а не драматичности (етичком).  Естетски елемент је одавно истиснуо етички, пошто је сада најбитнији начин приказивања неког дешавања.  Публику интересује једино драматизација, а не и значење (смисао) сâмог догађаја

Начин на који модерни медији утичу на јавно мнење, одређује и води свет крупног капитала.

Том свету је важна само тренутна емоционална реакција масовне публике, јер се тако искључује могућност да она задржи критичку дистанцу и заузме етички став.  

Одрекли смо се стварног (смисленог) живота у корист његових спектакуларних (бесмислених) имитација.

Одбацили смо улогу хероја и сада само гледамо своје омиљене глумце у тој улози.

Пасивност, одвојеност, изолованост су почетак и крај спектакла, као и ослањања на технику, науку и технологију.

Људе од живота одваја њихова непротивљење, потпуно препуштање колотечини, постојећим околностима, датостима, ситуацијама које ствара спектакл, увлачећи нас у илузију учешћа и разумевања.

Било који облик редовне емисије, а спектакл тако делује, ствара публику, пасивне посматраче светских збивања. Ма колико била понесена неким садржајем, публика неће ништа учинити, него ће нестрпљиво очекивати следећи. Дебор, каже: „...онај који стално ишчекује ‘нешто ново’, никада неће деловати“.

Чак је и идеја напретка широко прихваћена, зато што напредак стално доноси „нешто ново“, и у складу са називом – „боље од предходног“.

Прогресисти, као публика, пасивно ишчекује боље дане.

Тако је идеја прогреса, најефикасније средство масовног пасивизовања (припитомљавања и успављивања) људи. Сви они, као целина, доприносе стварању и одржавању (невидљиве) унутрашње инерције, која се прикрива (видљивом) динамиком спољашњег кретања. Све је подређено развоју (модернизацији) и људе због тога није тешко натерати на послушност, поготову што их је економија већ покорила и довела у подређен положај.

Религија се повлачи пред капиталом, а спектакл постаје њен материјални сурогат. Он удаљава човека од традиционалне вере.

Друштво спектакла нуди илузију раја, емитовањем слике блаженства, које наизглед пружа потрошачки начин живота.

Спектакл је технички сурогат, замена за духовне потребе, и као такав врхунац човекове дехуманизације.

Наука десакрализује, тако што намеће једноставну слику стварности, уместо оне сакралне, изражене компликованим језиком мита.  Њу је много лакше видети и зато је она масовно прихваћена,

Одсуство унутрашњег живота довело је до појаве спољашњег преживљавања.

Како временом опада и употребна вредност преживљавања, то се оно више хвали у спектаклу и приказује као пуноћа живота. Затворен у садашњости, живот се врти у круг. Он се не развија, упркос причи о „напретку“, него се прогресивно „продубљује“ (технички и финансијски све више компликује). Друштво спектакла је свакодневни живот људи претворило у циркус.

Призори које оно нуди онемогућавају јасно виђење стварности.

Више не живимо ведро, него у најбољем, случају – срећно опстајемо.

Тај “шоу” је отишао предалеко и више се не може зауставити никаквим политичким средствима. Постао је најуспешнији начин политичке доминације.

„Позоришта, игре, фарсе, спектакли, гладијатори, чудне звери, медаље, слике и друге сличне дроге били су мамац ропства за народе старог века, цена за изгубљену слободу, оруђа тираније; ова средства, ова пракса, ови мамци били су у рукама старих тирана, помоћу којих су успевали да своје поданике држе под јармом.“ (Етјен де ла Боеси).

Спектакл је најснажније идеолошко средство контроле у садашњем наводно „неидеолошком времену“. Толико снажно да је у стању да сваку идеологију рекупрерира (медијски је преради и искористи) у свом интересу, да је емитује у сопствену корист.

Исто важи и за сваки облик политичког отпора.

Међутим, Дебор у „Друштву спектакла“ наглашава да: „Спектакл нису само обмане масовних медија, него је он свеукупан „поглед на свет који се материјализовао“.

Ма колико да су илузорне слике које спектакл емитује, оне изазивају реалне друштвене последице.  

„У друштвима – пише Дебор – у којима преовлађују модерни услови производње, живот је представљен као огромна акумулација призора. Све што је некада било доживљено непосредно, сада је удаљено у представу“.

Већ на самом почетку „Друштва спектакла“, Дебор цитира Лудвига Фоербаха, који је у предговору за друго издање своје чувене књиге „Суштина хришћанства“ (1843), написао:

„У садашње време, које предност даје знаку над оним што је означено, копији над оригиналом, представи над стварношћу, појавности над суштином (…) оно очигледно сматра се истинитим, а само је илузија свéта.“

Ми свет посматрамо искључиво као свет робе и у њему не видимо ништа друго, зато што је у друштву спектакла комодификација потпуна. Све је претворено у робу, па је у складу са тим и човек до краја комодификован (постао је роба).

Спектакл се јавља онда када роба и робни односи у целини  испуњавају наш друштвени живот.

Дебор тврди да је спектакл и резултат и циљ капиталистичког начина производње, а у овој његовој позној фази и „владајући облик живота“.

Спектакл је у модерном времену капитал, а у постмодерном, „империјална моћ акумулирана до степена у којем постаје слика“ (Дебор).

Спектакл је је постао представа захваљујући томе што је капитал акумулиран у тој мери да је постао представа у духу сваког човека.  Од тренутка када је постао представа, капитал је аутономан и успешно се репродукује, тако што уклања све забране и круте животне обрасце.

Капитал који је добио облик представе, постаје одлучујући чинилац,  који код људи оставља утисак као да је он једини рационалан друштвени однос, тако да они више нису у стању да постојећи капиталистички систем доживе као репресиван. Истовремено, нису у стању да замисле ништа што би било другачије од капитализма (капитал односа).

Стварност друштва спектакла је заснована на медијским призорима, који су толико доминантни, да све више обликују нашу реалност.  Основа такве спектакуларне стварности је симулација.

Временом, ови нестварни призори постали су стварнији од саме стварности.

Спектакл је игра привида, завођење помоћу инсценације. Он је наметања моћи контроле величањем спољашњег („имиџа“, кулисе, призора), магије очигледног (оног што сви могу да виде), површинског (и површног), што је без дубине, дводимензионалног, до краја прозирног (како би свима било очигледно, сам тим и прихватљиво).

Ово потврђује да моћ има магијски карактер.

Савременог човека одликује невероватно одсутво приспитивања и самоиспитивања, због чега више није у стању да ствари јасно види, него само да их посматра (гледа). Онај неопходни (животно важан) поглед у дубину, у сопствену унутрашњост, у којој се човек сусреће са ужасавајућом  појавом аутентичних митова, потиснуло је уживање у површним, шареним сликама.

Највећа замка чулне перцепције је у томе што су њени резултати привидно очигледни. На тој заблуди је израстао спектакл и захваљујући томе убира своје плодове.

Техника делује магијски, спектакуларно, јер користи моћ (хипнозу) “очигледног”. Основна функција спектакла је да скреће нашу пажњу на појаву, на то како ствари изгледају, да се не би запитали шта оне заиста јесу (шта стварно представљају).

Систем није брига да ли му верујемо. Он нема потребу да обезбеди нашу идејну подршку, пошто се мање-више понашамо онако како он то од нас очекује. Довољно му је што вредно радимо и уредно плаћамо порез. Зато, да би се репродуковао, он не мора да утиче на људску свест, него само да тој свести стално одвраћа пажњу и ослони се на аутоматизоване механизме сопствене репродукције.

За капитализам Марксовог времена карактеристичан је био помак – како би Ерих Фром рекао – од бити ка имати. Данас, када су се се ствари преокренуле, у друштву спектакла, реч је о помаку од имати ка изгледати.

То је, основна Деборова теза.

Пошто је власништво (имати) постало све, оно данас мора да обезбеди престиж својим појавом (изгледом). Није довољно само нешто имати, него то треба и показати. Можемо, у складу са оном Лењиновом изјавом да је „квантитет одређена врста квалитета“, рећи да је данас  имати (поседовати), за малограђанску свест, исто што и – бити. Ако немаш – ниси. А и ако немаш, јеси то што ниси, уколико само изгледа да имаш (уколико остављаш тај утисак, ствараш такву слику).   То је померање тежишта на то како ствари изгледају. Битно је какав утисак (на први поглед) нешто оставља, а не шта то заиста јесте (шта стварно представља). Ово је основна карактеристика нашег времена, стања свести савременог човека.

Одатле највиши значај  имиџа, бренда, логоа, PR-а, копирајта, стилиста, реклама…

Данас је битно не шта нешто заиста јесте, него какав утисак оставља на друге. Последица тога су – како каже Дебор – „опадање квалитета како производа, тако и смисла.”

Људи данас посматрају ствари око себе искључиво преко медија.  Прихватају да је истина све оно што до њих долази у облику медијске слике. Свака медијска лаж (а медији лажу) за савременог човека, конзумента таквих садржаја, је истина. Победа спектакла састоји се у томе што је успео да створи утисак како ништа није стварно све док се не појави у спектаклу, мада управо тако оно постаје нестварно.

Спектакл драматизује лажне грађанске (демократске) идеје, које се медијски успешно протурају као сушта истина. Победа спектакла je у томе што се као стварно прихвата само оно што се приказује у спектаклу.

Данас је то искључиви, чак и једини могући, начин преношења (емитовања) идеолошкo-пропагандних садржаја.

Спектакл одређује (дефинише) стварност света, тако што је прерађује и претвара у представу о стварности. Таквим пробликовањем, лаж постаје истина (и обратно).

Спектакл брише границу између истинитог и лажног. Због тога је савремено друштво испуњено истинитим лажима и(ли) лажним истинама.

Све што је некада било непосредан доживљај, у техничком друштву је постало представа. Зато у њему нема ничега од стварног живота. Постоји само привид стварности.

Спектакла ствара илузије. Све оно што одређује наш свакодневни живот (одн. преживљавање на дневној бази), има илузорни карактер.

Стварност се сада посматра и види кроз медије, уз помоћ посредника (медијатора) и само то што је медијски посредовано намеће се и прихвата као истинито.

Спектакл је врхунац у „развоју“ западне цивилизације, која је од самог почетка систематски стварала привид.

Савремени свет је у потпуности илузоран. Није онакав каквим се приказује. У њему ништа није истинито. Он је чиста фикција.

У свету привида, све дозвољено и могуће. И обратно, да би (прагматичној свести) све било дозвољено и могуће, неопходно је да свет буде привидан.

Историја цивилизације је и историја систематског стварања привида.

Уместо стварне слободе, спектакл нуди само њену спектакуларну представу. У њему је појединац закинут у свему ономе на основу чега истински јесте.  

Спектакла ствара отуђења. То је његова друштвена улога.

Индивидуализам савременог човек тржишно је обликован и на тај начин.

Ово друштво настоји да људе атомизује и сведе на потрошачке јединке, незасите конзументе, пре свега тако што ће посредовањем онемогући директну комуникацију међу њима.

Тржиште је поље усамљености и терен спектакла.

Свет је одавно постао неосетљив на критику. Критичка рефлексија и  хуманистичке праксе изумиру, као и осећај за реалност и потреба за мишљењем.

У друштву спектакла, са оваквим медијима, много је више опортунизма и конформизма, тако да већина „критичара“ ни не  покушава да критикује савремени свет и његове феномене, него се некритички препушта заносу величања естетике његовог приказивања.  

Зато је данас толико духовног сиромаштва и унутрашње испразности, којих није било раније, код стварно критички оријентисаних мислилаца и публике која је још увек била у стању да разборито мисли.

Савремена јавност, кроз визуру спектакла, сасвим другачије прима њихове поруке. Критичара више не третирају као мислиоца, него га посматрају као глумца (често и као „стенд-ап-комичара” /stand-up comedian/), који  само има (игра) одређену улогу у представама спектакла.

У постојећем медијско-техничком окружењу, од тога колико је данас критика реално политички делотворна, далеко је важније питање да ли је она (као институција) у овом тренутку уопште могућа?

Спектакл карактерише друштво, које се у потпуности окренуто тржишту и потрошњи, и развило се под утицајем доминантне тржишне идеологије Запада.

„Посматрачи као и потрошачи који бирају робу у супермаркету, не налазе оно што желе; они желе (научени су да желе) оно што тамо налазе.“ (Ги Дебор)

Захваљујући спектаклу, друштвени живот је постао готово у  потпуности изолован и до краја посредован. Њега испуњавају призори (сцене), спектакла, а доколицу забава, који представља лажну слободу. Проблем са овом слободом није само у томе што је лажна, него што је и досадна.

Савремени човек се досађује, а досаду убија медијским садржајима. Тако досаду на тренутак потискује, а дугорочно је на такав начин увећава.

Забава је (узалудан) покушај да се ослободимо досаде, која је последица и покретач (узрок) свега што уништава људске вредности.

Досада је изузетно озбиљан, али мало проучаван, површно разматран и недовољно схваћен проблем.  

Спектакл се прихвата и масовно користи као лек против досаде, који најбрже делује. Тренутно је ублажава. Међутим, он не лечи досаду, него је – напротив – још више увећава (ефекат Кока-Коле).  Тако спектакл доноси приход, који се поново инвестира у још већу добит. Зато досада стално расте, а спектакл тиме стиче још стабилнију позицију. Постаје једна врста наркотика, а човек све већи зависник од спектакла. Масовна досада је извор профита. На тај начин се капитал непрекидно увећава, а капитализам перманентно напредује, остварујући све већу добит (у новцу и власти).

Некада је новац био у функцији система, а сада је обратно, систем је искључиво у функцији токова новца. Живимо у хипер-капиталистичком и хипер-потрошачком друштву у којем је новац једина гравитациона сила. Он све привлачи и нема противтежу. Наше савремене потребе су произведене на тржишту. Индивидуализам данашњег човека је обликован тржиштем.  Ово друштво настоји да људе атомизује и сведе на „потрошачке јединице“, изоловане и саможиве (себичне) јединке, незасите потрошаче, као и да онемогући непосредну комуникацију међу њима.

Живот се свео на зарађивање новца и потрошњу, јер је он данас суштински одређен (обликован) конзумеризмом, у директној је вези са заслепљеношћу и опијеношћу потрошњом.

Спектакл је модерни додатак новцу. Он је монета која може само да се замишља и посматра као представа.

Масе конзумената су опчињене и потрошњом медијских садржаја, хипнотисане масовним медијима, дигитално стимулисаним виртуалним представама комерцијалне поп-културе и „преносом информација у реалном времену“.

Креирање савремених медијских амбијената је заправо произвођење догађаја, уређивање стварности систематском организацијом привида.

Нови медији заводе на исти начин на који то ради роба на тржишту.

Виртуелно тржиште су медији.

Постојећа стварност је механизована и привидна (испуњена илузијама). Њени халуцинантни амбијенти су дигитално генерисани емитовањем слика помоћу средства високе HI-FI технологије. Овако произведена „стварност“ је, како каже Жан Бодријар, „аутореферентна, самодовољна и не указује ни на шта изван себе“.

Заводљива је и самим тим на страни „ђавољих стратегија“, којима се критички однос према стварности и тежња ка истини, замењују техничко-научно-технолошким вредносним стандардима.

Њих Бодријар означава фразом „транспарентно зло“.

Маршал Маклуан је тврдио да брзина емитовања догађаја и комуникације доводи до одсуства (критичке) дистанце, а тиме и до укидања сâмог догађаја?

Овим проблемом се бави и теорија брзине, Пола Вирилиоа.

У друштву спектакла, мисаону рефлексију дефонитивно је заменило рефлексно понашање.

Јасно (унутрашње) виђење ствари, сменило је неразговетно, површно посматрарање (спољашњег).

Виртуелна стварност (virtual reality) је настала убрзавањем преноса слике, а њен идеал је емитовање призора, било где, у реалном времену (трeнутно) и помоћу апарата врхунске HI-FI технологије.

Захваљујући најсавременијим медијима, могуће је (истог тренутка) видети „све оно што се догађа у свету“.

Окупација “слободног времена” спектаклом чини да и време проведено изван процеса рада не буде слободно, него време допунског ропства. Не разоноде, него додатне принуде. Захваљујући развоју медија, капитал је дефинитивно окупирао и наше слободно време. Оно је сада неслободно.

Са индустријализацијом забаве, спектакл  је прерастао себе и проширио се на све сфере људског деловања. Тако је колонизовао и наше слободно време. Зато смо доспели у ситуацију целодневног робовања иделогији профита.

Свакодневни живот је данас у целини неслободан. Неслободно је постало и „слободно време“.

Доколица у друштву спектакла, има облик принуде, наметнуте потребе (за потрошњом).

Целокупан друштвени живот је тако опредмећен. Он је спектакуларни свет робе, капитала и његовог обртања.

Сада све подлеже комодификацији (претвара се у робу).

Савремено друштво систематски брише разлику између деце и одраслих, у корист незрелости. То повлачи за собом готово „компулзивну тежњу за забавом“, по сваку цену.

У позадини овога је ескапизам (бегство од суочавања са суровом животном реалношћу и њеном рутином).

То је породило и одгајило спектакл.

Спектакл је уздигла широко распрострањена, свеопшта неоговорност, масовна појава симптома „личности са поремећајем одговорности“. Такви одбијају да на себе преузму терет доношења одлука и то је наличје масовне „компулзивне тежње за забавом“, бегства од слободе.  

Зато теоретичари културе, рутински говоре о „инфантилизирајућем карактеру масовних медија“.

У потреби за масовном културом, или културом маса, поткултуром као спојем забаве и културе, многи теоретичари виде поуздан знак да је наша епоха незрела.

Спектакл инфантилизује, а власт се темељи управо на том инфантилизму, којег лако експлоатише, афирмишући га притом (пропагандно) као „нормалност“, а тежњу за њим као потребу за „нормалним животом“.

„Нормалан живот“ у савременом друштву је малограђански живот потрошача, опортунистичко и конформистичко преживљавање у условима масовне потрошње.

Постмодерни, баршунасти тоталитаризам систематски индукује овај инфантилизам и брижљиво га негује.

На крају крајева, свака демагогија успева на плодном тлу масовне незрелости (недораслости, малоумности и највности).

Капитализам све претвара у спектакл, који му доноси неограничену добит, у новцу и власти.  

Ипак, не може све бити перађено. Појављује се само оно што је могуће изменити. Остало је потиснуто до непостојања.

Спектакл је “мерило стварности”. Стварно је само оно што се појављује у спектаклу. Све дуго је „непостојеће“.

Спектаклу се можемо одупрети само оним што он није у стању да преради. Једино му се тако можемо супротставити. Зато свака успешна стратегија против капитала мора бити неспектакуларна. Треба да буде скривена и невидљива, лична и унутрашња, неконтролисана и спонтана.

Она не може бити ни банална, ни комерцијална.

Искључено је било какво техничко решење.

Свака спектакуларна акција, које би унапред изложила своју план обрачуна са постојећим системом, била би рекуперирана и добила своје место и улогу у представама спектакла. Решење мора, пре свега, да има некомерцијални потенцијал.

Свако одступање од тога упашће у замку спектакла, биће преузето и изнето на тржиште, које је терен (свеопште) банализације (обесмишљавања и обезвређивања).

Једини озбиљан отпор спектаклу је могућ само изван простора у којем он делује, на маргинама овог друштва, као обрачун са нашом унутрашњом ентропијом. То представља огроман напор душевног препорода и духовне обнове, која се изводи тихо и упорно, насупрот спектаклу.

Као и све што се ради мимо спектакла, и овај унутрашњи преображај може бити само – невидљиво дешавање.

¹ – Термин „друштво спектакла“ је у друштвену теорију увео Француз, Ги Дебор (Guy Debord).

Ги Дебор (Guy Debord, 1931–1994), је био боем, фолозоф, писац, аутор низа антифилмова, један од оснивача летристичке и оснивач ситуационистичке интернационале, а јавности је најпознатији као аутор Друштва спектакла (La Société du spectacle, Buchet Chastel, Paris, 1967).

„Друштво спектакла је било окосница свих расправа на ултралевици, још од његовог објављивања 1967. године. То дело, које је најавило догађаје из маја 1968, многи сматрају Капиталом нове генерације.“ — Le Nouvel Observateur, 8. новембар1971.

Овај текст није покушај приказ Деборовог „Друштва спектакла“, него се у њему само позивам на неколико теза које је он изнео у овом свом најзначајнијем делу.

Немогуће је употребити Деборов оргигинални израз „друштво спектакла“, а не споменути њега и ову његову епохалну књигу.

Насловна – Ги Дебор, рад уметника Б. Н.