Гледам, кад год је то могуће, да не коментаришем дневне догађаје, али овај, са баба-Стојанком, не могу да прескочим. Не због онога што је урадила, већ због хистеричне реакције власти. Баба је дочекала да , неколико дана по ликвидацији, направе филм о њој. Мирис Америке. Филм је, додуше, иако подметнут као снимак сигурносних камера са лица места, само бедно режирана реконструкција. Но, доцније о томе.
Када сам први пут прочитао да је баба-Стојанка раздужила човека, осетио сам да ту има нечега. Колико сутра, читава нација је исказала симпатије према баки, јер је несрећни инвеститор, у том тренутку био, с разлогом или не, парадигма свих наших „инвеститора“, а онај део нације, који не гледа Задругу и није заљубљен у вољеног Вучића је ликвидацију инвеститора осетио као нешто оправдано, па и праведно.
Испоставило се да покојник није био цвећка и да је већ имао списак кривичних пријава дужи од баба-Стојанкине руке.⌈1⌋ Наравно, пок. Трифуновић никада није допао затвора, јер инвеститори, у Србаља, у затвор не иду.
Пар дана траје честитање баби, Стојанка постаје народна хероина, али…ничим изазван, на бабу се обрушио, са орловских висина, српски juggernaut, господар свих тема и догађаја, Александар Вучић.⌈2⌋ То је први пут, колико ја памтим, да се неки председник Србије обрушио на неког обичног човека. Вучић своју високу пажњу, на дневном нивоу, обично обраћа на тајкуна Ђиласа, или НАТО Јеремића, припрети, пусти неку сузу над собом, али на обичне људе још није фрктао.
Све у свему, његово запевање сам схватио као рутинско, али ме је и даље мучило: откуд то да је предмет његове божанске срџбе једна обична српска баба.⌈3⌋
Онда сам,у коментарима испод текстова, уочио да су ботови добили задатак да кидају баба-Стојанку и да калаишу Вучићеве речи о њој. Ствар је – помислио сам – много крупнија, него што сам у почетку мислио.
На концу-долази фамозни снимак сигурносних камера, које су снимиле убиство. Снимак се – гле чуда! – појављује тек после високе Вучићеве интервенције у корист пок. инвеститора, неких пет дана после убиства.⌈4⌋ Ако вас не мрзи да одгледате бедно режирану представу, која тешко да је прошла без наруџбине, уочићете следеће:
- Нигде капи крви
- Нигде барутних гасова из цеви
- Нигде трзаја пиштоља: баба као да пуца из пиштоља на воду.
- Испод качкета се назире тамна коса, док је баба-Цока плавуша.
- „Случајни пролазник“ са интересовањем посматра сцену, уопште нема рефлекс да, после пуцња, или бежи, или легне. Он, заправо, уопште не чује пуцањ, јер га нема, водени пиштољи не дају звук.
Два дана касније, из председникових таблоида, сазнајемо да је баба, у ствари, тренирани „удбин“ ликвидатор и да има „Ф“ дијагнозу.⌈5⌋ Сигуран сам да ће сутра, дакле у понедељак, бити још текстова на тему бабиног лудила, али и о томе како је друговала са Ли Харви Освалдом, Ал Капонеом и осталима, са којима је УДБА повезала.
Откуд овакав бес председника? Откуд овакав напад наједну обичну српску бабу? Било је и већих, масовнијих, често веома болесних убистава, а да Вучић није коментарисао лик и дело убица. Зашто га толико жуљка баба-Цока?
Немам добар одговор, али сам га – онако како ја видим читаву заврзламу – понудио у вицу у фусноти бр. 3.
Вучић добро зна да би укидање ловостаја на инвеститоре, извршитеље и осталу булументу, могло да добије размере епидемије. Сече ствари у корену. Ко сме да убије инвеститора, човека који нам хлеб даје, пита се Вучић? Касно. За оно мало још не продебиљених Срба, очигледније је да хлеб једу само инвеститори и остали повлашћени слојеви, него да не једу само они.⌈6⌋
За време комунизма, који је имао диктаторски карактер, ношење оружја без дозволе повлачило је новчану казну, или неки ситан затвор, ко неће да плати. „Наоружани народ“ је био један од темељних идеолошких претпоставки система. У страховладама и колонијама наоружани народ је ноћна мора властодржаца. Зато се, бар једном месечно, провуче нека прича, у диригованим медијима⌈7⌋о томе како је Србија земља са највише комада оружја по глави становника у Европи. Прича је луда, јер и бабе по Србији знају да бар Црна Гора и Косово имају далеко веће арсенале од Србије. Прича није ту да буде слика стварности, већ жељене стварности: само Србин без оружја је добар Србин. Та прича, међутим, дотиче само тупаве Другосрбијанце, који у оружју, као и у свакој врсти насиља, виде голи примитивизам.
Насиље је, ма шта причали апостоли светског мира, попут Вучића (од преумљења наовамо), пратилац људског друштва и никад неће нестати. Борба ће се водити само око тога ко има право да га примењује: само држава (онда је у питању стртаховлада), или и обични људи? Има ли човек право да се сам брани од бараба, или мора да чека да полицајци прво одраде приватне послове, па да се одазову на позив?
Ко хоће циљ, хоће и средства, што ће рећи да, ако је циљ заштита личности, образа, интегритета, породице, или достојанства, онда је оружје подразумевано средство. Ко неће такав циљ, не треба му ни средство. Нека чека полицију, тужилаштво, суд… Важно је истаћи и ово: уколико вас неко малтретира тако што вас гњави, прети вам, досађује, или вређа, имате природно (не и кодификовано) право да ударите први, превентивно.⌈8⌋Не! Ви сте, како вас закон учи, уколико вам неко прети да ће вас убити, дужни да обавестите надлежни орган, који ће испитати ситуацију. Пуна су гробља оних који су се обратили надлежном органу. Надлежни орган(и) има друга посла.
Вама остаје, ако сте лојални грађанин колоније, да се надате да онај ко вам прети не мисли озбиљно, или да чекате да надлежни орган прво позавршава приватне послове. Не смете да се браните сами.
Већ сама претња да ће вас неко убити, да ће вас опљачкати, да ће вас на неки други начин оштетити, јесте разлог за реакцију. Природан одговор на провокацију јесте агресија и то ће бити тако док постоји живот на Земљи. Како ће се политички системи односити према томе, сасвим је друго питање. Овај, српски и данашњи политички систем, неизоставно је на страни јачег против слабијег и Вучићева интервенција против баба-Цоке је чист израз праве природе система. Када би Вучић режирао серије попут „Опстанка“, обрисао би све сцене у којима антилопа утекне лаву, или би дао налог Драгану Ј. Вучићевићу да антилопама, пре снимања, подели таблете за спавање.
Народ, или да будем прецизнији: бедни остаци онога што је некад било народ не смеју да пружају отпор, па чак ни да имају симпатије кад неко други пружа отпор. У колонијама је отпор забрањен и на микро-нивоу, јер је, како зечја нарав осећа, отпор инфективан, инфицира друге.
Колоније опстају помоћу унутрашњих издајника и репресивних апарата, али више него ишта, колоније опстају на убијеном моралу народа, који се више не супротставља ничему. Чим се народ, на ма како ниском нивоу супротстави, читав колонијални систем је у опасности. Зато Вучић мора да фркће на бабу и да измишља да је она ликвидатор Удбе, док лоповског инвеститора, који има више пријава, него Вучић полтрона, мора да глазира чоколадом и да јадикује над њим.
Као што каже она дечја песмица: „Овца не сме да се брани, вук се њеним страхом храни“.
⌈1⌋ Грађевински инвеститор Зоран Трифуновић имао је веома „богату“ биографију и био је добро познат полицији, тужилаштву и суду. Њему је само јагодински суд изрекао чак девет пресуда за разна кривична дела, док је у Београду против њега било покренуто десетак поступака. Први пут је осуђен средином деведесетих година, а након тога су једна за другом уследиле нове судске одлуке. Осуђен је 2013. за наношење лаких телесних повреда и тешког дела против сигурности, односно обезбеђења градилишта. Међутим, све изречене санкције су биле условне казне затвора, од једне до две године затвора, или новчане казне у износу од 20.000 до 200.000 динара.
⌈2⌋ „Не очекујем извињење од људи без части и када би то урадили то не би било искрено, већ зато што су натерани од стране јавности, да неко мисли да су мало постиђени, али они не могу да буду постиђени“, рекао је Вучић одговрајући на питање новианара.
Каже да није себи смео да дозволи да коментарише то убиство због претпоставке невиности, али да је то урадио зато што је знао да је реч о хладнокрвном убиству. Вучић истиче да је то коментарисао зато што је о томе говорено као да је то пожељан модел понашања – да убијају људе на улици.
⌈3⌋ Виц, из доба комунизма и братства-јединства, гласи овако:
„Четворица пријатеља из детињства, Србин, Хрват, Црногорац и Шиптар, сваког уторка играју покер. Другарски, у мале паре. Обавезна тема су међусбна љубав и поштовање. Током партије, на чело Хрвата слети комарац и Србин, лаганим ударцем руком, убије комарца на челу. Црногорац извади пиштољ и убије Шиптара. Србин и Хрват закукају: „Шта уради, човече“? Црногорац, онако, извињавајуће, каже: „Јеби га,мислио сам да је почело..„
Мислим да је тако нешто руководило и Вучића: уплашио се да не почне, или да је већ почело.
⌈5⌋ https://mail.google.com/mail/u/0/#inbox/FMfcgxvzKbSQgpKfzJQSMxQkGGmRwpMV?projector=1&messagePartId=0.1
„Курир“ и „Ало“.
⌈6⌋ Запазите да се из Србије одсељава све што има пасош, али никако извршитељи, инвеститори, политичари, адвокати, нотари, полицајци…
⌈7⌋ У комунизму су медији били контролисани, у страховладама се они уређују у кабинетима председника владе, или државе.
⌈8⌋ Занимљиво је колико правници, који су гледајући у књиге изгубили осећај за правду, и сами губе однос према нужној одбрани. Десило се, пре неколико година, да је неки тип, у три ујутро, упао у стан другом типу, који је спавао са поодицом. Други тип га је ликвидирао ножем и то би, у нормалним околностима, уз позив Хитној помоћи типа „Носите ова говна одавде“, био и епилог целе приче. Но, правници, вечито жељни цепања длаке уздуж, приметили су да је лопов добио и један убод у леђа, док је, дакле, бежао. Зашто га је овај убоо, кад је лопов већ кренуо да бежи? Није ли то прекораћење нужне одбране?
Такви ставови, а нарочито таква размишљања савршено иду на руку колонијалним властима. Није важно што је овај упао у три ујутро, него зашто је убоден у леђа? То је извнредан пример разилажења права и правде.
Лепо описано, деценију дана пре горе написаног догађаја ….
https://www.youtube.com/watch?v=NRoZCVkJ9uw
Slazem se sa Milanovim misljenje- da se ,,investitori,, uplasili za svoju glavu. Politicka vrhuska nikako dae dozvoli da narod uzme pravdu u svoje ruke.Projektovani haos moze…..
Simptomi dobro zapaženi, bolest dobro prepoznata, uzroci bolesti, … preuska analiza. Živeo sam dovoljno dugo i na Zapadu i na zapadu Zapada, dakle u Americi, a ponešto sam i pročitao, da vidim da uzrok nije kolonijalna vlast, već jednostavno vlast. Za Ameriku svakako ne možemo reći da je nečija kolonija, ali, ipak, ni njeni građani nisu bolje tretirani nego Srbi, barem što se tiče odbrane od nasilnika. Mitovi i legende o slobodnom posedovanju i nošenju oružja i pravo na odbranu, samo su sećanja na vremena iz 19-tog veka, pa i ranije, kada je to zaista bilo tako, kada se nije merilo na milimetar, da li je zaista napasnik bio tretiran kao što zaslužuje. Divlji Zapad, kako ga zovu, najpitomije je razdoblje američke istorije, zato što je tada vlast države bila veoma ograničena. I tada, umesto da su ljudi podivljali, kao što nas uče etatistički politički komesari, primenili su veoma prirodan kodeks ponašanja. Kada među ljudima postoji balans moći, tada je nasilje veoma skupo, pa se retko i dešava. Kada se državi da monopol da štiti građane, to je siguran recept da će to država zloupotrebiti. Nemoguće je da bude drugačije. U kolonijalnim državama, to je samo izraženije, ali je suština ista. A Drugoamerikanci koji misle da je lična odbrana primitivizam, daleko su snažniji i mnogobrojniji nego Drugosrbijanci procentualno. Drugoamerikanci smatraju ljude „crvenog vrata“ iz biblijskog pojasa neandertalcima. Tamo je jaz i jači i dublji nego u Srbiji.
Međutim, nije dovoljno samo podsećati ljude na to šta je Pravda, ta se stvar mora i kodifikovati, jer je i Amerika počela kao benigna slaba država, a postala je maligna u svakom pogledu. Monopol nad bilo čim ostaje monopol i on se mora iz korena izvaditi. Samo kodifikovanje nije dovoljno, ljudi stalno moraju da se bore da se takvo stanje održava, ali je i kodifikovanje neophodno, da stalno podseća na to šta je ljudska priroda, a to znači da će prosečan čovek, zauvek, ipak poželeti i da krade i da ubija i da siluje, ako je dovoljno siguran da će proći nekažnjeno. Nade da će u centralnom monopolu sile sedeti anđeli, čije je vrhunski cilj da zaštite svoj narod je kao nada da će lav želeti da zaštiti antilope. U najboljem slučaju će rastrgnuti druge lavove da mogu da jedu svoje antilope bez konkurencije.
Поштовани Марко, и Америка је колоније, тј. окупирана земља као и Србија. Разлике нема у бити. Разлика је само у појавном облику видном већини. Који је увек опсена прилагођена земљи-поднебљу на ком се примњује.
Окупатор су жиди. Они су генералштаб овоземаљског зла. Овоземаљска испостава демона. Која проводи налоге демонске, по јасном плану. У циљу потпуног затирања душа људских.
Свето Писмо то јасно сведочи.
.. а то што се сво зло овоземаљско приписује разним облицима материјалне похлепе челника тајних друштава тзв. центара моћи. Само је опсена да би пучина добила палом им уму близак разлог, паре. Те оверила сопствено слепило. Бивајућ лако обездушена.
Kako vidim da živimo na 2 odvojena plana, ja kao ateista ne mogu direktno da vam odgovorim, već mogu samo da prihvatim vaše reči kao korisne metafore da podstakne ljude da se prime vrline. Tako da bih vaše demone preveo na rečnik onoga šta znamo o realnosti, da se radi o potencijalu da čovek pod odgovarajućim stimulansima može biti veoma zao, što je i bila teza mog komentara. U principu čovek nije kreator svoje prirode, već sama priroda, čak iako ima dar slobodne volje, tako da je potencijal za zlo zaista ubrizgan u njegov um „sa strane“, što bi odgovaralo stilskoj figuri demona, dakle stranog agenta koji nas sputava i tera na zlo.
Ovde nisam zainteresovan za diskusije da li demoni i bog zaista postoje, ili se radi o poučnim pričama koje teško zastarevaju. Ono za šta sam zainteresovan je da šaljem poruke Milenkoviću da se okane, ako može, ideje o tome da može da postoji vladar koji čini dobro narodu. Ako i može, radi se o povremenim, retkim i kratkotrajnim epizodama. On je delom toga svestan kada kaže da na jednog Miloša Obrenovića, ima 100 Borisa Tadića, mada precenjuje i Miloša, ali nekako veruje da se modelom pruskog elitizma to može sistematizovati tako da to dobro činjenje postane redovno, a ne samo povremeno. Pročitao sam njegove članke o ulozi elite, koja, grupnom samo-regulacijom postiže 2 cilja a.) da niko iz elite ne postane Demon, odnosno da svoju moć iskoristi da jede svoj narod, a ne samo okupatore i b.) da nema potrebu za prosvetljenim diktatorom koji se tako retko rađa. Pročitao sam, ali sam veoma skeptičan prema tom predlogu, jer istorija je, upravo u slučaju Amerike, pokazala, da je ono što je pretvorilo benignu ideju u maligni rak-državu upravo bio dozvoljeni monopol nad silom, čak veoma maloj na početku, da se sve dobre ideje, pa i elitistički koncept, a Ameriku je stvorila elita, relativno brzo potroše i prevlada kombinacija ljudske predatorske prirode i formalne dozvole da se nad nekim gospodari. Dakle, problem problema nije ko je čija kolonija, već da se i kodifikovanjem i činjenjem ne sme dozvoliti ikome da ima formalnu vlast. Jedino što se sme dozvoliti nekom je autoritet, jer ljudi nisu svi jednaki, niti će to ikada biti, nezavisno od obrazovanja. Kao što zubar leči naše zube milion puta bolje od nas samih, tako i neki vojskovođa milion puta bolje to zna od nas samih, tako da svako od nas ima interes da se dobrovoljno podvrgne autoritetu zubara ili generala, ili da propadne, ako toga nije svestan, ali ono što je najbitnije da u svakom trenutku možemo da ustanemo sa zubarske stolice ili da iskočimo iz rova, ako shvatimo da su zubar ili general loši. Milan se često pita koja to sloboda postoji veća od one od okupatora. Tu je odgovor: lična sloboda da odlučimo kada ćemo slušati autoritet, a kada ne, i da u onom trenutku kada kodifikujemo poslušnost bilo kom monopolu, da je to trenutak kada bi se i anđeo počeo pretvarati u Đavola. Uz to Milenković jako preteruje u glorifikaciji tradicionalnog društva, jer se fokusira samo na pozitivne aspekte, a zaboravlja da je mehanizam prenošenja tradicije, dakle čvrsta i nasilna kontrola zauvek satro one koji su bolje znali od starešina, ali nisu imali alfa-karakter da se za njih izbore, jer inteligencija i borbenost nisu regulisani istim genima, tako da je tradicija odgovorna da su, kroz milenijume, preživele ideje predaka, a ne objektivno bolje ideje. Nije sve dobro, samo zato što je preživelo, kao što nije sve dobro, samo zato što je prirodno. Prirodno je umreti sa 35 godina od banalne infekcije, a ko bi normalan želeo da se vrati u to doba? Postoji u političkoj teoriji treće rešenje, proisteklo iz svesnosti da ni vladari-elite, ni demokratsko krdo ne mogu biti u stanju da upravljaju milionskim društvima. Pomenuo sam ime tog sistema, u drugim komentarima na ovom blogu, pa ako nekog zanima, neka potraži.
Marko svaka čast jedna dobra ideja kako imati solidnu državu ili društvo ali mislim da je problem više tehničke prirode jer kako širiti bilo kakvu ideju u narodu kome je prosječan koeficijent inteligencije 89 a farma intelektualni vrh za 4/5 stanovništva? Osim toga hulje su uvjek u prednosti jer su oslobođene bilo kakvih stega od moralnih do zakonskih a kad možeš nekažnjeno koristiti sve resurse jednog naroda za ličnnu korist samo nebo je granica.
Beograd počinje da liči ba Saigon u jesen 1974.
Jedino nedostaje Vijetkong.
Pošteno govoreći,veoma nezahvalan slučaj za analizu.
Milan se ipak snašao i stvar uveo u kontekst etičkih principa, razjasnivši epilog.
Statistika (naravno ona istraživačka) pokazuje da je većinom izvršenje ubistva činila slabija strana.
Šta hoći da kažem? Ako se dve osobe sukobe i sukob dođe u stanje nepodnošljivosti za fizički ili mentalno slabiju stranu ona većinom i bude rešavalac nepodnošljivog stanja. Uovom sličaju, na prvi pogled paradoksalno. starija žena razrešava nepodnošljivo stanje postojanja, koja nema nikakve mladalačke porive ni nagone.
Stvar je jasna, ako država koja jedino ima pravo u ime slabijih da vrši odmazdu nije reagovala onda slabiji iz straha rešava probelm.
Milane bravo, i nije srpski ćutati na ono što nam se dešava.
Bosanska verzija vica:
Negdje pred rat sjede Mujo i Haso na ćepeneku na Baščaršiji uto naiđoše Branko Mikulić i Milka Planinc i Milka onako nespretna stade Muji na nogu štiklom ovaj jauknu ustare i propisno je izlema, Haso dohvati Branka pa pod noge… kad su obavili posao bjež’ na Vratnik van dohvata milicije i onako zapuhan Mujo će
„Uh majku joj onako debela stade mi štiklom na žulj sve sam zvijezde vidio nego šta ti bi pa izmlati Branka?“
„Ja mislio počelo“
Udar nadje iskru u kamenu. Njegos!
Odgovor „hercegovcu“
Nazovimo to političkim sistemom za društvo. Država je po svojoj definiciji ozvaničeni centralni monopol sile, što je upravo suština problema o kome govorim. Inteligencija jeste veliki problem za bilo šta, od seljačke zadruge, preko političkih sistema, do leta na Mars. Gde nema inteligencije, ima problema. Međutim, raširenost inteligencije nije jednako bitan problem u svim političkim sistemima. U demokratiji je to priličan problem, jer masa učestvuje, ovako ili onako, manje ili više, različito od zemlje do zemlje, u donošenju pravila ponašanja društva. U monarhiji je to daleko manji problem, na primer. Nikako ne predlažem monarhiju, već je samo navodim kao sistem, gde je inteligencija neophodna u jednom delu društva, a u drugom daleko manje. Osim toga, inteligencija nije statična. Znamo da je ona barem 50%, genetički uslovljena, a mnogo toga utiče na to koji će geni preživeti, a politički sistem je jedan od najbitnijih faktora, rekao bih dominantan. Tako da prvo pitanje nije koliko je naroda danas pametno i šta misli većina. Većina nikada, ni u čemu, nije mislila dobro. Ono što je bitno je šta misle inteligentni ljudi, jer ni inteligencija nije dovoljna da se misli dobro. Da je pamet dovoljna, odavno bismo živeli u Raju. Evo na primer, Milenković, koji spada u inteligentne, misli da je pruski model dobar. Priznaje i sam da je svaka vrsta države pljačka, samo prihvata da je bolja jedna vrsta pljačke u odnosu na neku drugu, podrazumevajući da mora da postoji centralni monopol sile i zato jedino pitanje koje treba postaviti je kako taj monopol treba da postupa. Međutim, taj način razmišljanja je kao kada bismo rekli da je opasan jak virus za naše telo, a da je slabiji virus dobar. Možda u jednom trenutku slabiji virus uništi konkurentske mikroorganizme, ali na kraju, ubije i nas. Najbolje stanje za čoveka je odsustvo bilo kog virusa, a zavisi od naše pameti (koliko nam je napredna medicina) koliko dugo ćemo biti u tom stanju.
Milan kaže da je sila nešto što će zauvek ostati među ljudima i da je jedini način da se neko izbori protiv nje taj da tresnemo predatora, umesto da se oslonimo na principe ili svemirsku policiju. Potpuno se slažem, na silu se ne može odgovarati Ustavima, već samo kontra-silom, međutim, ja, za razliku on njega, idem dosledno i korak dalje i kažem da se svakoj sili može suprotstaviti i da nijedna količina predatorstva nije dobra ili legitmna. To se onda kodifikuje „principom nezapočinjanja nasilja (ali da uzvraćanja)“ koji postaje gradivni princip svega drugog. Slažem se i da kodifikovanje nije dovoljno, jer će sutra, i zauvek, biti neko ko će se sasvim svesno o njega oglušiti, ali taj princip služi da nas podseća koliko je suverenost bitna i šta nam je činiti sa onima koji to rade. Međutim, nije dovoljna samo društvena suverenost, već i lična. Bez lične, onaj grupni, će, čim završi sa odbranom od okupatora, krenuti da se okomljuje na samog sebe, vladar će početi da jede svoj narod. Baš zbog toga, taj princip mora da važi univerzalno za sve. Potpuna je iluzija misliti da je narod neka magična kategorija, gde zakoni ljudskog predatorstva prestaju unutar istog društva. Lav pojede svoje laviće, kada je nestašica hrane, vladari jedu svoj narod, kada nemaju spoljnjeg neprijatelja. Zbog toga je naivno verovati da je pruska poslušnost ultimativno rešenje. Svetska istorija je dovoljno dugačka, nagledali smo se kratkotrajnih pobeda naroda, gde ljudi ginu, da bi posle završili na trpezi svojih kraljeva. Možda je to maksimum do koga ljudski intelekt može da dosegne, ali treba probati i druga rešenja. Kao što Milenković kaže, bez igranja utakmice, ne zna se ko je pobednik. Pitam se zašto bismo se zadovoljili da igramo po pravilima koja u istoriji nisu donela dugoročna rešenja.
Da se sad vratim i na drugi deo vašeg pitanja oko hulja i nasilnika koje imaju prednost. Oni imaju prednost, ako se borimo za sistem gde centralni monopol sile i dalje postoji kao sveto mesto, ako ukinemo tu poziciju u društvu, smanjićemo im stimulanse da se za njega i bore.
I ovde sam tek počeo, sledeća bitna pitanja su pitanja svojine u slobodnom društvu, kako se ona definiše. Osmišljavanje političkih sistema nije nešto što se prelomi preko kolena, pušku, pa u šumu i dođe pravda i blagostanje. Zato Milenković veoma dobro radi kada zauzdava razne Zambonije. U zavisnosti od toga kako se definiše svojina, društvo može da ode u potpuno drugačijim pravcima, čak, nekada, bukvalno, samo ako se jedna reč promeni ili zarez stavi na pogrešno mesto. Meni je, na primer, potpuno, maglovito definisana svojina u tom Milanovom pruskom modelu. Šta to znači da narod poseduje nešto? Postoje barem 2 načina kako to interpretirati. 1.) da svi grupno poseduju nešto i onda grupno i odlučuju o tome šta će se raditi sa rekama, šumama i šta je već stavio pod narodno vlasništvo, dakle referendumom se odlučuje. ili 2.) da će vladar odlučivati u ime naroda. Šta, u tom slučaju, garantuje da će vladar to pametno uraditi? Je li to religijska vera u to da vladar može biti sveznajući i predobar? A šta bi sa konstantom da je čovek predator? I vladar je čovek, a posebno vlast kvari ljude. Reći narodno vlasništvo, samo po sebi, ne znači ništa. To se mora daleko bolje definisati, da bismo uopšte ozbiljno razgovarali.
@Marko
Uh Marko stavio si me u nezgodan položaj, ja napiso par rečenica a ti par stranica ako uzvratim istom mjerom ispašće nešto nalik ratu i miru samo mnogo kilavije pa da pokušam kraće.
„Država je po svojoj definiciji ozvaničeni centralni monopol sile, što je upravo suština problema o kome govorim“ Da li je uvjek i svugdje? Ozbiljno gledano osnovni akt dobrog dijela zapadnih država se zove constitution pa bi, iz tog ugla gledano, država trebala biti upravo ono što piše u tom dokumentu a većina tih dokumenata propisuje najveće moguće slobode. Za razliku od njih kod nas se to zove ustav i koga i zašto on ustavlja? Jedno objašnjenje je da naziv potiče odatle što je uloga prvog ustava moderne Srbije bila da zaustavi Miloša mada je malo vjerovatno da je tako jer otkud onda ustav u Hr, Cg….. ali ako je istina onda se svodi na ono „ko o čemu, baba o uštipcima“ odnosno kao osnovni akt smo stavili nešto što je u suštini nedostižan ideal a ta nedostižnost izaziva frustacije. Sa druge šaljive strane nedavno je ovdje izašao serijal o Alan Fordu i vrlo je zanimljivo objašnjenje zašto je strip uspio samo u Italiji i Jugoslaviji-zato što smo mi i Italijani življeli Alan Forda u stvarnosti i u tome ima dosta istine. E sad zašto neki zapadni narodi zaista imaju nešto nalik državi kakvu mi želimo a mi nešto nalik na grupu TNT?Jedna od poslovica kaže da svaki narod ima vlast (državu)kakvu zaslužuje i ja sam pristalica te teorije. Šta je to što nam smeta da postignemo boje rezultate? Pa u suštini na kraju se opet svede na pamet, bilo manje grupe izabranih (elita ili/i aristokratija) ili čitavog naroda. Nedostatak pameti nas onemogućava da stvorimo funkcionalno društvo i državu a jesu li društvo i država organizovani kao republika ili monarhija od sekundarnog je značaja jer i jedan i drugi sistem nisu imuni na pokvarene budale i nasilnike čemu u „demokratiji“ svjedočimo ovih dana mi u RS i vi opet u RS a u monarhiji je bilo slučajeva kad je poslije Danilove gangbang akcije došlo do krvoprolića i stradanja čitavog plemena, pa Vojvoda Mirko, pa Karađorđevići koji su bili „za Lazu“…
Da bi jedan narod imao funkcionalno društvo/državu mora da ima ideju vodilju oko koje se okuplja i efikasan način okupljanja oko te ideje. U skorijoj prošlosti većine naroda pa i našeg je to bio neki mit, u našem slučaju uglavnom Kosovski a okupljanje je bilo oko kralja i dinastije što je najviše ličilo na užas bez kraja pa je tako rat u Italiji neprekidno trajao punih 500 godina, utvrđenja su se pravila sa kružnom odbranom jer se nije znalo ko je prijatelj a ko neprijatelj a kuga je zahvaljujući uslovima harala. U Njemačkoj su poslije reformacije prestali ratovati tek kad je preostala trećina stanovništva odnosno kad više nije imao ko ratovati. Slično je bilo u većini Evrope pa i kod nas a poslije je to „narod sve pozlatio“ pod utjecajem i za potrebe elite jer narod treba da vjeruje da su vladari dar božiji i da misli da oni rade samo u korist naroda a crkva i školstvo su tu da ih ubjede da je zaista tako. I kod nas se mogu na prste jedne ruke pobrojati vladari koji su umrli prirodnom smrću na prijestolju a bilo je tu svačeg od ubistva najrođenijih, oslijepljivanja a kao prototip današnjeg političara da pomenem Herceg-Šćepana koji je na dvoru imao oltare pravoslavne crkve, crkve bosanske i katoličke crkve „za ženu“ pa se okretao kako vjetar duva ali ni to nije pomoglo pa ga je svrgnuo najmlađi sin poturica….poslije su nas okupirali Turci pa su sve gadosti po automatizmu pripisivane njima a na kakvom nivou je bio moral svih a najviše elite govori to da je približno polovina primila islam a pravoslavlje je opstalo uglavnom u zabitima. Poslije oslobođenja se stanje nije bitno promjenilo niti je životni vjek vladara znatno produžen a realno govoreći od oslobođenja je istorijski gledano prošao samo tren a elita se ne stvara preko noći, velike fabrike u Njemačkoj su redom starije od moderne Srbije a većina tih fabrika ima i rukovodstvo nekoliko puta starije od naše elite.Naša pretkosovska elita su danas uglavnom razni Erdeljiji, naša postkosovska elita su razni bivši begovi… a 200 godina i nije neki period za stvaranje ozbiljne države i elite sve i da nije bilo nekoliko „siječa knezova“ od oba ustanka preko Albanske golgote do komunista a svugdje su stradali samo najbolji. Ovo su objektivni razlozi zašto smo kao narod zakržljali ali postoje i subjektivni.Naime gore pomenuti način okupljanja naroda oko mita i vladara je uglavnom prevaziđen a neki od najuspješnijih naroda poput USA ga nikad nisu ni imali pa su opet uspjeli da postanu moćni. Danas se narodi uglavnom okupljaju po interesnom principu pa je školstvo, zdravstvo, vojsku… najlakše i najeftinije organizovati na teritoriji na kojoj stanovništvo govori istim jezikom, ima sličnu istoriju, kulturu i mentalitet a integraciju društva uglavnom vrše mediji, školstvo i religija. Ovo ima svojih prednosti ali i nedostataka. Prije samo 100 godina većina podanika se rađalo življelo i umiralo a da nije kralja viđelo uživo i bilo je dovoljno kraljevu sliku okačiti u učionicu i kancelariju i da pop i učitelj (ako ga je uopšte bilo) kažu da je baš njihov car najbolji na svijetu a svi ostali su razbojnici a tu je bio i žandar da ubijedi nevjerne Tome. Danas je situacija sasvim drugačija pa je sve podložno javnosti pa samim tim i kritici uključujući i elite što je mač sa dvije oštrice. Pozitivna strana je što je danas tehnički moguće riješiti stvari za koje su ranije trebale godine decenije pa i vijekovi za par minuta, sati ili mjeseci. Praktično je moguće da svaki čovjek koji ima predispozicije postane programer, pisac , prevodilac……. za par mjeseci ne mrdajući iz kuće u nekoj zabiti a ranije je to trajalo decenijama i bilo materijalno dostupno samo debeloj manjini. Isto važi za politiku i medije, izbore je moguće organizovati za par sati bez velikih troškova kao i informisanje i granice su samo u glavama ali je problem što je i daleko lakše sve to sabotirati pa i okrenuti u drugom smijeru koji odgovara našim dušmanima. Smatram se natprosječno informisanim pa opet imam problem da razdvojim žito od korova i ne uspjevam baš uvjek pa mogu zamisliti kako je kad se polupismen čovjek dočepa TV i neta. Da stvar bude gora tu su i iskusni i sposobni profesionalci kojima je posao da nas skrenu sa pravog puta a ne fali ni korisnih idiota na istom zadatku poput našeg Vilogorskog. Oni su užasno efikasni i uspjeli su da Srbiju, Srpstvo i pravoslavlje svedu na nivo rijalitija gdje nas hebu bez zaštite, lubrikanta i još uvrću ušima i ubjeđuju nas da je u našem interesu. Da stvar bude gora većina nas umjesto da se rita i buni stoički trpi misleći da su što ga dublje prime bolji srbi junaci i pravoslavci ne shvatajući da su najobičnije budaletine. Tako smo dogurali dotle da u zadnjih 20 godina nismo imali nijednog vladara koji je za Laneta a ne za Lazu (Ristovskog), da je normalno da Patrijarh ima i decu, da je normalno da nas sveštenici lože protiv vlasti sa kojom sarađuju naravno u svom a ne u mom interesu (guglajte malo Splendid, Brano Mićunović Velibor Džomić, nova2016 jer nisam siguran da Milan pušta linkove).
Ne mislim da je za promjenu potrebno epsko junaštvo ni filozofska mudrost. Ako zaista želimo demokratiju dovoljno je da budemo pristojni građani samo je pitanje da li mi to zaista i želimo. Po mom mišljenju, a nisam psihijatar pa možda i griješim, prosječan Srbin bi da bude hibrid Miloša Obilića i građanina odnosno da bude i junak i demokrata (po Miljanovu junaštvo i čojstvo) a da sve postigne pomoću touch screen jer je tastatura mnogo naporna… a ako je ideja kilava rezultat je još kilaviji. Ne mora niko biti Miloš za bolju državu je dovoljno da budemo pristojni građani ali bez onog „ali“. Naime već postoje države koje solidno funkcionišu i umjesto da izmišljamo toplu vodu bolje da kopiramo. U zadnih par vijekova najbolje smo funkcionisali i najbrže materijalno napredovali kad smo bili bliski Nijemcima (Obrenovići i Vojvođanski Srbi) pa mislim da nam je njihov model najpodesniji i za početak ih kopirati pa ako ih stignemo lako je dati žmigavac i preteći. Ni za promjene ne treba velika žrtva dovoljna je građanska neposlušnost.Šta vi mislite da li bi naprdnjaci/SNSD bili toliko bahati i drski da im javno pokažemo da ih preziremo? Recimo Koferče sjedne u kafanu a svi prisutni ustanu stanu u red, plate račun i odu? Ili na primjer naprdnjaku ne odete na svadbu/slavu sahranu i diskretno mu stavite do znanja da je to zato što njegovi hebu tvoju porodicu godinama pa ti je sin godinama bez posla ćerka u Australiji pa ti baš i nije do slavlja i da te zaboli vršnjak misli li on što i AV ili ne misli bitne su posljedice? Ja sam probao i pali. Plaćam užasnu cijenu jer sam bez posla pa poslijedično i bez porodice djelimično i zbog „duga jezika“ ali se ne kajem i već sam doživio da mi „strašni SNSDovci“ šene pored nogu ko kučići umiljavajući se a naravno nisam im rekao da su za mene već mrtvi jer ni je ne mogu vratiti svoj život unazad niti majku koja je umrla sa penzijom 170 KM pa zašto bi onda mi bili ponovo prijatelji??
kad bi se ovo omasovilo cijena bi drastično pala a nisu ni oni baš toliko glupi da bi zbog sekte dozvolili da im dijete i porodica za vijeka nose pečat izdajnika jer su oni današnje poturice.Osim toga postigao bi se i „efekt Američke top liste“ Naime svaka savezna država ima svoju Doli Parton sa ogromnim cicama i mini suknjom i mozgom ali su uvjek na narednim mjestima lokalnih top listi prave stvari pa kad se sve sabere uvjek na saveznom nivou pobjede prave stvari a tako bi bilo i ovdje međutim za sve to nam trebaju građani a ne pripadnici plemena/klanova/sekti
@ Za Marka
XXI vek, vek beznačajnosti
Dešifrujte Kisindžera i osluškujte Čomskog
Da li jedna globalna teorijska pozicija, koja bi podjednako važila za zapadna kao i za istočna društva, ili ako se ova podela uzme uslovno kao deo istine, zapadne paradigme, za Zapad i društva takozvanog trećeg sveta, koji po definiciji izvan zapadne paradigme – uopšte još i moguća?
Današnje bledunjavo i slabo mišljenje i posmoderna uopšte, svodi se na kritiku religije, tradicionalizma, metafizike i zapodnog logocentrizma, ima osnova za pretpostavku da spor, moderna-posmoderna, vidi vrh ledenog brega kao deo iste krize zapadnog logocentrizma ili pak samih zapadnih drištava.Zato nužnost puta globalizacije zapad više ne vidi kao prednost nego kao nužnost. Kriza, idejna presahlost i oronulost zapadnog društva, zapad više nema nikakav pozitivistički odgovor na globalne izazove.
Pošto društvo nije nikakav zbir smrtnih i živih zemaljskih pojedinaca koji žive na ovom ili onom prostoru, govore svoj ili onaj jezik, upražnjavaju tradicionalno ovakve ili onakve običaje, za razliku od individualnih subjekata označenih egoističkim narativom. Društvena sabornost je prirodan evolutivni tok kolektivnog sazrevanja činilaca njihovih imaginarnih značenja, nihovoh ‘normi’, ‘vrednosti’, ‘mitova’,’prestava’, ‘projekata’, ‘tradicija’, i.t.d. i zato što dele (svejedno je znaju li ili na znaju) volju da se bude od tog društva i da ga neprekidno osvedočuje.
Sve je to sastavni deo institucija društva uopšte i posebnog .u kome subjekt neprekidno napaja svoj idividualnu kredo kolektivnim mi. Čoverk je ipak društveno biće i bez tog osećaja on biva isamljna individua podložna manipulaciji i dezorijentisanosti. Tako su, na primer sa nivoa ove imaginarne paradigme istočna društva određena kao društva van ove idejne svere, ove imaginarne barijere, dok su sa druge strane iste te paradigme, liberalno zapadna društva, društva ispražnjenih imaginarnih značenja u kojima su liberalne oligarhije proizvele surogat demokratije u odnosu na Aristotelovo shvatanje, prema kome se- demokratija određuje sposobnošću da se vlada i bude vladan.
Zapad nema jedinstven odgovor na ovaj novovekovni planetarni izazov. Upravo ova istrošenost društvenih imaginarnih značenja dovela je do unutrašnjeg osporavja Zapadu prioritet. Budući da je društvo refleksna tvorevina, i od ovog ‘uspona’ u njegovoj imaginarnoj, polemičkoj istrošenosti, oronulosti u beznačajnosti, rezultanta dovodi do evolutivne blokade emancipatorskog procesa u biću.
Koji je izlaz iz ove blokade?
Potrebna je nova (stara) imaginacija. Nova renesansa, stalna interakcija (u preispitivanju) samomg pojma smislenosti i značenja svetovnog postojanja, zašto, čemu, kome?
Jedno biće, pojedinac.ili društvo može biti autonomno samo ako prihvati smrtnost, kažu zapadni filosofi. Zato je odbijanje religioznog trojstva, odbijanje priviđenja, objave i pakla, osnovni uslov, (postulat) demokratije i direktan hod u pakao.
Da li upravo to naslućuje novovekovni „Veliki Inkvizitor Kisindžer“?
Већина људи, нажалост; није у стању да се одбрани од насилника. Њима је боље да се склоне и не траже још већу невољу. Они дрчнији, који на силу одговоре несразмерно великом силом, рецимо убију некога за баналну ствар, упадну у озбиљне проблеме. И примена силе подразумева неко знање, вештине и искуство, не само млатарање песницама и пуцање! Ко хоће успешно да се супротстави предаторима, мора и да се припреми за такав подухват. Највећи насилник је неправична и бахата држава, а ове барабе што малтретирају људе по улици, комшилуку или предузећима обично имају неку врсту државне заштите. Битанге фриленсери врло брзо заврше на робији или постану део овог наказног система. Што се тиче традиционалног модела организовања друштва, од тога нема ништа. И тај систем је имао озбиљне недостатке, о чему смо могли да слушамо од старијих. Мане претходног система се брзо заборављају, када се суочимо са недостацима садашњег. И тако у недоглед!
@ Za dragog mi Hercegovca. 🙂
E moj dobri Heceg Bane.
Toliko smo blisko a toliko daleko Iz istog plemena i istog semena.
Ta naša Hercegovina i njeno Popovo Polje iznedi midre i britke dinarce i to je dobro.
Jednostavno prepoznaje se „bogatstvo“ ideja jer njh upravo nedostaje.
Nisam hteo da čitam ovaj tvoj tekst jer tu nema ničeg novig, ali me neka slutnja povede da se mučim. Kad ono na mene pohvala i to kakva. Ponovo kažem, razumevajući Čomskog stvari postaju jesne. Oštrina izraza govornika ne govori o onom kome je upućeno nego o onom koji to upućije.
Ti dragi moj zemljače ne pišeš ništa novo već ponavljš bledu i zamornu istorijsku mantru u stilu kafanske priče. koja čak šta nije ni lepljiva a ni struktuisana.
Tako da je ovde sve jasno obraćanje nije upućeno Marku, nego nekom tamo Vilogorskom.
Ti u celom tvom naklapanju ne iznese ni jednu svežu orginalnu misao, već glagoljaš po omom starom našem kalipu – pričam ti priču.Ali ono o Muji i Hasi ti je vrh uvoda u politički satirikon. Tako nešto može da izrazi samo vrhunski intelektualni akrobata.
Pričaj dragi moj zamljače,pričaj ali malo podigni stil priče suveše je razvučena i besadržajna.
Ovo ti dobronamerno besedi tvoj zemljak Vilogorski od Drobnjaka.
Neću ti odgovarati na besmislene floskule jedino ako daš neku novu argumentovanu ideju.
Ratujmo zemljače idejama a ne mržnjom i onako nas je malo a mržnja je zla rabota.
Vidimo se na saboru u Mrkonjićima u Popovom Polju, pa da se kao pravi Srbi izljubimo i oprostimo sve uvrede nanate jedni drugima svesno i nesvesno.
To je jedini put izbavljenja i spasenja kojim nas je korz vekove bodrio naš preblagi Sveti Sava.
Što ti meni srbuješ?? Hercegovina je i sad srpska, kao što je i bila, što se ne bi moglo reći za Crnu Goru. Idi u Podgoricu, pa tamo srbuj do mile volje.
Šta si „bistri“ moj hercegovče htio reć ovom dubokom mušlju.
Toliko je duboka da me hvata vrtoglavica kad zavirim u tu tvoju mišgaru.
Ti bi koliko ja razumijem, da mi poništiš identitet, i da me proćeraš iz manastira Duži u Ostrog.
E to ste i Svetom Vasiliju činjeli za vrijeme mitropolita Mardarija, al Sveti Vasilije posta Bogonosac i Čudutvorac.
E ja Vilogorski, tvrd tistojim, to nijesm, ali mi još, hvala Gospodu, gatačke vrane nijesu popile mozak.
A ako misliš što sam od Drobnjaka da nijesam Srbin?
E moj veseli „hercegovac“ Kako jadan ne bio bijo, ne znaš ti;
Pa mi smo Drobnjaci iz Stare Hercegivi8ne u Lastvi 1927 nas je bilo oko 2000 domova.
Bidi ti meni pozdravljen i u miru i sorzercanju moj drgi sabrate provodi ovozemaljske dane.