Дирљива је наша вера, у којој има и много хохштаплераја, да ћемо, у једном изборном циклусу, или неким протестом, доћи до неке озбиљне промене.
Ми, иначе, живимо у најбољем од свих светова, само нам Вучић смета да у томе учествујемо. Пре њега није било идиота у управном апарату (док је Небојша Крстић био Тадићев, био је паметан; сад, кад је Вучићев, он је глуп), није било пљачке, субвенција страним инвеститорима итд. Одличан је колонијализам, само да оде Вучић.
Када, дакле, изаберемо праву власт,
поштену и добру, постаћемо бољи људи, бољи родитељи, бољи рођаци; постаћемо мање грамзиви, мање ћемо гледати Задругу и Фарму, више ћемо слушати Београдскау филхармонију, мање Цецу; свако ће постати 20% писменији и лепши; мање ћемо висити испред банкомата и по шопинг моловима, ређе ћемо се причешћивати у Мекдоналдсу; мање ћемо се курвати, лагати, постидећемо се што се фртаљ века зајебавамо са дедовском вером, тако што је изопачујемо новоправсолављем;
Невероватно је колико ми од власти очекујемо да нас саме учини бољима, колико дубоко верујемо да је добро изван нас, да не треба у себи да га тражимо. Само нова власт и ми постајемо супермени.
Неће више идиоти долазити на положаје партијским везама, већ ће конкурси бити отворени за сва радна места. Ми ћемо, тада већ апгрејдовани, побољшани, рећи себи: „Изгубио сам на конкурсу, запослио се бољи од мене, није ми криво, и треба он да добије посао“!
Оно што ми хоћемо, ни у бајкама нема. Снага једног народа није у памети и школи, већ у начину живота. Онај ко смрдља по солитерима и не сме кокошку да закоље, нема будућност, ма шта он о себи мислио и ма шта његова мама о њему мислила.
Како, дакле, да постанете бољи човек, бољи отац, бољи друг, бољи муж? Једноставно – промените власт.
Ми верујемо у брза и лака решења. Сва своја стања смо натоварили на друге. За то што смо грамзиви, подмитљиви и склони увлачењу у дупе и потказивању, криви су Тито, Слоба и Вучић, нисмо ми. Ми смо наивни и невини као католичке институткиње. Нису нас отац и мајка учили да будемо говна, да заборавимо веру због двособног стана и боље плате; не, комунисти нису дали да се верује.
Оде Тито, ми постадосмо бољи. Оде Слоба, ми још бољи. Одоше Котштуница и Тадић, ми процветали. Кад оде Вучић, одосмо ми у небеса, нико нас не ухвати више.
Ја, међутим, мислим овако: са овом памећу, са очекивањем лаких и брзих решења, у којима ми не треба да радимо на себи, већ само на промени власти, веома лоше ћемо се провести. Са таквом памећу, трпљење се само продужава.
Уосталом, чиме смо ми заслужили бољи свет и живот?
Насловна: Избор из Витнијеве колекције „Историја протеста“, 1940–2017
Milanče, ključna i tačna ti je misao – Снага једног народа није у памети и школи, већ у начину живота.
Za ovu tvoju ispravnu tvrdnju evo i dokaza
Nije moguće po zakonima dijalektike, ili tačnije Hegelove nužnosti sazrevanja lljudskog društva, drugačiji tok determinisanosti kolektivne svesti, jer je upravo model i organizacija društva ekvivalentan nivou razvoja društvene SVESTI.
Prvi i nužni uslov je prosvetiteljstvo, koje gradi samosvesnost jedinke, jer stabilna zajednica traži odgovornost a za uzvrat nudi pravo. Sazrevanje, od pojedinca ka kvantitativno kvalitetnoj većini je dug proces. To nas vraća na početak problema.Mislim da tek ovi mladi koji mahom odlaze u beli svet, kad dostignu kritičnu masu prosvećenosti i vrate se u postojbinu mogu nešto učiniti od ove države. Ovu analogiju izvodim iz istorijskog procesa formiranja Izraelske države .
Milane, ja ne razumem zašto pišeš ovako. Često ponavljaš da se ljudima ne može podići svest, da lepi govori i ovakvi tekstovi ništa ne znače, ako je realnost svakodnevnice suprotna. Govoriš da, dok novi vladar ne uspostavi novi sistem, da nema promene. Čemu onda ovakvi tekstovi? Apeluješ na koga? Sa kojim ciljem? Ako apeluješ na svetinu, sam sebi uskačeš u usta.
Međutim, ja se više slažem sa ovim tekstom, nego sa tvojom drugom tezom da bez vladara nema promena svesti. U svim vremenima postojali su prosvetitelji koji su govorili suprotno od vladara i koji su zbog toga bili redovno ubijani. Brzina promena kao posledica njihovog dejstva je bila veoma spora, ali je uvek delovala po sistemu da mirna voda breg roni, i samo su oni, a ne vladari nosioci progresa. Vladari su tu samo da sprovedu, ako im je to u ličnom interesu, nešto što je već postojalo u duhu vremena, tu su samo da bi se ovajdili tuđom pameću.
Ja živim na Zapadu, pa i primere koje navodim su zapadni. Recimo, kada su abolicionisti robovlasništva u Americi nastupali, tada je dominantna pozicija vlasti bilo pitanje, „pa ko će onda da bere pamuk, ako oslobodimo crnce?“
Vlast nije nikada bila pokretač progresa ili dobitka. U najboljem slučaju, davala je rulji deo kolača, da se Vlasi ne sete. Vlast postoji da bi pljačkala narod, i tuđ i svoj, ali kako su vešte varalice, uvek je činila da masa poveruje da je ona tu zbog njih. Neko ko je tako veliki cinik kao ti, ne mogu da razumem zašto i dalje insistiraš na tome da može da postoji dobra vlast. (ona koja je tu da radi za narod).
Postavljam samo jedno logičko pitanje. Država je monopol sile, a vladar je kontrolor tog monopola. Kako neko ko ne koristi sredstva ubeđivanja, već sredstva sile da sprovede svoje, može da radi u interesu prisiljenih? Da li možeš da zamisliš nekog siledžiju koji legitmno može da te isprebija kad hoće, može da se bori za tvoje interese? Sad ja tebe pozivam da uporediš realnost sa verom.
A ko misli da se na vrh državnog zla može postaviti vladar koji radi za narod, što ne pokuša da progura Majku Terezu na vrh mafijske Kupole? Mafija je samo manje jasna država, ona ne zna tako lepo da prikriva svoje zločine.
Dragi Milane,
Nušić, Domanović, Sremac, opisaše karaktere srba. Njima to spada. Oni su literati.
Nauka od politike, nešto je drugo. I sam si spominjao nužnost mirnih emocija.
Mani se ruženja fukare.
Davos – svetski skup političara i ekonomista
Neoliberalizam: ideja koja drobi civilizacijsku logičku strukturu opstanka.
Pokretanje debate o neoliberalizmu sa mrtve tačke počinje, sa ozbiljnim razmatranjem kumulativnih efekata na sve nas, nezavisno od naših ideoloških opredeljenja. Ovo podrazumeva povratak njegovim korenima, koji nemaju ništa sa Bilom ili Hilari Klinton. Jednom je postojala grupa ljudi koji su sebe ponosno nazivali neoliberalima. Oni su imali ambiciju da izvrše temeljnu revoluciju u mišljenju,. Ukidanje mogićnosti slobodnog izbora. Najistaknutiji među njima Fridrih Hajek je u neoliberalizam ugradio pretpostavku da tržište obezbeđuje sve neophodne zaštite protiv jedine prave političke opasnosti: totalitarizma. Da bi sprečila totalitarizam, jedino što bi država trebalo da uradi je da održava tržište ‘slobodnim’.Hajek je za utehu imao samo svoju Ideju – grandioznu ideju koja će jednog dana izmaći tlo pod nogama Kejnzu i svim ostalim intelektualcima. Prepušten sam sebi, sistem cena funkcioniše poput uma, a ne razuma. Tržište procenjuje ono što individua ne može da pojmi. Obraćajući mu se kao intelektualnom saborcu, američki novinar Valter Lipman je pisao Hajeku:
„Nijedan um nikada nije razumeo društvo u celini… U najboljem slučaju um može da razume sopstvenu predstavu o društvu, koja je nepotpuna, i koja ima veze sa realnošću koliko senka sa čovekom.“
Ekonomija prestaje da bude tehnika – kao što je Kejnz verovao – za postizanje poželjnih društvenih ciljeva, kao što su rast i finansijska stabilnost. Jedini društveni cilj je održavanje tržišta. Čovek bez savesti, predstavnik potpunog odsustva razuma, predvodiće svet u pogrešnom pravcu.
Vilogorski, upadate u kontradikciju, jer se zalažete za „slobodno tržište“ koje je onda neophodno „održavati“ od strane države…Dakle, već samo postojanje državne intervencije u „održavanju“ tržišta, isključuje mogućnost njegove „slobode“ – znači već je ograničeno…
Drugo, Vaš stav da slobodna konkurencija „prepuštena sama sebi“ je zaštita od totalitarizma (čija je tržišna manifestacija monopol, moja primedba)- je blago rečeno površan!
Sagledajte samo jednu iteraciju dalje i biće Vam jasno koliko grešite…
Pretpostavite da na nekom tržištu postoji slobodna konkurencija (veći broj medjusobno nepovezanih proizvodjača koji ne mogu da utiču na cenu, kao i veći broj medjusobno nepovezanih kupaca), tada će tržište u sučeljavanju ponude i tražnje otkriti ravnotežnu cenu „P“. Je l’ da.
Medjutim, svi oni proizvodjači kojima su troškovi proizvodnje iznad „P“ će morati ili da propadnu ili da budu preuzeti od proizvodjača koji imaju troškove proizvodnje niže od ravnotežne cene „P“ (koji profitiraju)…
Uvećanje mase profita dovodi do dalje segregacije medju proizvodjačima do nivoa kad na kraju ostane onaj proizvodjač koji ima najefikasniju proizvodnju (minimum troškova, uz potrebnu količinu proizvoda) – dakle MONOPOLISTA!
Sledeća faza je korišćenje monopolskog položaja za formiranje ravnotežne cene na višem nivou uz ostvarivanje ekstraprofita.
Dakle, SLOBODNA KONKURENCIJA STVARA MONOPOL!!!
Ovaj algoritam koji sam naveo se izučava na prvim godinama ekonomskog fakulteta, a veoma je logičan i empirijski dokazan…
U Vašim komentarima primećuje se da ste čitali neke interpretacije Hajekovih radova koji su pisani koncem 80-ih i koji obiluju crno-belim predstavama „tržište vs država“ itd, a koje imaju za cilj vinklovanje širih masa istočnoevropskih tranzicionih zemalja, kako bi lakše prihvatile šok terapije koje su bile sprovodjene tokom tranzicije…i zadatak su ispunili…ipak,
Meni je zanimljivo čitati Vaše komentare, iz kojih provejava misao da je pitanje slobodna konkurencija ili etatizam više stvar političkog izbora doktrine, a ne stanje ekonomske osnove društva u nekom periodu…
Iz simpatija prema tako naivnom stavu, napisaću Vam samo to da su tržišne strukture od slobodne konkurencije, preko monopolističke konkurencije, pa sve do oligopola i monopola (kod nas čak i monopsona), samo indikacije stepena koncentracije i centralizacije kapitala u datom društvu.
Ako danas u Srbiji stotinjak firmi drži preko 80% kapitala, sasvim je nebitno da li postoji država ili ne, jer 1) moćniji su od nje, 2) kad ne bi države postojalo, opet ne bi bilo slobodne konkurencije, jer svega nekoliko njih ima sav kapital…
Zato izadjite jednom iz te lažne dileme „tržište vs država“,tj. „slobodna konkurencija vs monopol“ , jer je ponavljate kao mantru, kao parolu, a ne uvidjate prostu stvar – da i jedno i drugo zavise od stepena koncentracije kapitala, tj od preovladjujućeg svojinskog oblika, pa je time Vaša „borba“ izmeštena sa glavnog poprišta!
Naprotiv, Vi i Vama slični, braneći mit „slobodne konkurencije“ u eri ovakvog stepena koncentracije kapitala, zapravo idete tajkunima na ruku, a da toga niste ni svesni…
Ovi, pak, „levičari“ što su za državnu intervenciju, pod ovakvim stepenom koncentracije kapitala, takodje idu na ruku tajkunima…
Pravo pitanje je odakle ovima toliko nagomilanog kapitala i s njim pripadajućom moći?
Da nisu možda oslobodili Beograd ili tome slično?
I umesto što radite na državnoj deregulaciji ili regulaciji, bolje da svi radimo na vraćanju narodnog kapitala u narodne ruke, kako god to nazivali…
Nadam se da ćete razmisliti o ovome…Ne zamerite!
@Milisav Marenović
Poštovani hvala Vam na izuzetnom odgovoru i veoma sugestivnim primedbama.
Moji odgovori,
1. Ja ništa ne izmišljam samo dokazijem ‘Slobodno’ tržište! po principu Kine
2. U SAD je ‘slobodno tržiste’ ali u krizama kao u 2008 Federalne rezerve, odnosno država ipak interveniše. Kako će se reagovati u ovoj novoj krizi koja se iza brda valja vodećemo. Verovatno će biti presudna da se urazime veliki, a mi da nađemo sebe i tom svetskom vrtlogu.
3. Ravnoteža cena je uranilovka. Najeftiniji i najbolji proizvod ima prvenstvo za običnog potrošača.
4, .Pišete – Meni je zanimljivo čitati Vaše komentare, iz kojih provejava misao da je pitanje slobodna konkurencija ili etatizam više stvar političkog izbora doktrine, a ne stanje ekonomske osnove društva u nekom periodu…
To je princip spojenih sudova. Koja opcija pretegne tako se ponašati.
5. Ovo što dalje navodite je dosta problematično. Da li je politika iznad ekonomskih principa ili si ekonomski principi iznad politike? Pa to je stvar uslova koji determiniši odluki. Po meni država je iznad kapitala. kapital je samo mit koji slede podanici.
6. Pominjete, danas moderni pojam, algoritma i on kao sveta rač svugde primenjuje neosnovano.. Algoritam je konačan matematički princim kojim se proračini nekog procesa podvrgavaju da bi bili sigurni da je rezultat tačan. Ali algoritam ne funkcioniše u nelinearnim sistemima. E ekonomija je nelineatan proces,koji često izmiče racionalnim i matematički linearnim sistemima. Zato se danas koristi kvantna mehanika. Statistička procena i renoirmalizacioni procesi u predviđanju berzanskih skokova.
O tome sam nešto piso u Galaksiji.
Ostalo nism razumeo.
P:S:
Voleo bih da iznesete mišljenje o Nebojši Katiću, ukoliko ga pratite. Tek tada bi mi bili jasni vaši stavovi.
Mislim da se ovde može reći nešto savim iskreno.
Vi ste pri kraju kometara eksplicitno prigovorili, na moj kometar, što je dobro. Ali mislim da Vam nije bila namera da me nešto podučite već da iznesete svoj neosnovan stav o mojoj nameri.
Ja sadašni sistem posmatram ne politički i tendenciozno već kroz univerzalne zakone determinisanog društvenog haosa. Tako da bilo ko kad nešto tvrdi implicitno odmah uviđem da je moć suđenja iražena koz subjektivizam koji je projektovan kroz lični nagon da se neko u nešto ubedi.
Hvala na javljanju i puno ispeha u radu.
Konačno jedan zanimljiv komentar. Počeo je odlično, ali se završio jako loše. Ovo što ste opisali, Milisave, što se uči na prvoj godini ekonomskog fakulteta, jeste, delom, tačno, i radi se o prirodnim monopolima. Međutim, na višim godinama fakulteta, ili na boljim ekonmskim fakultetima se uči i sledeće. Da monopoli ne postoje na slobodnom tržištu, već samo kada postoji država. Monopol je, istorijski i definisan kao zakonska odredba države koja daje eksluzivno pravo jednom privatnom subjektu da nesmetano operiše u tom (zbog pomoći u prethodnom ratu, na primer) monopolskom privrednom segmentu. Ovo o čemu vi govorite, nije monopol, već privremena preduzetnička izuetna uspešnost jednog u odnosu na druge iz razloga koji ste opisali, ali tajna je u reči privremeno, jer svaki prirodni monopol mora da nestane, iz raznih razloga, zbog opuštanja preduzetnika, loših novih poteza, ali i zbog teorijskih razloga, jer gubi benefit informacionog sistema cena, pa ne zna kako da racionalno reguliše proizvodnju u odnosu na potražnju. A da ne bi bilo privremeno, stvaraju se tajni ili ne tako tajni dogovori između određenih privrednika i države da im stvori de fakto monopole, dok bez tih dogovora, relativno brzo propadaju. Famoznih 1% svetshih bogataša nije sastavljen od istih igrača, već neprestano ulaze i izlaze novi, čak i uz sve državne korupcijske devijacije. Slobodno tržište nije nikakav mit, već njega preziru najviše moćni kapitalisti, upravo zato što melje monopole, pa koriste državu da bi se protiv njega borili. To odgovara i na vaše pitanje odakle ovima toliko kapitala. Pa upravo zato što postoje države koje omogućavaju ozakonjenje nekonkurencije. Zbog toga uopšte nije svejedno ima li ili nema države. Naprotiv.
A što se tiče vaše kritike prema levičarima, to ste u pravu. Levica znači ili totalno monopolistički kapitalizam kao što je bilo u SSSR-u ili država postaje saučesnik-žrtva kapitalista-lobista u današnjem fašističkom kapitalizmu SAD-a, EU itd.. Država je početak i kraj problema.
A to da je Vilogoriski malo na mišiće „citirao“ Hajeka, to jeste. Ja nisam hteo ni da mu odgovorim, jer su mu kritike konfuzne, ali vaša je bila daleko bolja, pa sam hteo da se nadovežem. Ne misli Vilogorski, već ja, a on je pokušao da me kritikuje, da je pravo slobodno tržište jedini spas. A ako ćemo već da citiramo autoritete, onda odmah da izvučemo tešku artiljeriju Ludviga Fon Mizesa, umesto dječarca, Hajeka. Samo bi još falilo da je citirao Miltona Fridmena kao nekoga ko se borio sa slobodno tržište, taj je đavolu odavno prodao dušu sa njegovim negativnim porezom ili regulacijom centralne američke banke. Ko sa đavolom (čitaj Reganom) tikve sadi, o glavu mu se obijaju. Ni Hajek, ni čikaška ekonomska škola nisu pravi predstavnici slobodnog tržišta. Danas jedini koji ponosno nose tu zastavu su ekonomisti austrijske ekonomske škole sa nekim časnim izuzecima iz neoklasične škole. (Brajan Kaplan, na primer)
Vilogirski, ako želiš da kritikuješ slobodno tržište, savetujem da dobro pročitaš sledeće autore:
Ludwig von Mises, Murray Rothbard, Robert Murphy, Bryan Caplan, Walter Block, Hans-Hermann Hoppe.
Mada odlična knjiga za početak je delo ekonomskog novinara Henry Hazlitt, Ekonomija u jednoj lekciji (ima i na srpskom), za ostale mora da se čita na engleskom ili nemačkom.
Милане,
Ево у пракси да покажем како је потпуно свеједно да ли се пише ћирилицом или латиницом. Далеко битније је шта се њоме пише.
Мислим да сам овде сажео, колико се могло, шта је моја дубинска критика неких твојих идеја, које су застрашујуће, али не све, само неке, неке су врло добре. По ко зна који пут си поновио, задњи пут у тексту Самонеразумевање 2, фуснота 4, где си рекао да би радо пустио синове у рат да после победе цеде Хрвате, док би их сакрио у подрум, да неко тера у рат за обнову Душановог царства. И то си и уопштио говорећи да правда не постоји, већ да је владар тај који успоставља шта је то правда, а то би могло дати правни оквир причи око синова. Дакле, ако би нови владар у свој законик увео одредбу да је не само дозвољено, већ пожељно да се освајају суседи ради експлоатације, то би било у реду. Дакле, ти си, Милане, закључујем, тотални морални релативиста. Све је дозвољено, уколико је власник моћи тако одредио. Претпостављам да, у принципу, немаш ништа против, да је сасвим у реду, да неки други владар, у суседству, или било где, направи свој правни систем, где је легално да се деца суседних нација кувају, да се кожа људи користи за абажуре на лампама, да ко пише левом руком, да му се вади десно око или било која друга опачина. Ако тај има моћ, и ако направи такав закон, то је тако, и боже мој. Можда није лепо, као што ти кажеш, али тако то мора да буде. Сила је јача од било чега другог. Ја нисам урадио ништа друго него довео твој начин размишљања до логичког апсурда, али тек смо на почетку…
Међутим, једно је читати историјске уџбенике и признати да оно што ти тврдиш јесте увек био начин успостављања права, сасвим друго је, да ли је то једини начин. Људска историја има своје преседане. Ретке, ужасавајуће ретке, али их има. Да смо сада негде око 1100 године, твоја теорија би била врхунац политичке науке. И Макијавели је био добар описивач принципа друштвених токова, тада. Укупна количина знања у друштвеним наукама је била на нивоу који није нудио ништа боље. Али, твоје виђење друштва, данас, није друго, него аналог птоломејском геоцентризму.
Главни разлог моје одважне тврдње је што ти мешаш неопходност силе са оправданошћу силе. Када кажеш да ће доћи дан када ће људи из шуме прислонити данашње слуге овулацијске власти уз тарабу и подарити им метак у чело је тачна могућност. И тачна, и оправдана. Једнако као што су Нирнбергу Американци подарили уже око врата нацистичкој администрацији и официрима. Није прошло оправдање да су они само извршавали закон. Теза Американаца је била да се не може сваки закон извршавати. Постоје 2 врсте интерпретације тог догађаја. Прва је, твоја, да победник доноси нова правила, која су у сукобу са старим, и ретроактивно кажњава прекршиоце. Друга, она права, је да правда није у рукама победника, већ да постоји Правда. Е сад то велико слово мора мало да се појасни. Бољи начин да се напише та реч је пправда, дакле два мала п, уместо једног великог. Не ради се о педантерији, већ о суштини. Она Правда, са великим П, могла би да припадне само Богу, када би га било, али небитно, апстрахујмо га за потребе дискусије. Дакле савршена правда. Ништа у људском знању није савршено, па ни правда. То не значи да она не постоји, она сигурно постоји, као што постоје и апсолутни закони физике, само што их ми не познајемо, али се вековима приближавамо. Као што је Ајнштајнова теорија гравитације ближа Закону Гравитације у односу на Њутнову теорију гравитације, тако је америчка пправда била ближа Правди у односу на нацистичку. То не значи да је америчка била Правда, она је и даље само једна у низу пправди, али је ближа. Међутим, довољно је далеко да може да оспори да сутра неко прислони уз тарабу Клинтона, Буша, Обаму или Трампа, они то свакако заслужују, али не само зато што ће неко сутра бити моћнији, већ зато што ће његова пправда бити још мало ближа Правди. Неко ће сутра свакако морати да има силу, да би спровео своју пправду. Наравно, свет није линеаран, сасвим је могуће да ће неко имати далеко гору пправду од америчке, па и нацистичке, али ће ипак, захваљујући сили моћи да је примени. Као када би неко постао господар целог Интернета и свих медија и наметнуо свима поново Птоломејев геоцентрични модел. Сила је, без сумње јача од разума. Али то не значи да ћемо се тако приближити Истини, већ да ће наши умови бити, што силовани, што преварени. Када би нови моћник успео да учини да сви осим једног човека верују у геоцентризам, а да само један зна да то није тачно, то не би значило да су геоцентристи у праву. Али, по твојој теорији, све што је наметнуто је у реду, јер, боже мој, тако функционише свет.
Сасвим би друга прича била када би ти, пратио еволуцију друштвених наука, па рекао следеће: сила је неопходна за промене пправде, али није свака сила легитимна, већ само она која се приближава Правди. Тада би, можда, далеко већи број људи, и ја сам, био спреман, да се сложи са тобом и да стане, раме уз раме са тобом, да крвари гаће годинама по шумама. Али, овако, како си ти формулисао ствари, ти си само један од Њих, оних који би произвољно да намећу своје, да је цеђење у реду, ако смо Ми који цедимо, уместо да Нас цеде. Управо због тога, ти, или неко сличан теби, ако би применио то што ти предлажеш, би дошао на црни списак оних за „уз тарабу“ у неком тренутку. Штавише, по либертаријанском закону, и сама претња да се против некога започиње насиље је довољна за казну. Слобода говора је апсолутна, осим када се претвара у претњу да се неко цеди, а да он није започео насиље. По истом закону, било ко може да вређа колико год хоће било кога, то је његово право на мишљење, али не сме да прети насиљем.
Наравно, ту се намеће питање, ко или шта одлучује која је то пправда ближа Правди, дакле, када је сила легитимна, а када не. То је веома тешко питање, далеко теже од оног која је теорија гравитације ближа Закону Гравитације, јер се то може измерити и експериментом проверити, које формуле и која објашњења тачније описују наша запажања природе, док је објективно теже рећи која је пправда правичнија. Теже, али не и немогуће. Да би се разумело како, морамо се одмаћи од Кантовог категоричког императива, који је погрешан, иако садржи ембрион правог критеријума у самом себи. Његов предлог се своди на „понашај се као што мислиш да би сви требало да се понашају“. Дакле, ако мислиш да не треба красти, онда ни ти не смеш. Међутим, Кантова теорија пада у воду, зато што дозвољава субјективност. Неки од нас су психопате, или обичне лопурде, које заиста мисле да је у реду штетити друге зарад сопствене користи, и могу да отимају искрено очекујући и да то и сви други раде. Дакле, да би се објективизовала Кантова идеја, мора се избацити део „онако како мислиш“. Оно што данас филозофија нуди је да су правила ближа Правди уколико задовољавају услов „универзалног пожељног понашања“. Дакле, које год правило понашања неко предложи, ако задовољи тај услов, прихвата се. На пример, ако би неко предложио да је у реду красти, онда би то морало бити универзално пожељно за било кога, а то је и логички немогуће. Јер ако је у реду красти, онда би свако желео не само да краде, већ и да се од њега краде, као предлог универзалног пожељног понашања, а како се нешто може украсти само ако онај други то не жели, упадамо у логичку контрадикцију. Ако неко жели да му се нешто краде, он то даје добровољно, тако да не омогућује овом другом да му то отме. Док, ако предложимо да није у реду красти, то задовољава логику. Двоје људи могу без контрадикције један другом да не краду, и кад су свесни, и кад су несвесни. Исто је за убиство, за силовање, итд. Правда се може дефинисати и без бога и без ауторитета, чистом логиком. Јасно је да логика није довољна, да се пправда не може спровести без силе, јер ће увек бити људи, који ће, што из незнања, а највише због сопственог биолошког импулса, увек желети да игноришу логику, чак иако је познају. Али се мора знати, када је сила легитимна, а када не.
Где нас, све то, води, практично? До елите. Ту се, делимично, поклапамо. Потребна је елита која ово схвата и која је спремна за то и да се избори. И њен посао је да то предложи владару, чији ће посао бити приватизација свих институција, стварање само-регулишућег система на овом принципу и након тога ауто-оставка. Како је то 0.001% вероватно, посао елите је да у одређеном тренутку, након одбијеног предлога, прислони тренутног владара уз тарабу, уз одређен број његових присташа, и да онда то сама изведе, приватизује институције и онда оде са командног места. Уколико то не уради, пправда легитимно дозвољава некој следећој елити у низу да то уради, па како нам буде, или ћемо се поубијати, или ћемо ово схватити. Познајући људску природу, вероватније је да ћемо се, свакако, поубијати, јер је однос расположивог оружја и ниво свести било које елите такав да веома нагињемо самоуништењу, али то је са становишта Правде небитно, она постоји па постоји, а ако људи нису у могућности да до ње дођу, то горе по људе.
Ево још пар практичних последица либертаријанске правде. Насилни социјализам је неправедан. Добровољни није. Дакле породице су пример добровољног социјалистичког друштва унутар себе. Кибуци или хипи комуне, такође. Капиталистичке кооперативе, добровољне сељачке задруге итд. Добровољно удруживање или поклањање сопствене својине другима нису неправедни. Међутим, ко то ради, у име нације, народа, певачког друштва, или било кога друга, на силу, тога ће морати уз тарабу, пре или касније.
Слободно тржиште је само једна од манифестација либертаријанске пправде, она иде далеко дубље и даље. Не само то, постоји већ једна добра апроксимација практичне имплементације. Државе планете Земље живе у анархији, између себе, не унутар себе. Одувек. Не постоји светска влада која „чува овце“, већ страх лојзе чува. Да, има ратова, али су они ректи и мали, у односу на целокупну хомо-масу, а нарочито ако узмемо у обзир ниво политичке зрелости владара и народа. Какав је тај ниво, одлично нам је. И што је баланс сила бољи, то је бољи мир. Са пропадањем СССР-а, бaланс се битно пореметио, али за неколико деценија, имаћемо нови баланс.
Надам се неком одговору у неком од следећих текстова, немам више времена да пратим твоје емисије, једино могу да читам.
Nezaobilazne činjenice,
Ostavimo se teorija, teorije su samo fenomeni ograničenog ljudskog uma.. Praksa pokazuje sasvim drugu životnu sliku. Sadašnje stanje na zapadu je najvše uzrokovao neoliberalizam, jer ignoriše životnu suštinu čoveka po sebi.Neoliberalizam je produk snažnih i dominantnih država zapadne hemisfere. Lako je biti liberal tamo gde se kontrolišu svetski tokovi navca.
Okrenimo se praktičnoj ekonomiji. Podignimo standard naciji. Učinimo život običnih ljudi podnošljivijim, Neoliberalizam je doveo u pitanje samo ludsko biće i njegov smisao postojanja.Neoliberalizam mislim, o ovoj reči kao običnoj političkoj izmišljotini ili terminu bez analitičkog potencijala. Međutim, „neoliberalizam“ je više od umesne opaske. Na određeni način on predstavlja i naočari kroz koje gledamo svet. Međutim, „neoliberalizam“ označava nešto više od tipičnog desničarskog spiska lepih želja. To je bio način organizovanja socijalne realnosti i promišljanja našeg statusa kao individua. Aktivnost neoliberalizma su politički mislioci koje su uvažavali Tačerku i Regana, i doprineli oblikovanju društva kao univerzalne tržnice (a ne, na primer, polisa, javne sfere ili porodice) i ljudskih jedinki. Već neolibaralizam kao hladna mehanička mašina sliži za obračunavanje profita i gubitaka (a ne nosilaca božije promislii ili nosilaca neotuđivih prava i dužnosti). Naravno da su cilj bili slabljenje država blagostanja i privrženosti punoj zaposlenosti, smanjenje poreza i deregulacija.
Vratimo polemiku u realne sfere življenja.Srbija prema izvorima svetske organizacije za hranu svrstala nas kao seme na listu zamljia sa velikim prirodnoim resursima a mi se borimo sa biološkim opstankom. E gospodo, taj ponor treba premostiti. Bogom dani veliki potencijali a mi na dnu kvalitata življenja.Kako i gde investiratu u ovoj urušenoj Srbiji. Kako zaposliti narod.
Komunisti su to u ono vbreme sjano rešili. Šezdesetih smo bili ravni Južnoj Koreji i Japanu. A danas? Ali sve ima svoj kraj.
Razumite Nabojšu Katića,
@vilogorski i @Libertarijanac @ostali – gospodo, mešate ekonomsku doktrinu sa ekonomskom osnovom društva…doktrina sama po sebi nije problem, naprotiv, sasvim će imati drugačije dejstvo kod drugačijih ekonomskih osnova.
Ajmo redom…
I) Proverite iz knjige za Sociologiju da se struktura društva deli na 1) ekonomsku osnovu i 2) nadgradnju
II)Ekonomsku osnovu, pak, determiniše 1)preovladjujući svojinski oblik 2) proizvodni odnos
III) Svojinski odnos (koji je dominantan u nekom društvu), pak, determiniše karakter raspodele (koja je jedna od 4 osnovne ekonomske aktivnosti, to valjda znate)
Primer 1, u Srbiji Kneza Miloša imali ste oko 200.000 domaćinstava- malih proizvodjača stoke (koja je bila glavni izvozni proizvod). Rezultat te proizvodnje- prihod ostvaren izvozom, je raspodeljivan u odnosu na svojinski oblik, dakle svima od 200.000 seljaka, umanjen za trgovačku maržu, koja i nije bila velika, obzirom na razliku u ceni… Tržišna struktura Knez Miloševe Srbije je bila – slobodna konkurencija, jer je koncentracija kapitala (faktora proizvodnje) niska!
Primer 2: Carinskim ratom pre 100-tinjak godina zabranjen je izvoz žive stoke, ali je omogućen izvoz mesa, pa je par tajkuna dobilo pare od države da organizuju klaničnu industriju…ostvareni su i veći prihodi od izvoza mesa (viši stepen prerade), ali sada je raspodela tih prihoda odlazila vlasniku klanične industrije, a ne više onim 200.000 seljaka…Tržišna struktura Srbije Kralja Pere je – Kartel, jer je koncentracija kapitala veća!
Ovo sve dosad je raspodela rezultata proizvodnje.
Medjutim, postoji i raspodela uslova proizvodnje
Primer 3: Pojavom privatne svojine zajamčene Gradjanskim zakonom, pospešuje uništenje kolektivnog oblika svojine – porodičnih zadruga, a podržavljenjem seoskih utrina i šuma upravo u vreme Čika Pere, a pogotovo Yuge, izvršena je tzv. Prvobitna akumulacija kapitala, tj. preko noći je došlo do agrarne prenaseljenosti, smanjenja stočnog fonda, te zaduživanja i siromašenja seljaka, čime je otvoren proces bežanja u grad(ove)! Tržišna struktura danas – tajkunska, jer je stepen koncentracije kapitala najviši (običan narod više nema ni zemlju- proleteri)
Doktrina kao što je neoliberalizam veoma pozitivno deluje u Primeru 1, a destruktivno u primeru 3
Doktrina etatizam veoma pozitivno deluje na primeru 1, a destruktivno na primeru 3
Kako je to moguće? Tako što svojinski oblik, u ekonomskom smislu, ne pravnom (dakle, ko to prisvajanja neto dobit), predstavlja ključ raspodele u jednom društvu!
Nadam se da je malo jasnije sad!
Dakle, ako ovi iz Privredne komore kenjaju da ne treba da izvozimo šljivu nego džem, treba ih pitati ono što pita i Pol Samjuelson u njegovoj definiciji ekonomike „a ko to treba da izvozi“? Dakle, živela DP Srbijanka Valjevo ili DP Budimka Požega, a dole PP Delta agrar….e o tome se radi gospodo!
Vi vašim pozivanjima na iterpretacije literature s kraja 80-ih koja je imala očiglednu tendenciju „privatno vs državno“, nesvesno vodite bitke na pogrešnom bojištu…
Još jednom da ponovim: Pri sadašnjem stepenu koncentracije i centralizacije kapitala, nemoguća je slobodna konkurecija!!! (bez obzira na državu)!
Literatura o problemima u raspodeli i koncentraciji kapitala, imate dosta zapadnih autora: Simon Sismondi „Studije o političkoj ekonomiji“ 1837- 1838. (još pre Marxa), naravno i Marx „Kapital I“, pa J. Sumpeter. „Kapitalizam, socijalizam i demokratlja“ (predgovor Z. Pjanića), a pogotovo A. Berie-G. Means, „The Modern Corporation end Privat Property, New York, 1943., naravno i čuveni nobelovac Ronald Kouz i njegov Agencijski problem, a u novije vreme je popularan Toma Piketi koji rešenje problema koncentracije kapitala vidi u dodtnom oporezivanju tajkuna, što je glupost…o problemima visoke koncentracije kapitala u SFRJ imate Ivo Brkljačić „Teorije o raspodjeli u socijalizmu“ Zagreb, 1977. odlična knjiga sa konkretnim podacima…
Al ko će to da čita, realno ni ja ne bi čitao u ovim godinama…
Vilogorski,
Ma da, ostavimo se teorija, liznimo mastiljavu olovku, i sabirajmo na masnom piljarskom papiru ručno. Koga je briga za algebru, aritmetiku, geometriju, diferencijalni račun. Te glupe, suvišne teorije ničemu ne služe, samo gubimo vreme sa njima, da, recimo, odemo na Mesec, pravimo kompjutere, stvorimo Internet, izvadimo zub, a da se pacijent ne onesvesti od bola i ostale trice i kučine. Prepustimo drugu Radojici da nam on lepo i praktično reši sve probleme. Koga je briga za ekonomske teorije, pa zna valjda bolje Radojica, jer je on rekao da mu je stalo do našeg naroda, a i dodao je „Majke mi, ili tako mi Partije“. Valjda više njemu verujemo nego tamo nekim suvoparnim ekonomskim teorijama.
Drugo, Vilogoriski, malo je naporno stalno iznositi lažne dihotomije. Ekonomija nije ceo ljudski život, čovek nije home-ekonomicus, to je možda manji deo naše sudbine, milion drugih stvari su bitne i vera i nevera, i porodica i kultura i sport i seks i zdravlje i moral i kako vaspitavamo decu, ali ako zeznemo ekonomiju, sve drugo će nestati, jer ako nema šuške, nema ni drugog. I ekonomija i božja misao, i ekonomija i kvalitet života, jedno drugo ne isključuju. A što se tiče Regana i Tačerke kao predstavnika liberalizma, oni imaju veze sa liberalizmom, taman koliko prostitutka ima veze sa čednošću. Recimo da su oni bili za trunku manje iliberalni od ostalih. Ako ne veruješ meni, pročitaj nešto sa spiska autora koje sam ti poslao.
Kad porediš Jugoslaviju posle rata sa Korejom i Japanom, porediš 3 zemlje nakon razaranja. Vrlo je lako tada biti sličan. A vidiš, možda su Japan i Koreja danas tamo gde jesu upravo zato što nisu imali drugove Radojice u svojim redovima. I tvoja Kina, dok je imala druga CeDunga, glodali su koru od drveća, sad kad su malo više liberalni, odjednon kule i gradovi. A šta bi bilo da su skroz liberalni? Verovatno bi otvorili prodavnicu pirinča na Marsu, mislim ja.
Kad govoriš o resursima, te dosadne ekonomske teorije koje tako smaraju govore da uspešnost ekonomija nema NIKAKVE veze sa prirodnim bogatstvima. Japan je izuzetan primer totalne siromašnosti resursima, a izuzetno uspešne ekonomije. Dok je Rusija primer ekstremnog prirodnog bogatstva i veoma jadne ekonomije u poređenju sa brojem stanovnika. Možda je ključ u preduzetništvu, možda je to Južna Koreja shvatila, a Rusija nije. Ne znam, možda, pa ti vidi.
Kad ćete vi, levičari da se okanete industrijske i proizvodne mantre. Ono što čini bogatstvo je koliko stvari možeš da kupiš za onoliko koliko zarađuješ. Da li prodaješ kolonjsku vodu, masiraš babe ili imaš tešku industriju, dok je pošteno, sve je u redu, jedina stvar koja se računa je onaj piljarski papir sa početka na kome postoje 2 kolone. Rashod i Prihod i bilans dole, ako je crven, ne valja, menjaj posao. Seti se uvek Milanovog Vikinga, koji je stvorio celu Zapadnu civilizaciju upravo zato što je bio go i bos. Resursi su ništa, biznis je sve.
Mada opet, ne možemo da brkamo ideologiju i ropstvo. Kad si okupiran, svejedno je da li te je okupirao marksista, liberal, budista ili musliman. On ti ne da da radiš šta bi ti hteo. Dakle prvo suveneritet, ondak na put. Jedino oko čega se ne slažemo da nije dovoljan grupni, već i lični. Eto, to je početna činjenica. Tako da se cela ova priča svodi na, šta ćemo kad gazde ne bude više bilo, hoćemo li domaćeg gazdu ili ćemo da budemo skroz slobodni. Ali, pitanje pre toga je, a kako ćemo da oteramo gazdu? Bez „uz tarabu“ neće da može. Ali džabe ti taraba, ako nema elite, ili još gore, ako je ima, a pogrešna je. Ima nešto i dobro u okupaciji, odvaja dobre od loših ideja i daje vremena da se iskristališe pravi odgovor. Levi odgovor kao totalitarno rešejne za sve svakako nije dobar. Zato, umesto da lako odbacujemo teoriju, kao nešto smorno, razgovarajmo. Postavljajmo pitanja jedni drugima. Ja sam više puta rekao da sam prvi ja socijalista, ali samo onaj dobrovoljni. Prvo apsolutna privatna svojina, onda se socijalizuje ko kako hoće, za svoje pare. Dok je dobrovoljno, sve je dozvoljeno.
Izvinjvam sa Radiju 2M na navalentnosti, i predlazem Vam Milane, da postavite ovaj video zapis predavanja Nebojše Katića, na tribini u Kraljevu.
Ako niste u tehničkoj mogućnosti onda neka ide ovako. Pa ko hoće nekeo neka sebi neke stvari pojasni lično on će pogledati.
U sadašnjem ekonomskom ludilo ovo je lekovito. Ovde se nalaze svi odgovori na naša užesna pitanja. Zašto, kako i kud?
Jedino rašenje je u konsenzusu zdravih snaga. A to su mladi ljudi neopterećeni prošlošću. Ni jedna stranka sa najboljim namerama , ni jedna parcijalna ideja ne raspetljava ovo vrzino kolo bez konsenzusa.
Nebojša Katić – Zablude Naoliberalizma,
https://www.youtube.com/watch?v=rTQbUxdTEV4&t=1s
Srdačan pozdrav,
@Libertarijanac
Poštovani, bejaše Marko? Vi ništa ne dokazujete samo površno zaključijete negirate moje zaključke.
Knjige koje navodite ste,pretpostavljm, čitali. Ako ste nešto zapamtili valjalo bi da čitirate autora.
Evo ja mogu nadugo i naširoko da opservoram sadašnjost ovde u Srbiji, Vi govorite sa jednog drugtog kotineta i jedne druge zemlje i normalnoje da svak ima svoj ugao gledanja. Međutim meni još nije jesno, izlažete li vi neku preporuku ili savet nama koji smo ovde ili samo onako teoretišete?
Gospodine Marko, kuća kad počinje da gori,ona se gasi iznutra sa priručnim sredstvima. A vi koliko ja razumem pokušavate da požar gasite spolja. Ali samo otprilike konfiznim liberalnim savetima.
Evo je pristajem da vas poslišam i da učestvijem praktično u sprovođenji jedne vaše liberalne ideje.Znači bez teorije, recite nam kako da zaposlimo 100 mladih ljudi sa proesko preko 9,50 da ostanu u zemlji. Zanči da napravimo firmu po vašaoj ideji a mi finansiramo i deca prave na prime đem od malina i isporučujemo velikim tergovinskim lancima. Prosto jednostavno i zanimljivo. Vaša teorija liberalizma verovatno zna praktičan odgovor. Ovo ja Vam nudim saradnju. Zanači tizik, poa – pola.
P:S:
Poslao sam Milanu i Ačleksndri jedan video sa snimkom predavanja gospodina Nebojše Katića konsultata iz Londona. Čovek brilijantno izlaže svoje stavove. Ne zaboravite kad Katić govori ostali slušaju.
Ne znam da li će Milan to objaviti,ali vama šaljem taj isti video klip, pa ako imate želju pogledajte ga.
https://www.youtube.com/watch?v=rTQbUxdTEV4&t=1s
Imate li zamerke ovom izlaganju? Ako imate gde Nebojša greši?
Gde Nabojša greši? srdačan pozdrav, vama i velokoj Americi snu moje mladosti.
Vilogorski,
Predavanje koje predlažeš i nije predavanje, nego javno prosipanje kiseline iz žučne kese. Višedecenijsko iskustvo nas uči da kada god se zamene argumenti velikim izlivima jeda i besa, da su argumenti tanki. Sve je to više izgledalo kao vatreni politički govor, nego mišljenje jednog stručnjaka. Druga stvar, Katić sa gnušanjem izgovara reč teoretičar, mada je više nego očigledno da je većina njegovih pozicija takođe posledica njegovih teoretskih ubeđenja. Na primer, on završava predavanje rečima da kada niko ne troši, da to mora prvo država da radi, je direktan citat kejnzijanske ekonomske škole. Sve to je dobro poznata škola sofizma, ali za ljude koji ne znaju ništa o ekonomiji zvuči moćno. Takođe iz iskustva znam da kada god neko tako pljuje po teoriji, da je to u stvari stvaranje terena za nesmetano sprovođenje plana nekog moćnika. Daleko bi poštenije bilo da on krene da napada teoriju argumentima, tada bih jako više uvažio protivnika. Kako uopšte ući u dijalog sa nekim ko nipodaštava teoriju? On tako isključuje mogućnost dijaloga, jedino što ostaje su pesnice. Ali sa obe strane, nismo ni mi baš drvene marije sa ove strane. Imamo i mi naše motke. Mada ja uopšte ne branin opačinu koju vi zovete neoliberalizmom, ja neprestano govorim o austrijskoj ekonomskoj školi.
Međutim i pored toga, čovek bi mogao da se složi sa mnogim stvarima koje je rekao, mada su razlozi slaganja potpuno različiti od njegovih. Osim toga, za skoro svaku rečenicu koju je rekao, moralo bi da se produbi daleko više, da se vidi odakle ona dolazi da bi se reklo da li se možemo složiti ili ne. Bilo bi plodonosnije da je obradio samo jednu temu, ali daleko opširnije nego 50 tema, ali svaku površno. Zato kažem da je ovo bio politički pamflet, a ne ekonomsko predavanje. Na primer, ono oko poništavanja javnog duga, bilo bi elemenata da se čovek složi, ali bi pre toga morala da se desi dobra rasprava da se vidi kako i zašto.
Lepo od njega što je konstatovao da je izvorni liberalizam 19. veka i današnja opačina koju zovu neoliberalizam, da su to 2 različite stvari, mada je potpuno promašio rekavši da je Nju Dil bio posledica ideja izvornog liberalizma. To govori o bitnim logičkim nedoslednostima kod Katića, da masovnu kampanju javnih radova poredi sa idejama slobodnog kapitalizma. Ako ima nešto suprotnije, to su te 2 stvari.
Druga stvar koju je lepo rekao je da je privatna svojina uvek efikasnija od državne, da država ne treba da pravi cipele, ali da ona može da radi samo kada je konkurencija velika, ali ako je nema, da je država tu da svojim intervencionizmom stvori uslove konkurencije, da bi onda nekoliko rečenica posle rekao da je bolje ako država drži najbitnije firme, čime je pobio prethodno „otvaranje“ prema tržištu. Meni su daleko simpatičniji čisti socijalisti koji kažu da država treba sve da poseduje, jer ona zna bolje šta ljudi žele od njih samih. Ti socijalisti su čisto zlo, ali sa njima se barem zna na čemu smo. Ovako, to neprestano sedenje na 2 stolice vodi ka konfuziji i sve liči na veliki sofizam. Nije on jedini. Sama takozvana čikaška škola, takozvane borbe za slobodno tržište, dakle Milton Fridman i kompanija boluju od iste bolesti, u manjoj meri, ali i kod njih postoje ogromne teorijske protivrečnosti.
Daću ti školski primer. Bio preduzetnik A koji je imao neku bučnu radionicu, a malo dalje od njega preduzetnik B. I dok su bili daleko nije bilo problema. U nekom trenutku, preduzetnik B se preseli u komšiluk onoga A, ali kako je ovaj bučio rasterivao mu je sve klijente. B tužio sudu A. Po fridmanovcima bi sudija trebalo da presudi u korist onoga koji više povećava bruto nacionalni proizvod, nezavisno od buke, jer se radi o utilitarističkoj školi. Nasuprot tome, po libertarijanskoj pravdi postoji pravo prvenstva. Kako je A, već udružio svoj rad sa svojim privatnim vlasništvom u prethodnom istorijskom stanju u kome nije štetio drugim privatnim vlasnicima, on je praktično stvorio pravo da stvara buku, tako da B može da se dogovori sa A kako to da reše mirno, ako može, ili da se ne doseli ako mu smeta. Količina BNP je potpuno nebitna za odluku. Štaviše, utilitaristički argument može da opravda bilo koje zverstvo, jer ako abažuri od ljudske kože više povećavaju BNP u odnosu na nekog ko pravi stolice, ako dođe do konflikta, sud će po Fridmanu morati da donese presudu da pobedi „ljudski kožar“. Ili recimo da ako zdrav čovek uđe u bolnicu na redovni pregled, zajedno sa petoricom drugih koji umiru, a čiji bi se životi spasli, ako bi imali dati organ, doktor bi po Fridmanu mogao da očerupa jedinog zdravog i time poveća ukupno zdravlje nacije, jer bi 5 njih preživelo, a samo jedan bi umro. Po libertarijanizmu, to je nedopustivo, jer je svako apsolutni vlasnik svoga tela.
Ova priča jasno govori koliko toga se menja u društvu u zavisnosti od toga koji princip stoji u bazi zakona. A principi nisu drugo do teorija. Čak je i zakon džungle zasvnovan na teoriji, da jedino pravo koje postoji je ono da jači tlači, ali i to je kruto pravilo. To znači da kad zebra zezne lava, tako što dovoljno puta pobegne brže od njega, da će lav umreti od gladi, jer je tad zebra jača. Najgora pozicija je ona gde menjamo poziciju, kako nam se ćefne. Obično se na to svode „pragmatičari“, čim im jedno propadne, odmah prelaze na drugo. Dok je pragmatizam dozvoljen sa sopstvenom imovinom i sudbinom, jer svako sa svojim dupetom može da radi šta hoće, izričito mora ostati zabranjeno da se ekperimentiše sa sudbinama ostalih, osim ako oni na to dobrovoljno pristaju, što se dešava često. Kad se neko uključi u neki orkestar, dirigent ti određuje, čak i kako ćeš da dišeš, ako spadaš u duvače, ali dokle god postoji izbor da iz tog orkestra izađeš, sve može. I u ekonomiji, ako se neko preda nekom vladaru, menadžeru, organizatoru dobrovoljno, ako dobrovoljno udruži svoj posed i rad, jer misli da će mu tako biti bolje, to je sasvim u redu. Problem je onda kada vladar nasilno „udruži“ sve posede svih. Tada on opravdava akciju da kad-tad bude smaknut.
Moje mišljenje o Katiću je da on spada u klasične patološke intervencioniste. Dok bi se još i našao po koji razlog da se na početku nešto interveniše, dok se ne otera gamad i ne zaleči prethodna pljačka, mi libertarijanci bismo ubrzo nakog toga zahtevali da se stane, i da se sprovođenjem reda bave privatne institucije, dok bi katići ovog sveta uvek nalazili dodatne razloge zašto da nastave sa intervencionizmom do beskonačnosti. Svi njegovi primeri oko Zapada su pogrešni. Zapad je postao uspešan uprkos intervencionzmima, a ne zahvaljujući njima. Zapad je bio uspešan zahvaljujući izvornom liberalizmu iz 19. veka, a danas velikom brzinom propada, baš zato što pobeđuju katići i ovde. Mi libertarijanci smo šaka jada, na nas gledaju kao zombije, kejnzijanci su apsolutni pobednici. Da su nas pitali, sve velike banke u Americi 2008-e bi bile ostavljenje da propadaju, umesto da im se poklanjaju trilioni dolara. Međutim, upravo zato što su pobedili katići, sledeća, imininenta kriza, biće još gora. Na kraju se uvek svi intervencionizmi završe ratom. Pare se pumpaju dok može, onda se ide na reset sistema.
A što se tiče Srbije, nema brzog recepta. Ali stvari su daleko bolje nego što izgledaju, jer naši strani vladari su slabi vladari. Jedan Orban kaže puj pike ne važi, i ne uzlazi migranti, čak iako pripada EU klanu. Naši domaći namesnici su dobrovoljni namesnici. EU ne vlada ni sama sobom, a slabo vlada i svima ostalima. Daleko manje junaštva bi bilo danas potrebno, nego 1804 ili 1941. Međutim, nema konsenzusa oko onog posle. Slomiti i nokat malog prsta da se prkosi EU i Americi, da bi onda zaseo neki novi Tito ili Kralj, stvarno se ne isplati, barem nama. Mi libertarijanci se ne dižemo na revoluciju, jer nas ima strašno malo, mi smo izuzetak izuzetka. Ono što je čudno što vi levičari ne idete u boj, vi barem znate šta hoćete, vi hoćete da preuzmete silu od ovih, da nametnete svoju. A vas nije uopšte tako malo.
@Libertarijanac kažeš :Mi libertarijanci se ne dižemo na revoluciju, jer nas ima strašno malo, mi smo izuzetak izuzetka.
Hvala Bogu da vas je malo. Inače bi napravili pakao na zemlji. Drugo ako je neko sofista i to klasični to si ti. Treće najdilje teoretske ideje vode u pakao.
Pišeš i ovo, ne uvažavajući neizbežne procese provena. Ili janije faznih prelaza.
Najgora pozicija je ona gde menjamo poziciju, kako nam se ćefne. Obično se na to svode „pragmatičari“, čim im jedno propadne, odmah prelaze na drugo.Ne razumeš Hegele ili Merksa a najslikovitije to objašnjava Pauli.
E ovo ti je dno liberalne zablude doduše tvoje,. kako ne shvataš da su zakoni nužde prirodni zakoni i oni su neibežni. Pa to običan seljak sa Murtenice zna.
Kad ga komšije pita – kako si sredoje? On odgovara – eto Tikomire onako, gobelja iz blata gobelja u blato. Om razume dijalektiku uslovljnosti.
Nego ti pored ovolikog teoretisanja ne odgovori praktično – daj nam neki, ovko opširan i pametan nauk da mi napravimo proizvod koji bi imao prođu na tržisti i sirotinja došla do sigurnog parčeta hleba,
Teoriju sirotinja ne može da svari.
Jel Hrist reče – nisam ja došao zboh moćnih Ja sam došao zbog vas slabih.
Eo dragi moj Liberali toliko. Očekujem savet za sirotinji da nahranimo. Velike teorije neka razglabaju veliki, oni su i onako dokoni.
P:S:
Milane ovai se slova ništa bre ne vide, zacrni ih malo.
Milan se ne bavi time, on samo pročita komentare koje ja odobrim i pustim u etar. Za one koji ne prođu moju cenzuru, ne zna ni da postoje. 😉
Probala sam već da rešim taj problem presvetlih slova prilikom kucanja komentara, no, bezuspešno. Uspela sam samo da podesim da budu normalno vidljiva nakon objavljivanja. Raspitaću se postoji li uopšte rešenje za to u postavkama ovog bloga.
Hvala Aleksandra
Teme i komentari su toliko inspirativni da čovek ne može da odoli da ih ne prokomtariše.
srdačan pozdrav, 😉
Nema na čemu. Otpozdrav!