Милан Миленковић: Мало коришћени мозгови

Срби су, у то сам се уверио током мог, сад већ дугог живота, у сталном бекству од чињеница и елементарне каузалистике. Кад год смо могли да заменимо узрок и последицу, ми смо то и урадили, док смо чињенице вазда тлачили нашим идеологијама, нашом вером и нашим, од живота ослобођеним, истинама.

Потреба грађанина да буде инфантилан, да никада не одрасте, да од себе одбаци сваку, ма и најмању одговорност, у оштрој је супротности са његовим уверењем да је баш он позван да буде гонич „раге хисторије“, како би рекао Мајаковски. Оно  прво – одбацивање одговорности – види се по сталном тражењу криваца у свакоме, осим у себи. Крив је Тито, крив је Слоба, крив је Тадић, крив је Вучић… За све наше промашаје, за све наше погрешне изборе, за наше запишавање предака и историје, за нашу тиху, подлу издају Косова, које смо изгубили „да не би гинула деца“, увек је крив неко други. Никако да схватимо, у том бегу од одговорности, да је сваки од наших „упропаститеља“ био наш избор. Бирали смо Тита, бирали Слобу, онда Коштуницу, па Тадића и, на крају, Вучића. Другосрбијанци данас перу руке од Вучића, иако су му, попут Весне Пешић, под реп дували кад је на власт долазио. Антикомунисти су, барем они старији, редовно гласали за Тита, ваљда да УДБА не открије да су антикомунисти у души, а после, кад је Mаршал угинуо, испоставило се да нико никад није гласао за њега.

Одбијамо да схватимо да су политичари и државници последица унутрашњег живота једног народа, његовог третирања моралних и осталих норми, а да никако нису узрок. Срби данас имају Вучића зато што су, од Нушићевог и Домановићевог времена, стајали у реду да добију дангу и да се газдама у дупе увуку. На крају су Сораби и добили онога кога су призивали сто година.

Никога ни Тито, ни Слоба, ни Тадић, ни Вучић нису начинили бољим или горим човеком, бољим или горим оцем, сином, мужем, или пријатељем. Сами смо бирали меру свог карактера и – кад је достигао доњу тачку – појавио се „Гнев Божји“, Александар Вучић. Призвали смо га сами, сами га изабрали и сами стојимо у реду да из његове, или руке неког од његових сатрапа, добијемо корицу хлеба, посао, или некакву помоћ. Он је, за разлику од његових претходника, прецизно и тачно оценио колико су наше потребе мале и колико смо парче дупета спремни да дамо за њихово задовољење. Небески народ Матије Бећковића и Добрице Ћосића највише воли – вајдицу.

Патриоти, који су, хвала Богу, у пуном опадању, реже на Вучића зато што овај даје Косово, док га ми сви бранимо и не дамо га. На друштвеним мрежама, додуше. Мало је вулгарно што патриоти, који проповедају да су православље, Путин и Русија највеће силе које је изнедрила историја, грде Вучића, који је далеко мања сила. То је потпуно иста матрица коју си имали и комунисти: историјским материјализмом и дијалектиком су овладали историјом, стекли оруђе помоћу кога ће контролисати историју хиљаду година, али им је сметао неки Владо Дапчевић. Владо контра историјског материјализма. Исто важи и у овом савременом поређењу: ако Вучић опстаје упркос толиким молитвама неоправсолаваца да падне с валсти, он неће доказати да је сам Черчил, или Цезар, већ да православље у историји некако не ради како треба.

Уопште, наши православни патриоти имају ту злу навику да постиђују све оне који их, макар повремено и привремено, схвате заозбиљно. Лако их је купити, лако контролисати. Нису бољи ни другосрбијанци, који исто тако лако унајмљују себе не за тањир чорбе, него за право да пипну тањир, да виде да је чорба топла. Уопште узев, у Србији се намножио паразитски олош који зна да живи једино закачен на буџет и стратегија преживљавања га одводи до Вучића, као што га је јуче одводила до Тадиће, а прекјуче код Слобе и Тита. Кад би све оне грдане и круеле де вил из невладиних организација знале нешто да раде, не би морале да живе од буџета, али не знају ништа и зато су плаћене за деструкцију. О нашем трошку.

Ове последње демоснтрације, чији сам крах објавио од дана кад су почеле, показале су сву идиотију и власти, и опозиције. Биће да је био у праву Черчил кад је рекао да „несолидности власти одговара несолидност опозиције“. Поклич опозиције да нам је потребно здраво и нормално друштво, подразумева да је та опозција саздана од самог здравља и нормалности, само им Вучић смета да то искажу. Он је, у својој небулозној контракампањи, такође обећавао здраву и нормалну Србију. Оно у чему би се и он, и килава му опозиција лако сложили је да политичари деле шаком и капом нормалност и здравље, али то, ето, није тачно.  Не зато шту су сами прилично сумњивог менталног здравља и несумњиво рђавог карактера, већ зато што није власт та која људе чини бољим. Ко чека да га Вучић и Брнабићева, или Јеремић и Ђилас начине бољим човеком, здравијим и нормалнијим, веома ће се начекати.  Ту се опет враћамо на замену узрока и последице: боља политика извире из бољег народа, а не бољи народ од боље политике.

Свет, а с њим и живот, треба да буду, дакле, срећнији, здравији, нормалнији… Ко  не зна, нека пита наше политичаре и њихове идиотизоване следбенике. Само идиот, наиме, има вољу и жељу да дефинише живот и да му постави маргине између којих сме да се креће. Уместо код лекара, ви по здравље и нормалност треба да идете у политичку партију: примарна се дели по општинским одборима, секундарна по регионима, а терцијална нормалност, са здрављем приде, у централама партија.

Паметан човек се клони дефинисања живота и онога што је човеку потребно. Нико не зна шта живот хоће и како треба да изгледа. Век и по просветитељства и прогресивизма у  Србаља је довео до тога да сваки шлосер дефинише живот, политику, философију, а не бежи ни од тога да објасни да је Земља равна плоча, да су Сораби најстарији народ и сличне глупости. Вера у снагу и моћ разума , после века и по, највише се исплатила будалама. Будале су данас јахачи разума. Мозгови кроз које никад није прошла сумња, данас су господари свих процеса и то не зато што нешто разумеју, него баш зато што не капирају ни која се ципела на коју ногу навлачи. Космос је победио у њима, они дамарају у космичком такту: доказали су да је живот старији од мишљења и да се може живети, а да се ништа не зна, јер – ето, живе и амебе, и планктон, иако мозга немају. Понекад, али само понекад, откључају мозак и пусте неку лаку мисао да се шета између ушију и тражи централни нервни систем, али се увек испостви фатална мана: оно што се не користи, временом атрофира и кефало које није научило да мисли, редовно одводи до погрешних закључака и  веома темпераментну одбрану тих лапсус ментиса.

Вучић – али не само он – могућ је у једном народу који бежи не само од чињеница и одговорности, него и од дубљег мишљења. Опет, без одсуства мишљења, логике и каузалистике, нема истинског демократског процеса, који подразумева да једнакост у памети није предуслов за политичку једнакост. Срећом, хирурзи и грађевинци се још не бирају на изборима, иначе би настао општи помор у Србаља.