Оно што ме увек изнова фасцинира јесте то што су Срби апсурдно, готово гротескно, аполитична заједница. Сваког дана, од председника државе, до оних који цепају пиво испред продавница, од медија, до академика, сви тупе о нечему што би требало да је политика а, у ствари, све се своди на приче о или технологији власти, или је у питању обично политикантство.
Уврежило се неколико заблуда, којима је оптерећен јавни псеудополитички простор, као она о динамичности савременог света, о нестанку униполарности, о растућој руској моћи, о томе да „владари света“ планирају сто година унапред итд. Свака вуцибатина, која лежи у хладу локалне продавнице и дере пусту шљивовицу, иако не зна кад се збио Први српски устанак, одлично зна да се свет убрзано мења, да је Рус сад главни и сличне небулозе. Као народ, у чијем јуначком срцу, лежи усмена култура, имамо ту срећу да један чита новине, а десеторо других зна захваљујући усменом предању. Да је нешто више даровитости, већ би постојао епски Циклус Вучићевих преговора у Бриселу.
Спадам у оне старе, аналогне типове у дигиталном свету, па верујем да је потреба за читањем уско скопчана са потребом за знањем и разумевањем. Интернет ме је претекао: свако може да прочита десет реченица, од којих девет везе с мозгом нема, и да буде паметан. Рекло би се: начитан. Кад се раскрекеће на Фејсбуку, или кад крене за кафанским столом да лупа ко максим по дивизији, онај ко га види први пут, мислио би да пред собом има најмање Његоша. Но, прво потпитање, а на интернету слабо има одговора на та потпитања, она су увек ствар размишљања, односно личног промишљања питања, Његоша претвара у Глупог Августа.
У једној заједници, која је преступила сваку људску и божију заповест, сваки ред и обичај, одједном морал постаје главна тема разговора, па и оних политичких. Док је морала било, о њему се није ни причало, подразумевао се. Није лепо, није морално, шта су комунисти радили после рата! Ако занемаримо да, у суштини, ми и не знамо тачно шта су радили, него верујемо антикомунистима, једини природни, дакле политички одговор на то гласи: могли су. Нема ту вредновања, кукњаве, грдње.
Када, у наше дане, видите Вучића да, са екрана, грми, грди, плаче, прети, моралише, знајте да то везе с полтиком нема. Вучић је, као и Шешељ, савршено аполитичан тип, кога само интересује шта треба да уради, да би и даље седео ту где јесте. Просто: своје куће домаћин, с тим што та кућа није Србија, него буквално његова кућа.
Политика – а то би и дебил могао да научи – јесте само ово: успех и моћ. У то су укључена, наравно, и средства која воде до успеха и моћи. И – ово је посебно важно – политика је јавна делатност, односно одвија се у корист заједнице, а не у личну корист. Чим је нешто у личну корист, већ је изашло из оквира политике.
Срби стално, били на власти, или у опозицији, или не били нигде, врше, у недостатку успеха и моћи, апологију неуспеха и немоћи. За то је увек потребан кривац.
Крив је Тито! Крив је Слоба! Крив је Вучић! Турци су криви! Усташе! Да није свих њих, ми бисмо данас били Швајцарска.
При том, само за Турке тачно знамо како су почели да владају нама, а за остале нам никако није јасно. Одбијамо да имамо икакве везе са Титом, Слобом, или Вучићем, на пример. Какве то везе има с нама? Никад нико и није гласао за њих, све су покрали. Ми смо увек гласали само за правду, истину и поштење, али су те гласачке листиће лопови спалили. То нас доводи до непријатне рачве: ако су сви узурпатори, какве смо ми гњиде да сваки пут то дозволимо, или: ако су владали уз нашу подршку, какви смо људи кад то негирамо? Ни један одговор није пријатан. Народ који се дели по томе да ли треба дати дупе Русима, или Америма, треба озбиљно да се замисли шта с њим није у реду, јер је идеја да дупе и не мора да се да, сасвим ишчезла из Срба.
Глад за моћи и глад за подаништвом, не иду заједно. Ми хоћемо да будемо поданици, али да то тако не изгледа, попут девојке која хоће да дели около, али да је нико не зове курвом. На вест о трудноћи Драге Машин, у малој, преткумановској Србији, стигло је на двор преко стотину колевки, које су донеле разне делегације, да се увуку у дупе краљу Александру. Министарско прасе је наша судбина. Можда други народи немају обилиће, синђелиће, гавриловиће и тепиће, али немају ни вулине, јованове, мартиновиће и дачиће, а није ми познато (можда и јесте?) да је неко писао песме о томе како се Кенеди, или Обама воле више, него мама и тата. Памтим СФРЈ као да је јуче била и знам да се Титу морало шлихтати, али нико то није радио тако ентузијастички, као Срби и нико тако дуго, као Срби. Маршал је био тако дуго мртав, да му је и купина из дупета проникла, ми смо још певали њему у част и славили га без мере и укуса. Тако је било и са Слобом. Кад је пао сиситем, кад је комунизам, скупа са својим остацима, 2000-те отишао са политичке сцене, почела је трка ко је више мрзео Слобу и Тита. Данас су деца из комунистичких кућа највећи десничари. Такви смо ми људи. Један мој другар, комуниста из другог разреда средње, који ме је иначе доста гњавио врлинама комунизма („Миле, псуј ми оца, псуј ми мајку, али ми Партију не дирај“-луде речи за дечака од 16-17 година), 2000-те је Титову слику окачио изнад ве-це шоље. Причао је да због те слике лакше сере. Други пријатељ ми је причао како је његов отац, партијски главешина, прихватио четворосбан стан од комуниста, да не би, одбијајући, себе демаскирао као огорченог антикомунисту. То је иста прича као данас. прича о томе како се систем разара изнутра. Уђеш у систем, похараш што можеш, и онда га уништиш. Бива и то, ваљда, али не без похаре. О томе колико је официра окачило крстове око врата, кад је петокраку склонило са шапке, нећу ни да причам.
Стерија је, у Родољупцима, показао шта Срби, у ствари виде и разумеју од политике. Кад је безопасно и кад има шта да се закачи, затрч у том правцу. Кад је опасно – цурик! Али, оно што нас Родољупци уче, што је оштар Стеријин ум уочио, јесте да изнад свега презиремо непроменљивост код људи. Несрећни Гавриловић, једини симпатичан лик у драми, час је на мети родољубаца зато што није довољно Мађарон, а час што није довољно Србин. Они су увек довољно и једно, и друго, само не у исто време. Гавриловић је она врста у Срба која је ретка и која је увек на мети, јер је променљивост мана коју веома ценимо.¹ Бити уз онога ко поседује добра и дели их присталицама – то је ултимативно понашање у Србаља. Вековно сиромаштво је довело дотле да се дупе даје и за малу вајдицу: за сендвич и сок, а у случајевима тврдих и искрених родољуба, мора да се одвоји и картон уља, или већица прашка.
Права политика је увек с оне стране новца: новац је ту да обезбеди вођење политике, а не обрнуто. Управо зато што смо лакоми на новац и добра, никада не допиремо до политике. Нису важни успех и моћ отаџбине, него наш лични успех и наша моћ. Обожавамо „политичаре“ који имају исте такве резоне, јер су слични нама.
Посебна је прича како, код народа који о политици појма немају, емоције, уверења и набрекла прса патриотска имају велику тежину. Увек исте глупости; како се правилно савијају три прста, како је правилно радити ово, или оно, како ваља писати ћирилицом, макар неписмен био… Магијска свест пробија кроз привидно цивилзован облик. Да је истинска сага једног народа у јачању, у порасту моћи и напретку, а не у магијским чиновима, ником на памет не пада. Нека све пропадне, само нека се ћирилицом пише! То је философија распикућа и бећара, као и оних који живе о народном трошку.
Није Америка постала моћна зато што има правилне боје на застави, већ зато што има носаче авиона, нити је Британија моћ стекла Шекспиром, него морнарицом и гвозденом државном управом.
Кад се умреже, а увек се умреже, магијски поглед на свет са алавошћу и грамзивошћу, добије се савремено српско друштво – друштво чији је највећи успех, у последњих годину дана, што се Новак Ђоковић повратио и што поново побеђује, да не помињем највећи историјски успех – извоз папака и свињских глава у Кину. Како мало нама треба за победу! Дубоки осећај инфериорности, који носимо у себи и који нас тера да имитирамо Западњаке, даје нам моћ да се задовољавамо малим и неважним победама. Што би Ниче рекао: „Сачувај ме, Боже, малих победа!“
Политика је још нешто: стални, опрезни песимизам, цинизам као основ односа на међународној сцени, стална стрепња да се нешто пропустило, да је могло боље и више. Политика је и стално искључивање морала у корист ефикасности и успеха, макар се то косило са личним осећањима политичара.
Овде ничега од тога нема. Оптимизам је религија (биће боље! надамо се! куцни у дрво!) будала, било да је у питању другосрбијански ропски оптимизам, у коме је природни поредак ствари да будемо робови, или овај, патриотски оптимизам, у коме ипак има наде да можемо да будемо и руски робови. Шпенглер је добро приметио да је оптимизам кукавичлук. Песимизам је, вероватно, има једнаку енергетску вредност као и оптимизам, али има ту предност што упућује на вредновање, опрезност и размишљање, што оптимизму критично недостаје. Оптимизам је сав ту и сав одмах.
Да ли неко ко је иоле у винклу мисли да ће историја наградити народ који не вади главу из телевизора, да види какве гаће данас носи Станија, ако их уопште носи? Да ли историја може да награди народ који властодршцима халали пљачку, ако и он у тој пљачци добије сендвич, или картон уља? Да ли историја треба да награди читаве делове народа, који наплаћују то што су Срби, који за припадност нацији добијају додатке?
Ја мислим да нема шансе да се то деси. Напротив: мислим да ће нас историја гадно по глави ударити.
Заражени чекањем, заражени хиперматеријалистичким расположењима, огрезли у вулгарном, највулгарнијем хедонизму, оном који је могућ и са 200 евра у џепу, са Кристијаном и Цецом као узорима за нашу децу, ми будућност немамо. И не треба да се варамо у једној чињеници: сами смо за то криви. Ни Тито, ни Слоба, ни Вучић. Сами смо трчали за бенефитима из нечије владавине. Од Тита су пљуштали станови и послови, од Слобе косовски и ини додаци, а и од Вучића капље по мало, али нама довољно. Ми нисмо многострадални, небески, или народ праведника: ми смо подмићен народ. И то јевтино подмићен.
Да неку замисао о политици имамо – у распону од академика, до испијача пива испред сеоске продавнице – ми бисмо о политичарима судили на основу успеха, или неуспеха, односно фонду моћи и немоћи. Србија је данас земља перманентних, чак ритуалних пораза, опадајуће моћи и земља која је тако страшно опљачкана, да се ни Цезарова пљачка Галије не може поредити са овим што се нама десило. Нам опет добро. РТС је јавио да је Вучић велики светски играч, да је стандард скочио, да БДП небо пара, попут руских Мигова које никако да нам испоруче.
Кретенима (ваљда су зато и кретени) никада не падају на памет једноставна питања. Кретен све зна о равној земљи, масонима и Србима који су створили цивилизацију Инка, али никад се не питају над контрадикторношћу да, рецимо, држава продаје привреду, јер не уме да управља њоме, али уме да управља буџетом? Или: зашто такви генији за вођење државе, буџета и економије, какве ми имамо на власти, раде за 130 000 динара месечно, уместо да оду на тржиште (што свима другима саветују) и да намлате милионе? Или: какав је човек који себе огласи за патриоту, а не чека да други дају суд о томе?² Оваквих питања је много, само што су она бесмислена за оне који су измештени из реалности.
Недостатак талента за политику се види и у још једној кобној заблуди српског народа: у очекивању да ће сво ово срање нестати у једном изборном циклусу. Само треба да једном правилно изаберемо и историја ће нас наградити. Прво: докле год бирају идиоти и паметни заједно, од демократије нема ништа, па ни од спаса у једном изборном циклусу. Друго: уопште ми није јасно како ће се сва срања, наталожена у српском народу (а не само у власти) поправити за годину, две, или пет? Како ће неко ко је јутрос изашао из средње школе као незналица и зомби, заблистати само зато што је на изборима победио неко други, а не Вучић? Како ће гледач Задруге постати паметнији, или бар буднији? Старлете ће, ако победи Ђилас, бити мање курве, него до сад? Нема од та посла ништа. Страдање ће трајати веома дуго и свако ко верује у пречице је озбиљна будала, као и онај ко верује да ће нас, кад се поправи демократија, запљуснути срећа неопевана.
Свако ко има, дакле, памет, у распону од гледача Задруге, до поправљача демократије, треба да буде спреман да, са том животном мудрошћу, још дуго гледа Вучића на власти.
Пречица, ако и постоји, није у нашим рукама. Могуће је да се потрес деси на Запада и, увек када се то деси, затресе се и словенски свет. Опет, нико не може да каже да ће тај потрес бити у нашу корист. Са Запада нама само шкрто сунце сија, а са Истока бије Сибир.
Кад се наша политичка памет дигне до наука наших дедова, оног „у се, и у своје кљусе“, кад научимо да издајнике и колаборационисте искључимо из друштва још кад оцинкаре првог друга у школи и кад се првом професору у дупе увуку, кад ухватимо да вучемо за уши децу кад их први пут ухватимо да гледају Задругу, онда можемо нечему да се надамо. Једно сто година од тад.
Идеја да ми можемо да останемо исти, а да ће нас кад-тад време, судбина и Бог наградити за ово што јесмо, је идеја која се не би разила ни у просечном умоболнику.
1 – Родољупци – дигитална библиотека
2 – Моја дефиниција патриоте је, отприлике, да је то онај ко још није добио посао у државној управи.
„Slušaj Petre, ti ćeš ići kao naš prvi ambasador kod Porte. Kad stigneš u Carigrad primiće te Sultan u audijenciju i predaćeš mu akreditivna pisma. Pazi dobro Petre, kad budeš tamo pred Sultanom. Da se kurčiš bre, da vide Turci da Srbija nije mačiji kašalj. Ne mogu oni da rade kako oni hoće. Ali Petre, dobro vodi računa. Ako na to tvoje kurčenje, počne i Sultan da se kurči, e… ti Petre, odma’ da odkurčiš, jer je Srbija ipak mala zemlja. I da znaš, Sultan je slab na pare i na muško dupe, a mi pare nemamo da ti damo.“
Diplomatska uputstva Miloša Obrenovića, data Petru Ičku pred odlazak u Carigrad.
Amerikanci su smatrali Patriotom samo onog ko se borio (u revoluciji) protiv (britanske) Imperije, a za slobodu i nezavisnost. Dvije godine prije oružane pobune počeo je bojkot (koji je podržalo 85% kolonista). Ko se nije tako angažovao nije se smatrao patriotom, već lojalistom. Tako su se izborili za nezavisnost i postali moćni. Nisu se borili protiv guvernera, vazala (kako bi došli na njegovo mjesto), već za slobodu. Nije im smatalo da pričaju engleskim jezikom, iako su ih francuzi finansirali. Treba učiti od jačih (bez obzira što su nam neprijatelji), a ne pokoravati im se.
(bez obzira što su nam neprijatelji)???? Na osnovu čega su nam neprijatelji?
Jer su nam instalirali(ogromnim novcem) krpelje(kormpirane političare i beskrupulozne kompanije) koji nam piju krv(sa mizernim platama plaćamo najskuplje, a najnekvalitetnije robe). SAD je nekad (kao mi sada) bila kolonija, kada su se oslobodili britanskih krpelja postali su ozbiljan predator koji drugima pije krv. Samo se bojkotovanjem Imperije (njihove robe i medija) možemo razvijati.
Još jedna teorija zavjere. Život JESTE borba neprestana i bez ikakvih granica i fer pleja.Oni su jednostavno bolji a krpelje su instalirali zbog naše gluposti i alavosti. Da se Lane Gutović kandidovao i pobjedio sa milion razlike bio bi predsjednik ali se nije ni kandidovao jer naš narod ne cijeni takve nego upravo Vučka i njemu slične i zato je on predsjednik. Kod nas je situacija ista samo što je krpelj ruski ili se bar tako predstavlja i predsjednik je zato što je sa krađom imao dovoljno glasova da bude. U Bileći je lokalna baraba sa nepotpunom srednjom školom Dunđer dobio 800 glasova a doktorand na Lomonosovu Samardžić 60 pa su valjda i za to krivi CIA I Vatikan?? Samardžić je bio na listi sa osam profesora univerziteta koji su bili prvi put u politici i nisu prošli cenzus i to im je valjda uradila CIA a ne bilećani?? Inače rijetke su teorije zavjere bez MMF I S vjetske banke a te dvije banke NIKAD NI U JEDNU DRŽAVU NISU DOŠLE A DA NISU POZVANE OD VLASTI.
Милане пишеш –
Вучић је, као и Шешељ, савршено аполитичан тип, кога само интересује шта треба да уради, да би и даље седео ту где јесте.
Врлине доброг политичара по наводу Отфрид Хефера:
Као прво, политичара би требало да одликује обухватна честитост (правичност). Поседујући њу, он је имун на опасност од корупције и непотизма као привилеговања рођака и личних (партијских) пријатеља. Како би политичар био добар, врле природе, он мора поседовати сензибилност за интерес свог народа и за невоље које погађају народ, повезано са смелошћу да, уколико је то неопходно, дâ неповољну дијагнозу и предложи непопуларне терапеутске мере, дакле да и у мучним ситуацијама и условима отпора своју дужност врши без икакве бојазни. Њему је потребна свест о одговорности са којом непрестано тежи да очува добробит своје заједнице, а ако се то не може избећи чак и на сопствену штету. Напослетку, потребна је и памет, обогаћена широким погледом.
По мом мишљењу, ниједна од ових врлина не може појединачно да претендује на суперлатив „најполитичнија”. Јер ниједна од њих се не може изоставити; добар политичар је уједно честит, смео и паметан.
Е сад се упитајмо – зашто немамо оваквог политичара ?
И друга моја дилема о политичком квалитету и мери њихове вредности- јер Нобел за мир,мера вредности успешног политичара?
Ovo nije prvi tekst koji preterano glorifikuje, čak obožava silu. Nasilna komponenta čovekove prirode (ali koja nije cela čovekova priroda) je dovoljna da nas podseti da se na silu mora silom odgovoriti, dakle, ako te maltretira tvoj komšija, tvoja ili druga država, mora se na to odgovoriti silom. Ali ovaj, kao i mnogi drugi tekstovi ovde na blogu, ide 10 koraka dalje, bez ikakvog razloga. Kada Milenković navodi primere korisne moći jedne Britanije, čemu to služi? I serijski ubica u našem gradu ima veliku moć, ali jedino što normalan čovek sa njim želi da uradi je da ga na svaki način spreči da nastavi sa onim što radi. Da li bi iko normalan želeo da Srbija postane Britanija ili Amerika? Ko to želi, mora ozbiljno da se upita, pred ogledalom, zašto to želi.
Jedna je stvar podsticati ljude da se trgnu i da se bore protiv ropstva u kome se nalaze, sasvim druga stvar je podvlačiti primere velikog zla, kao neke idole ili ciljeve kojima treba težiti. Ono što je pozitivno na ovom blogu je kada se ljudima priča protiv Evropske Unije, rusofilstva, demokratije, lažnog patriotizma, klero-nacionalizma i crkve. Ono što vidim kao negativno je glorifikacija ekscesa upotrebe sile, glorifikacija tradicije i nepoznavanje šta je to liberalno društvo. U pravom liberalnom, neoliberalnom, svejedno, društvu, ne postoje subvencije, ne postoji budžet. Kapitalizam u Srbiji je kolonijalno fašistički, nikako liberalan. Kad kažem fašistički imam preciznu definiciju na umu, dakle privatna svojina, formalno, postoji, ali država odlučuje ko, kako i koliko njome može da raspolaže. Kolonijalno fašistički, zato što umesto Musolinija kao lokalnog vladara, Srbi imaju jednog ili više onih sa strane koji povlače konce na kojima vise lutke srpskih vladara. U Zapadnoj Evropi, kao i u Americi ne postoji liberalni kapitalizam, čak ni blizu toga, a pljačka građana od strane država i njihovih prijatelja je procentualno daleko veća nego kod Srba, ali kako je nagomilano bogatstvo od ranije veliko, Zapadnjaci su i dalje bogatiji od Srba, za sada, ali to je samo pitanje vremena, lopovski apetiti neprestano rastu.
Razmera pljačke, čak nije ni najgori problem. Kako fašizam formalno ne postoji, ni na Zapadu, ni u Srbiji, već, demokratija, vladar koji otima više nije tako uočljiv, pa nema direktne konfrontacije, u demokratiji svako može da krade, krađa je sasvim legalna stvar. Dovoljno je doneti zakon po kome se propisuje od koga je, ovog puta, dozvoljeno otimanje. Porezi, budžeti, subvencije su samo lepa imena za pljačku, da se Vlasi ne sete.
Ako je ljudska priroda takva kakva jeste, onda je rešenje samo jedno: u bilansu snaga, a društveni model sa centralnim monopolom sile, to ne može biti. Hobsova iluzija da jedini način da ljudi vukovi mogu da žive u miru je da imaju jednog jačeg vuka iznad sebe, dovela nas je dovde. Dovela je ili do društva gde su ljudi zaista postali ovce, pa i ne pokušavaju više, ili u boljim slučajevima da vladani vukovi, smaknu svog legalnog čuvara reda. Ni jedan od ta dva ishoda ne može da vodi ka prosperitetu, već, ili ka propadanju, ili ka neprestanom konfliktu. Sve priče o tome da vladar može da gleda na opšte dobro su duboke iluzije.
Marko, preteruješ. Uporno izvrćeš smisao Milanovih reči. Niti pretenduje, niti je izgovorio, napisao da želi da Srbija bude Amerika, ili Velika Britanija. Ne u smislu koji mu ti pridaješ, u smislu hegemonije, prevlasti, osvajanja radi pljačke itd… U smislu moći – da, da imaš vojsku, silu iza sebe, kao SFRJ što je, npr.imala (bila je, bez obzira na manjkavosti, jaka zemlja na Balkanu, sa jakom vojskom i naoružanjem, nimalo osvajački nastrojena prema susedima. Sebe je čuvala)… Iz te pozicije će se i sile, koje žive od drugih zemalja, ustručavati da krenu i na tebe. Ovako, slaba si zemlja, normalno je da ćeš biti plen jačih, agresivnijih. Nije oksimoron biti i jak i neagresivan. Čak je, i sa teorijske, hipotetičke tačke gledišta, vazda bolje da si ti u poziciji da vučeš prvi potez, osvajanja, šta god, nego da si u donjoj poziciji. Čisto teorijski, niko ovde ne proklamuje bespoštedna osvajanja i život na račun tuđeg.
Ne izvrćem, ja pišem onako kako razumem tekst, naročito zato što mi i dalje odzvanjaju reči „veselo otimanje“ iz prethodnih tekstova.
Slažem se da biti jak i neagresivan može zajedno, ali prvi potez u osvajanju? I to može, ali samo pod strogim uslovima. Na primer, kada postoje dokazi da se ovaj drugi sprema da te napadne, pa ti onda njega tresneš preventivno, kao, na primer, kad baba izrešeta investitora pre nego on nju. To je u redu, ali i to spada u odbranu. Osvajanje je reč koja ima stiktno značenje, znači uzimati nešto što ti ne pripada, a da nije u službi odbrane. Nisam cepidlaka, te stvari je jako važno razgraničiti, jer, sa tom sivom zonom se zli neprestano poigravaju, Amerika tako što se „brani“ od džihadista u Avganistanu ili tako što je Hitler „štitio“ Nemce u Čehoslovačkoj.
Osim toga ostaje polemika oko toga kako postići snažno društvo. Pruski model, pravo liberalno društvo ili nešto treće. Mene ne ubedi pruski model, jer istorija je pokazala da jake vođe prvo pojedu grabljivce okolo, pa onda sopstveni narod. Pozivam Milana da razmisli na temu decentralizacije monopola sile, kao primera balansa snaga u društvu. To ne samo da daje veću stabilnost unutar društva, jer kada se mnogobrojne policije i sudovi takmiče jedni sa drugima, do korupcije dolazi daleko teže, no, to daje i veći otpor prema okupatoru. Okupator uvek želi da sa što manje energije opljačka onoga koga osvaja. A pri tome mu pomaže piramidalno organizovano društvo žrtve, jer kada preuzme njenu vojnu, policijsku i sudsku komandu, svi drugi polu-automatski potpadaju pod njegovu vlast. Dok, kada imamo stotine vojski, policija i sudova, borba se vodi sa svakim od njih, plus kako nema sistema poreza, subvencija, i ostalih globa, sve te sistema treba konstrusati na ledini, a to je veliki posao. Zato kad okupator može da bira između kasarnskog i liberalnog društva koje će da napadne, uvek će izabrati lakšu žrtvu. Itd. Itd. drugi put više o tome.
Npr.
https://en.wikipedia.org/wiki/Law_enforcement_in_Italy
Problem je što je sud samo jedan. Tako da su izuzetno korumpirana država.
Kako da se izboriš za decentralizaciju monopola sile?
Da se javite u emisijui i pokušate razgovarati s gospodinom voditeljem Milanom M.?
@Za Marka koji tvrdi – U pravom liberalnom, neoliberalnom, svejedno, društvu, ne postoje subvencije, ne postoji budžet.
Ovde se postavlja esencijalno pitanje, prvobitne akumulacije kapitala koja je tek u povoju.Istorijske prepreke se ne mogu preskakati ili zaobilaziti.Nego sazrevanjem uklanjati društvanim napretkom.
Uzmimo u obzir da je Srbija posle petog okzobra startovala sa nule. Odnosno ako se ukavkulišu dugovi, sankcijama i ratom razorena infrastruktur, izgubljno tržisžte i najveća inflacija u ustoriji, mi smo startovali sa nule.I ovakvo stanje u Srbiji je normalno i očekivano posledica svega onog što se dešavalo raspadom SFRJ. Kojim je putem trebalo ići sam Bog zna !?
Hegel lepo tumači ovakve istorijske procese. Jedina istinita i istorijski realna ideja je ona koja se u vremenu živi sve ostale ideje su fetišizam. Ono što ne zaživi je ništa. Ali naši „mudraci“ svih boja i opredeljenja ubiše se dokazujući da su baš oni bili u pravu ali eto niko njih ne sluša.
Normalan čovek se često upita, otkud ovoliko izobilja pameti u Srbiji a tako nam loše ide. Pa ta kvazi pamet je stimulisana lepim apanažama za mlataranje a nikom se mlatarač ne opravdava već samo goji svojiu sujetu u nepograšivost sopstvenog vizionarstva koju eto niko ne prihvata.
Posebna tragedija je bio peti oktobar. Vlast je preuzala ulica. Bez jasne vizije bez dobronamernih i odgovornih savetnika. Taj peti oktobar je bio velika istorijska šansa da se Srbija konstituiše kao moderna, dogovorna, funkcionalna država na primer nešto slično Južnoj Koreji.Ne neodgovorni ljudi su gurnuli u provaliju zbunjeni i preplašeni narod. Petooktobarci su u svom istorijskom zanjesenjaštvu bez bilo kakvo iskustva mlatili praznu slamu. Mesto što im se možda jedini put u novijoj istoriji ukazala tava prilika da bez krvi i zločina uspostave red i postave čvrste temelje modernoj Srbiji građana, a za to je postajao ogroman manevarski prostor. Ne svu tu energiju je pojelo vreme od gotovo dve decenija lutanja i razglabanja prazne priče. A ono najgore da je narod izgubio nadu u bolje. Potrošio kreativnu energiju i postao destruktivan.
Gospodo ne može se prviti stabilna država sa preko 2/3 nezadovoljnih. Prvo i jedino lekovito je, javno se obratiti narodu i reći surovu istinu.
A šta dalje – Bog Sveti zna.
Pa valjda kad se prizna da smo dosegli dno i da kao narod ne funkcionišemo možda dođemo pameti i doživimo kolektivno preumljnje i stvarno počenemo od nile al onako kako je Čerćil objasnio Englezima šta ih čeka u ratu sa Nemcima.
Al za to treba i narod da bude spreman. E sad se upitajmo jel narod spreman na preumljanje?
Vilogorski,
moramo da odlučimo, jednom za svagda, koja je naša istorija. Ako su petooktobarci ništa drugo nego lutke na koncu pravih vladara, od njih se nikada ništa nije moglo ni očekivati. Kakva crna ulica, presedan, početak od nule? Zemlja je vodila nekoliko ratova, sve ih je izgubila, došao pobednik i umesto da je ušetao sa svojim tenkovima, uposlio je svoje namesnike. Od namesnika se ne može očekivati ništa drugo nego da rade ono što im gazda kaže.
Poređenje sa Čerčilom je takođe, van logike, jer, koji će to namesnik, išta iskreno reći narodu? On nije tu da se bori za suverenost, već da je suzbija, on je u džepu pravog gospodara. Olobođenje od okupacije može doći od bilo koga ko nije među tom kastom ljudi. Ono o čemu ja govorim je razmišljanje o budućnosti nekoliko vekova unapred. Bez vizije gde želimo da stignemo, koji je smisao borbe? Naravno, sama vizija bez borbe je prazno filozofiranje, ali sama borba bez vizije je srpska istorija. Oslobodimo se Turaka, i onda pravimo Jugoslaviju, zatim ulazimo u avanture komunizma itd. Ne može sve ad-hoc. Imate li vi ljudi i malo žala za svim tim ljudima koji su poginuli od 1804-e do 1918-e? Poginuše svi ti ljudi, da onda dođe neki kralj idiot i sve to baci u đubre? Onda opet narod nastrada, i dođe idiot Tito. Narod je već platio previše gluposti svojih vladara. Budućnost se mora promišljati daleko više i bolje, da bi se iko usudio da traži novu žrtvu naroda. Nije prvo pitanje je li narod pametan ili hrabar, uz prave stimulanse, on je to uvek, pitanje je koliko su oni, koji razmišljaju pametni da mogu da ponude nešto za šta ponovo treba tražiti od ljudi da poginu. Inače se svodi stvarno na Kurtu i Murtu, inače stvarno ropstvo može imati više smisla nego borba bez vizije. Ja vidim povoje nekog ozbiljnijeg razmišljanja kod Milana, ali mi se čini da se nekako olako hvata starih, loših modela i mnogo više gubi svoju energiju da kritikuje nebitnog čoveka Vučića, umesto da promišlja o budućnosti. Pitanja koja mu postavljam ne adresira. Imam utisak da jedino o čemu razmišlja i on je, kad ne reži na Vučića, je kako se osloboditi okupacije, kao da misli da se posle toga nekako sve reši. Naravno, da su naši planovi i promišljanja jedno, a realnost može i ne mora da ih uzme u obzir, ali bez dobrog promišljanja, to je recept za propast. Sve što je u prirodnim naukama anti-intiutivno pokazalo se tačnim. Da Zemlja nije centar sveta, da sub-atomske čestice nisu determinističke, da jedan oblik života evolvira u drugi. Vrlo je anti-intuitivno da liberalno društvo može biti i snažno, ali treba o tome promišljati. Ali kao prvi korak treba da prestanemo da zovemo kolonijalni-fašizam neoliberalnim uređenjem. Sve počinje od definicija i realnog posmatranja sveta, bez ideoloških naočara. Ja samo nudim dosledno gledanje na slobodu. Ako je u redu da tresnem onoga ko mene tresne, zašto onda treba da se povinujem nekom pruskom kralju? I on je samo sledeći na listi onih koje treba da tresnem. Druga je stvar ako ja dobrovoljno želim da se podvrgnem njegovom autoritetu, kao što se dobrovoljno podvrgavam autoritetu zubara. Autoritet i sloboda nisu u suprotnosti, ako je podvrgavanje autoritetu dobrovoljno. Ali neću da budem nečije topovsko meso, samo zato što sam ja narod, a on kralj. Kralj može samo da mi da odličnu ponudu, koju ja mogu da prihvatim ili odbijem. Eto, za takvo društvo se vredi boriti. Sve ostalo je već viđeno sto puta.
Hajde da počnemo za izgovaranjem surove istine ljudi:
– Šta bi bilo kada bi rekli da penzioneri žive na grbači što današnjih radnika, što dugova koje ostavljamo pokolenjima? Posledica te izrečene istine je da nema penzija. Prethodna država je ulupuavala te fondove decenijama, onda je ratovala, stari penzioni fondovi su odavno uništeni. Kada je penzijski sistem ustanovljen, bilo gde, ideja je bila da se čoveku izdvaja iz njegove plate, da mu se sačuva za vreme kad neće moći više da radi. Nije to problem samo u Srbiji, na celom Zapadu su penzije pretvorene iz tog sistema u to da današnji zaposleni prisilom izdržavaju starije. A kako bi bilo da mlađi dobrovoljno izdržavaju onoga koga hoće? A kako bi bilo da se država ne bavi ekonomijom, pa da ne izaziva neprestano inflacije, kao što je bilo u Americi u 19. veku, kada je penzija bilo stavljanje određene svote u kutiju za cipele, kada je svako za sebe štedeo. Inflacija tada nije postojala, jer nije postojala centralna banka, porezi su bili zanemarljivi, a država i ekonomija su bile odvojene.
– Šta bi bilo kada bi rekli da, dok smo se mi igrali socijalizma, pa se onda igrali rata, da je za to vreme Kina postala veoma konkurentna u proizvodnji nisko-tehnoloških proizvoda, a da je Zapad daleko napredovao u proizvodnji visoko-tehnoloških proizvoda, tako da, čak i kad ne bi bilo vazalne domaće vlasti, stići ta 2 brza voza je nadljuska aktivnost. 2000-a i 1945-a nisu iste. 1945 svi su počinjali od nule, pa je bilo mesto i za jugoslovensku privredu, Dvehiljadite niko te ne čeka. Naravno, postoji i mogućnost proizvodnje sami za sebe, dok se ne podigne nivo produktivnosti da se postane konkurentniji sa inostranstvom. Ali, to su obično prilično spori procesi, i za to vreme se jede pasulj i pije voda, nose se izlizane, iste pantalone, ceo život i radi se 7 dana nedeljno po 12 sati dnevno barem 50 godina, dok se ne stane na noge. Ali, tu istinu niko nije hteo da čuje. Nije bitno, na kraju, da je veliki saučesnik u toj propasti bio i Zapad, to ostaje i dalje gola istina, ekonomija je bila uništena. Petooktobarci su izabrali da se zaduže, da daju ostatke uništene ekonomije za bud zašto onima koji su imali pare u tom trenutku, a to su stranci. Oni su ih i doveli na vlast, to je bilo i prirodno. Uz to, umesto da su pare od privatizacije dali ljudima, kao što bi pravda nalagala, oni su ih većinom uzeli za sebe, a ostatak dali na kašičicu penzionerima. Međutim, voleo bih da Milan koristi iste aršine za svaku vlast. Kada kaže da to što su komunisti pobili tolike ljude posle rata nije nešto za debatu, jer ko ima vlast, njemu se može, tako se i petooktobarcima moglo, pa umesto da krenu u decenije krvavog i sporog sticanja, opredelili su se da leče pokvareni zub kokainom, umesto plombom. I njima se moglo, i oni su tada imali vlast. Jeste, njihova je bila plaćena iz inostranstva, ali vlast je vlast. To se moglo dogoditi i da je bila autonomna. Upravo zbog toga ja stalno govorim o nužnosti slobodnog društva, upravo da se izbegnu proizvoljnosti trenutnog moćnika. Ja ne kažem ni da su posledice jednih i drugih iste, ali princip ostaje isti. Ljudi su bili robovi i pod Obrenovićima, i pod Karađorđevićima i pod Titom, i sada. Menja se samo ideološka priča oko toga zašto neko treba da bude državni rob. Naravno, nivo ropstva nije isti u svakom sistemu, ali se radi o nijansama, ne o razlici u suštini.
– Ponavljam pitanje Milanu: zbog čega bi kasarnski model bio garancija za bilo kakav uspeh? On bi možda bio brži u reakciji u nekoj oružanoj borbi, ako bi do nje došlo, zbog, recimo, ekplozije u okruženju, ali čim bi završio sa odbranom, on bi krenuo da guši sosptvene ljude. Kasarna nije zasnovana na autoritetu, već na strahu. Vojnik sluša, jer se boji kazne. Ali ako želimo autoritetom da stimulišemo pojedinca, za to nam nije potrebna formalna piramida. Pametni će prepoznati da im se isplati da se dobrovoljno podvrgnu autoritetu, a glupi će propasti, dok u kasarnskom modelu, slušaju i glupi. Zašto uvek da modeliramo društvo zbog poslušnosti glupih? Naravno, oni koji se zalažu za hijerarhiju, uvek govore da će vladari znati da tretiraju pametne na jedan, a glupe, na drugi način. To se dešava retko i kratkotrajno, jer vlast korumpira i na kraju vladar tretira sve isto, kao svoj plen za ručak. Kasarnski model je lek koji je gori od bolesti.
Dobro. Ali zasto su Srbi takvi? Zatso ne razumeju upravljanje drzavom?
Kao Vinston SMit u 1984. kada je shvatio kako funkcionise njihova totalitarna drzav, pitao je:
:Shvatam kako, ne shvatam zasto?“