„На прво место стављам најбитнију склоност целокупног човечанства, сталну и неуморну жељу за моћи и све више моћи, коју само смрт може да оконча.“
Томас Хобс, Левијатан, 1651.
Пошто је претходно одбацио феудално-хришћанска гледишта, Томас Хобс (1588-1679) је дао ново (оригинално) тумачење човека и друштвених односа, приказ који није био искључиво израз времена у којем је живео (само његов резиме). Он је у маниру значајних уметника, својим теоријским ставовима – што је необично за једног филозофа – и аниципирао доба које је тек наступало, и у којем ће се ови његови теоријски увиди потврдити у пракси.
Тумачећи људску природу, инсистирао је пре свега на човековој борби за опстанак и његовој тежњи ка моћи доминације, проглашавајући их главним људским нагонима.
У складу са тим, Хобс је човека посматрао у једном потпуно другачијем моралном контексту, сасвим различитом од оног који је важио до тада.
Хобсова теорија је једноставна, лако разумљива, али истовремено и крајње непривлачна.
Он је човеку приписао – као главна – јако ружна и нимало похвална својства, Зато је Хобс непријатан и одбојан теоретичар, који људима није оставио могућност било каквог излаза.
Уосталом, такво је модерно доба; управо то карактерише наш савремени живот.
Хобс је настојао да открије нов (“исправан”) метод тумачења друштвених односа, сматрајући претходну филозофију небитном и бескорисном. Био је уверен да се решење може наћи ослањањем на математику, посебно геометрију, на Еуклидове “Елементе”, Галилеја и Бејкона. У том смислу је – насупрот старом “варваризму” – изложио метод новог начина живота, који би се темељио на “друштвеним законима”, а то значи “нужном”, а не произвољном људском понашању. Ово је – пре свега– повезано са његовим схватањем саможивости, егоизма и себичности, као човекових основних покретачких мотива.
Хобс је тврдио да је егоизам најважнија особина људске природе.
Овај став је главно обележје Хобсовог учења, али и наступајућег модерног времена. Он је први уочио значај који ће самовоља појединца, његова себичност, добити у будућности.
Хобс је, позивајући се на некакав геометријски метод, како би дао тежину својим увидима, изнео тезу да је највиши циљ индивидуализованог човека, самоодржање, одн. да је преживљавање његов основни животни задатак, и како га у томе “природно” покреће себичност. Тако је Хобс темељ модерног друштва видео у атомизованом појединацу, а његово постојање у свету као пуко преживљавање.
Да би до краја оснажио своје ставове, ову теоријску конструкцију ојачао је тезом о “природности” мотивације и понашања појединца, а тезу о неопходности усклађивања друштвених односа учинио неприкосновеном, називајући такав систем повезивања људи “природним стањем” ствари.
За Хобса је “природно” да људи „жуде за влашћу, која извире из похлепе и амбиције“,
По њему је најважнија човекова способности успешног преживљавања, ефикасног самоодржања, а највеће зло, најстрашнија несрећа која га може задесити, је “физичка пропасти”. Зато је човеков најважнији задатак, да себи обезбеди основне услове за живот, одн. сигуран опстанак у свету.
Задовољити примарне потребе, осигурати елементарне услове егзистенције, представља полазиште у Хобсовој анализи човека, његове моћи, интереса и користи, а то су и најважнији појмови у Хобсовом тумачењу и политизацији друштвених сукоба.
Човекове потребе су сталне и непрекидно га покрећу на активност. Зато је најважније да он себи обезбеди елементарну сигурност, а не да се бори за правду, или остварење неког узвишеног идеала. Најважније је да буде практичан и себе заштити, јер је идеализам – у том погледу – бескористан. Он му само смета.
Најважнија је елементарна заштита. Сигурност је темељ људске егзистенције и од суштинске је важности за човека који се понаша у складу са својим природом.
Хобс је на том најнижем слоју, “људској природи”, утемељио своју комплетну политичку филозофију.
Природа, природност, природно стање су термини које је он сасвим произвољно унео у друштвену теорију, да као најјачи аргументи оснаже његове најважније политичке тезе и буду најубедљивије оправдање за све оне ставове који имају нормативни карактер (јер, логично, не може се против природе).
Хобс никада није узео у обзир могућност да ове особине, које је истакао као примарне, буду израз одређене културе, средине којој припада, а не темељна својства (“непроменљиве”) људске природе.
Очигледно да је размишљао само у једном одређеном правцу.
Хобсове тезе („Левијатан“), о преласку из природног стања у политичко, заправо су мит о пореклу капиталистичког начина размишљања. Реч је о – наводно – неуништивој жељи сваког човека да осигура сопствено добро, из чега нужно следе стална оскудица и друштвени сукоби
Човек „природно“ користи сва средства како би се одбранио од насртаја других људи и у таквом амбијенту (успешно) преживео. По Хобсу, у тим околностима, он има права да то чини.
Шта је карактеристично за људе који се понашају у складу са својом природом?
У тој ситуацији, у рату свих против свих (Bellum omnium contra omnes), они на сваки начин настоје да се одрже у животу, да некако преживе.
У складу са тим, Хобс као главни мотив људског понашања истиче човекову жељу за доминацијом и његово настојање да (по сваку цену) избегне смрт.
У том смислу, Хобс саможивост (себичност) види као урођену људску реакцију на спољашње претње, а такво понашање оправдава тиме што га представља као природно и спонтано, па према томе као нешто “сасвим нормално”, као одбрану, а не као (културну) девијацију, неприхватљиву агресију која заслужује осуду.
Овакав начин размишљања на најбољи начин демонстрирају Американци, који своју политику агресивне окупације света, тумаче као нужну одбрану својих националних интереса.
„Животна срећа – каже Хобс – не лежи у спокојству задовољног ума (…) Нити човек може живети, ако је његовим жељама дошао крај(…) Срећа је стално напредовање жеље(…)“ („Левијатан“).
Друштво је за Хобса бојно поље на којем се – на бруталан начин – сукобе појединачне моћи. Живот почиње у ситуацији ратног стања, у којем се сви боре против свих, а свака жеља ка моћи подстиче тежњу за још више моћи, да би се одбранила ( и увећала) она која се већ поседује.
Он тврди да је у животу људи егоизам нужан. Себичност је – по Хобсу – основна особина човекове природе и природни покретач свих људских поступака, њихов основни мотив.
Према томе, све што човек предузима, ради искључиво због својих потреба, у складу са својим жељама, при чему нема ни мало обзира према потребама и жељама других људи. Реч је о психолошком егоизаму, јер ма како то споља изгледало, и без обзира на који начин ово неко тумачио, у суштини – у свему што чини – човекова једина побуда је лична корист.
Саможивост индивидуализованог појединца, јасно указује на његову егоистичку изолованост од других људи, недостатак човекољубља и пословични морализам, којим правда сопствену саможивост, своје себичне поступке, сматрајући сваки вид егоизма – баз разлике – прихватљивим. Он држи да је исправно све оно што му је корисно.
Зато што пре свега теже моћи, људи се – сматра Хобс – једни према другима не односе хумано. Најјачи аргумент у оправдавању себичних поступака је његова тврдња да је људска саможивост – просто – чињеница.
Саможивост није само одрицање од милосрђа, него је и одбацивање моралних приговора, равнодушност које потиче из уверења да ништа што се ради у сопственом интересу није неморално.
Хобс људску себичност оправдава тако што тврди да је егоизам – датост.
У „Левијатану“, он ово – наводно – природно стање ствари, описује као ситуацију крајње несигурност и као зверињак.
Хобс закључује: „Човек је човеку вук (Homo homini lupus est)“, приписујући и животињама и људима исте особине, подједнако на штету и једних и других.
Он тврди да је човек у суштини недруштвено биће и да је његов превасходни интерес успешно преживљавање, опстанак у свету по сваку цену и да то представља највеће људско добро. У складу са тим, човек има право на све, да искористи сва средства како би се одбранио, јер у ситуацији када се сви налазе у „природном стању“, на снази је рат свих против свих.
По Хобсу, људи пре свега теже моћи доминације и зато нико нема милости ни према коме. То је тако, јер су главни мотиви људи у природном стању, жеља да остваре превласт над другима и по сваку цену избегну смрт.
Пошто сви људи теже доминацији, настојаће да „силом или преваром овладају другим људима колико год могу, све док нема силе која их у томе може спречити. Према томе, њихов успех у обезбеђивању сопственог добра зависи од снаге њихових жеља и личних способности. Међутим, потрага за сопственим добром, моћ коју при том испољавају, доводи их у сукоб с моћима других људи.
Ове појединачне моћи су у сталном сукобу.
На крају, успех се састоји у конкурентском присвајању туђих моћи. Свако обезбеђује сопствено добро у мери у којој може да присвоји моћ других људи и тако увећа своје богатство и углед.
С обзиром на то, циљ сваког човека је да задовољи искључиво сопствене потребе, испуни своје жеље, не обазирући се на друге. У „Левијатану“, Хобс каже да је зато зверињак последица сукоба људи који до краја следе своју природу. Због тога је ово „природно стање“ ствари неподношљиво и у тим условима безбедан друштвени живот – немогућ.
Тежња ка моћи доминације тера људе да пронађу начин како би рат свих против свих заменили миром и споразумом, који би им гарантовао животну сигурност. Зато је – сматра Хобс – нужна афирмација правне сфере, јер се природно дата људска саможивост мора нормативно регулисати, да би се људи довели у ред, и тако омогућило свима да живе у складу са својом себичном природом, али без опасности по сопствени живот.
Када је живот људи – који се налазе у “природном стању” – нерегулисан, смрт је извеснија од стицања моћи доминације, па је то више разлог за страх, него за наду.
Да би се обезбедио неопходан мир у друштву – и по сваки цену избегли претерани сукоби, који би могли да прерасту и у рат – потребно је, сматра Хобс, прибећи државно-правним мерама, а у скаду са тим, кључна ствар је нормативна делатност.
Надметање саможивих, себичних појединаца, мора се регулисати правним споразумом.
Слично Макијавелију, Хобс државну моћ види као највишу власт, која спречава – у појединачним сукобима око власти – оне фаталне последице за поражене, јер ограничава људску саможивост, док истовремено штити њихов егоизам.
По њему, просвећени егоиста, рационално увиђа значај закона, неопходност нормативно-правних мера, нужност постојања друштвеног уговора.
Да би се друштво одржало, потребно је људима ускратити део оних “права” која “уживају” у природном стању. Мора се законским одредбама обуздати њихова саможивост, како би се делимично ограничили у испољавању себичности.
Препуштен сами себи, они се налазе се стању „дивљаштва“ и добро могу да остваре једино у грађанском друштву. Све док су изван друштвене организације свемоћне државе, опасни су и за себе, и за друге.
Наводно, они то схватају. Јасно им је – на основу рационалног увида – да своју урођену самовољу, природни егоизам, могу безбедно испољити једино под окриљем државне власти, која спроводи краљеву аутономну вољу.
Зато Хобс инсистира на томе да се друштвени живот мора уредити с обзиром на ове “природне чињенице”.
Хобс је одбацио феудалне обичаје, патријархално и теолошко наслеђе у корист разума. Разуму је приписао способност превазилажења урођене (природне) људске саможивости, због које је, по њему, „живот примитивних људи био, насилан, страшан и кратак“. Хобс је сасвим произвољно тврдио да су бруталност и тескоба нецивилизованих људи били последица те „чињенице“ и да је то најјачи разлог за увођење апсолутистичког друштвеног поретка, утемељеног на провидности воље и ума апсолутистичког владара (монарха; краља). Потпуна покорност суверену (деспоту) за Хобса је била једини начин да људи себи обезбеде „земаљско спасење“.
Подвргавање апсолутном ауторитету владатра, он је видео као неопходан услов да изоловани појединац „ужива све добробити цивилизације“.
Моћ рационалног мишљења, као способности мисаоног прорачуна, био је начин да људи остваре своје намере, испоље егоизам, а притом избегну опасне последице своје саможивости.
Реч је о промишљеној, готово просвећеној себичности.
Због тога што егоизам постоји код свих, неопходан је компромис. На основу рационалне свести, људима је наводно јасно да се морају ограничити у својим амбицијама, јер у неспутаности саможивог понашања, агресија која потиче из похлепе и тежње ка моћи, може озбиљно да угрози сваког, у тој мери да доведе чак и до убиства.
Овај споразум мора бити успостављен због највеће људске страсти, природне жеље за влашћу, која се – по Хобсу – “само смрћу гаси”. Њу треба обуздати у оној мери у којој ће омогућити неометан друштвени живот. Само у том случају је могуће избећи страдање и погибију.
Овај Хобсов приказ човека и људског карактера био је чиста фикција о међуљудским односима у прошлости, а заправо слика понашања Хобсових савременика, које ће они ускоро испољити отворено, у најгрубљем виду.
Својим псеудомитом о “људској природи” Хобс је одбацио сваки позитивни доказ о томе да је икада постојао спонтани ред међу људима, несебичност, узајамна помоћи на делу и могућности личне аутономије.
“Превиђајући” ово, поданички је величао апсолутну власт државе, као „изворну нужност“. Тако је, заправо, на сва постојећа друштва, посебно она у прошлости, пројектовао латентни страх и агресивност тадашње западне малограђанске олигархије и изашао у сусрет очекивањима и амбицијама похлепних енглеских капиталиста.
Хобс се залагао само за делимично обуздавање људске саможивости, да би се на тај начин осигурала друштвена покретљивост.
У том смислу, Хобс је истицао значај посредовања, које људи морају да прихвате како би се њихови међусобни егоизми уравнотежили и у таквом амбијенту одржавали, јер је то наводно (неопходан) услов „да остваре сопствену срећу“.
Разум – по Хобсовом мишљењу – обуздава страст и тако, као креативан фактор, практично омогућава безбедан друштвени живот.
Појава друштвености, по Хобсу, је израз посебне врсте саможивости. У складу са тим, он је тумачио настанак и сврху морала. Полазио је од тога да не постоји крајњи циљ којем човек треба та тежи, нити највише људско добро, чиме је директно негирао темељне претпоставке хришћанства.
Хобс је људе посматрао као механизме (безличне аутомате), као непоправљиво дивље и разуздане, у непрестаном расцепу и сукобу, вечито у страху, неспособне чак и за најелементарније облике друштвеног понашања. Зато сматра да се „људска машина“ мора стабилизовати тако што ће бити покорна једном спољашњем ауторитету, суверену, као извору моћи и врховној власти. Веровао је да ће људи уколико буду, под претњом строгих казни, следили његове заповести, бити у стању да на „исправан начин“ међусобно комуницирају и сарађују, што ће (у крајњем) – а то је заправо у овој причи најважније – омогућити да животи водећих појединаца и интересних група, а пре свега њихово власништво, буду потпуно обезбеђени и сигурни.
По питању морала, Хобс се ослањао на “проучавање природних закона”, на основу којих се – по њему – одређују појмови добра и зла. Наводно је, за људе у изворном стању добро све оно за чим природно теже, без обзира како то изгледало и ма колико да су ови прохтеви произвољни, а жеље необуздане.
У тој ствари, себичност је од пресудног значаја
Дајући примат егоизму, саможивости појединца, Хобс је у потпуности одбацио дотадашње моралне идеје о људској природи која тежи добру и правди.
Своје урођене (темељне) особине, саможивост, похлепу, себичност и тежњу ка моћи доминације, човек може обуздати само у статусу грађанина, одн. поданика.
Грађански статус појединца је основни услов његовог моралног деловања, а грађански закон представља темељ људске моралности, једино “мерило добра и зла”.
Код Хобса, овај темељ је друштво, а не индивидуа. Морал није лична, него је друштвена појава. Људи не одређују моралне принципе, него то за њих чини држава, одн. суверен. У грађанском друштву, људи не могу да се понашају до краја самовољно, јер би онда свако сасвим самостално одређивао шта је добро, а шта зло и то би неминоновно довело до “болести државе”.
Хобс захтева од људи према њој и њеним законима буду лојални, одн. да се безусловно покоравају власти суверена, како би се на тај начин обезбедио мир, што је – по њему – најважније.
С обзиром на то, морално би било рационално понашање које доприноси миру, који је гарант стабилности друштва. Насупрот томе, неморални поступци су они који подривају друштвену равнотежу, подстичу раздор, изазивају претеране сукобе и доводе до нестабилности државе.
Из овога се види да је у свему томе, најважнија држава, њена стабилност, одн. неприкосновена моћ суверена.
Мир је заправо поуздана заштита приватне својине и друштвене хијерархије, као и предуслов за друштвену покретљивост, која је у интересу новог владајућег слоја. Све остало је филозофирање, као вешто обликовање либералне идеологије, која ће убрзо постати доминантна.
Хобс је том процесу дао почетан, пионирски импулс.
Своје схватање морала Хобс не гради на људским врлинама, него – што је било необично – на човековој урођеној саможивости, похлепи и егоизму, на тежњи ка моћи доминације, жељи да над другима влада.
Либерализам ће ово у потпуности потврдити у пракси.
Хобс моралне принципе поједностављује и своди на пука правила понашања, и о којима говори како о разумним људским поступцима.
Да би преживели, сматра Хобс, људима је неопходан мир. А да би се мир одржао потребно је успоставити читав низ правила понашања и поштовати их.
У том смислу, Хобс одмереност (опрез) истиче као највишу моралну норму.
Дотадашње моралне врлине Хобсу нису ништа значиле. Он храброст, срчаност, племенитост, чак и мудрост, није сматрао важним карактерним особинама, него сасвим небитним, јер је морал изводио директно из саможивости, похлепе и егоизма, људске себичности и користољубља, човеков тежње ка моћи доминације, из таквог “унутрашњег порива” и “императива самоодржања”.
Благонаклоност и алтруизам је сматрао секундарним, другоразредним, стратешким, а не искреним људским поступцима.
У Хобсовом схватању моралности нема места алтруизму, јер градећи своје схватање морала, он излази у сусрет егоизму. Предност не даје племенитом, него себичном појединцу.
У несебичним поступцима Хобс је, у складу са својим погледом на свет, видео само прерушени егоизам. За њега и емпатија није ништа друго него један облик испољавања тежње ка моћи доминације, поступак којим се не излази у сустрет другима, него искључиво себи.
Сажаљевајући друге, тврди Хобс, заправо – сажаљевамо себе. Увек се бавимо собом, и онда када се наизглед бринемо о другима. Наши видљиви поступци, прикривају прави смисао наших поступака. Реално, не радимо за добробит других, него искључиво у сопствену корист.
Нешто сасвим друго се види на површини, јер се превиђа шта је то у суштини.
Ми не волимо своје ближње, него само себе.
Хобс сматра да нама друштво других људи не треба ради дружења, већ због сопствене користи, стицања одређене “личне привилегије”. Он у томе види нормалан (природни) људски порив, који свакога нагони да стекне што већу моћ над другима, да над њима доминира.
Конструкцијом “природног”, као “датог”, Хобс правда свако недело, сваку прљавштину, дајући за право људима да буду ускогруди и понашају се крајње себично. Он такве поступке сматра сасвим нормалним.
Тако је Хобс морал свео на саможиви морализам.
Истина, он прави разлику између односа поједнца према рођацима и пријатељима, који је далеко блажи него према непознатим људима. Човек рођаке и пријатеље у извесној мери подноси, а према непознатима је безобзиран. У свом односу према другима је крајње прорачунат и суров, колико год му то закон допушта.
Без имало човекољубља и са поступцима који потичу из потпуне саможивости, немогуће је успоставити и одржавати међуљудске односе без помоћи формално-правних прописа. То подразумева да је грађански живот могућ само на основу закона, и да се мир у друштву може успоставити и одржати искључиво правним норманма, тако што ће сви бити доведени у позицију правних лица.
Правним прописима се ублажава природна људска саможивост, регулише урођени човеков егоизам.
Пресудну улогу у томе има држава.
Хобс је, пре свега, био заговорник државног суверенитета и интеревенције државе, као јединог начина да се стишају сукоби и обуздају самовољна понашања у друштву, која постоје у непрестаном надметању појединаца и интересних група у моћи доминације. Хобс не види други начин како да се овај стални проблем реши, осим државном принудом.
Држава, правним средствима, законима, гарантује „правду и својину“. Право, у друштву саможивих појединаца, међусобно непријатељски расположених и склоних сукобима (од пословних до ратних) – по Хобсу – је оно што је наређено, а не оно што је праведно. На основу тога, несумњиво да је правда небитна, и да је битно само то да се (правним средствима) ствари држе под строгом контролом, на основу страха од врховне моћи суверена и на тај начин осигура оно најважније, постојећи својински односи.
Егоизам појединаца се тако само своди на дозвољену меру.
Људи вођени разумом и гоњени страхом, на крају „пристају“ (принуђени су) да се одрекну личног права на употребу силе у корист власти суверена, а у интересу колективног мира.
Мада та суверена власт може бити и неко Веће, после искуства са охолошћу парламента и имајући у виду судбину погубљеног Чарлса Првог, Хобс је закључио како је ипак најбоље то право предати суверену, дати га „само краљу“.
Друштвеним уговором се појединачна саможивост обуздава, индивидуална похлепа и егоизам ограничавају, чиме се напетости у друштву ублажавају, а природно непријатељство између људи своди на подношљиву меру. То је преко потребан услов да се обезбеди неопходна друштвена покретљивост, привредна динамика, а истовремено да свакодневни људски живот – управо због тога – буде довољно миран, животно безбедан.
По Хобсу, егоизам је израз људске природе, он представља биолошку датост, неизбезан модус људског постојања и зато се саможивост мора уважавати, и омогућити јој да се највећој могућој мери испољи у корист појединца, и друштва у целини. Због тога је од пресудне важности улога државе, одн. суверена и његове апсолутистичке власти
Хобс је, најкраће могуће и сасвим јасно, дефинисао буржоаски морал и суштину односа у грађанском, капиталистичком друштву, максимом: “Човек је човеку вук”(Homo homini lupus), која је постала полазна тачка модерног схватања друштвених односа.
Тврдио је како је људско “ослобађање од племенске обичајности” неопходно да би човек уопште могао бити егоста или алтруиста. Ово се тешко може довести у везу, али у Хобсовим ставовимаима има доста произвољности.
У међуљудским односим, пре свега економским, утемељеним на моћи доминације, новцу, личној користи, људи се – у непрестаној конкурентској борби – једни према другима односе непријатељски и нехумано.
Ови стални сукоби су главно обележје модерне друштвености.
Хобс кроз све провлачи тезу да је саможивост природни импулс, да је егоизам укорењен у природи човека и да се то увек мора имати у виду, и уважавати као биолошка нужност.
Хобс је упорно понављао да је саможивост, егоистичко понашање основ људске природе.
Човек је (у суштини) себично биће и из тог разлога – нехумано.
Хобс је тврдио да је тај импулс код људи одувек био доминантан и пресудно утицао на њихове поступке и зато о егоизаму говори као о природној датости, према томе као о ономе што је неизбежно. Никада није посумњао да такво понашање можда представља културну појаву, да је саможивост – какву описује – појава модерног времена, израз амбиција енглеске грађанске класе у XVII веку, а похлепа и егоизам главно доминантно обележје њеног начина живота.
Судећи према ономе што је убедљиво показао Маршал Салинс, у обимном есеју под називом “Западњачка илузија о људској природи”, људска природа је културна произвољност, физиолошко подређивање понашања специфичној друштвеној пракси.
Салинс тврди да генеричка природа не постоји. Природа се прилагођава императивима доминантне кутуре. Биологија зависи од владајућег културног обрасца.
Људску природу одређује култура, а не обратно, тако да биологија увек има своју културу, културну форму у којој се испољава.
Биолошки порив је условљен културом.
Западна цивилизација је грађена на идеји генерички утемељене „људске природе“, на тези о примату биолошког (као објективно датог) над културом (као крхким и климавом моделом). Међутим, то је било погрешно у тој мери да инсистирање (и истрајавање) на универзалном значају овог увида, увелико угрожава и сâмо људско постојање.
Хобс је тој опасној “заблуди” дао огроман, можда (чак) и пресудан допринос.
Специфичан (произвољни) западни културни модел приказан је као нужна последица примарног (генеричког) биолошког модела, објективног увида у суштину „природног“ (Природе и људске природе), на умишљају о непроменљивом, крутом карактеру биолошког и његовом (универзалном) утицају.
Наша биологија је наводно била доминантни, пресудни фактор, као константно проблематична, „мрачна људска природа“.
Међутим, егоизам није импулс првобитног, него цивилизованог, посебно модерног човека. А основ цивилизованог живота и растућег егоизма су подела рада и приватна својина (њен монопол). У том смислу, у Хобсовим ставовима има неке истине, јер он говори из утробе западне цивилизације, као гласноговорник амбициозне енглеске грађанске класе, која ће у наредном периоду – следећи своју природу – колонијално окупирати (и експлоатисати) велики део света.
Када говори о људској суштини, Хобс има у виду тржишни модел преживљавања. Тражишна економија је довела у први план индивидуални себични интерес, саможиво понашање појединца, посредовано тржиштем.
Хобс тврди да људи излазе на тржиште због размене моћи. На њему они мере своју вредност, имајући у виду цену коју су други спремни да плате, да би користили њихове моћи. На основу тога, Хобс износи тезу о склоности целокупног човечанства, свих људи да неуморно испољавају безграничну жељу за моћи (“коју само смрт може да савлада”).
Полазећи од тога да се све покорава новцу, Хобс велича рад као „добру ствар“ и праву мотивацију у животу. Вредан, радан човек стиче (материјално) богатство, а са њим и моћ. Тако се – сматра Хобс – долази до власти, а не дружењем, осим ако то није дружење из користи. А опет у том дружењу из интереса има далеко више зависти, него љубави, и ту ће пре доћи до трвења, него што ће се појавити нешто добро.
Према томе, систем вредности успоставља тржиште и оне се изражавају у категоријама корисности и моћи доминације. По Хобсу, нечији значај, углед, се одређује на основу моћи коју је стекао. Његова величина зависи од тога како ће се други према њему односити.
Хобс тврди да се врлина и вредност могу стећи само као успех у односу на друге, на основу престижа, који се успоставља поређењем. Јер, уколико би код свих све ствари биле једнако заступљене, онда се ништа не би ценило, ничему се не би давала предност и нико у том случају не би могао да има првенство.
Хобс каже да је моћ богатство сједињено са слободоумношћу.
Моћ доноси пријатеље и поданике. Зато она и јесте моћ, Моћ је, јер доноси наклоност оних којима је потребна заштита. Она је квалитет због којег човека други могу волети, или га се због ње могу плашити. Моћ је средство да се обезбеди подршка „многих“ и основ да се њима влада.
У склопу свега овога, Хобс захтева безусловно поштовање закона, којег једино суверен може да тумачи. То је једини начин успостављања начела грађанског морала, на основу којег се одређује слободан простор индивидуалног понашања и егоизма саможивог појединца, без потребе да се улази у расправу у којој мери су самосталне одлуке суверена – деспотске.
То је – отприлике – суштина Хобсове бајке о неопходности постојања аполутистичке државе и грађанске сигурности. По њему, једино суверен, у својој неприкосновеној моћи, може “све држати у страхопоштовању“ и тако принудно ограничавати урођену склоност људи да у потрази за сопственом коришћу, на рачун свих осталих, не претерају и да ако то учине, суди им због тога.
У Хобсовој теорији о уговору, сваки човек мења свој лични страх од насилне смрти за колективни страх који доноси општи мир.
Одатле Хобсова чувена теза о непрастаној борби између људи у природном стању, о рату свих против свих, који ће трајати све док људи не пристану да своју моћ препусте једној заједничкој власти. држави, која ће их – као најмоћина – „све држати у страху“.
То је Хобсова идеја о краљевској власти као средству за обуздавање човекових себичних и деструктивних импулса, с тим да се људска себичност и деструктивност генерално – из економских разлога друштвене покретљивости – не доведу у питање.
Очигледно је да Хобс поред индивидуализма (атомизованог) појединца и његове примарне саможивости (себичности; егоизма), заговара и модел суверенитета апсолутистичке државе, оличене у нерикосновеној, сувереној власти краља, деспота.
У De Cive, Хобс пише:„Залажем се за принцип, из искуства познат многима и неспоран за свакога ко има имало памети, да су људске склоности по природи такве да ће, уколико се оне не обуздају страхом од неке принудне власти, сваки човек с неповерењем и стрепњом гледати на другог и да ће по природном праву, али и из нужде, бити приморан да се користи силом којом располаже, ради сопственог опстанка.“
Највећа брига за личном сигурношћу темељ је неограничене власти државе, „Левијатана“, апсолутне моћи доминације суверена.
У складу са тим, Хобс, највиши израз слободе индивидуализованог појединца види у његовом опортунизму, подржавању закона, у конформистички беспоговорном прихватању правних прописа, које безусловно поштује због бриге за сопствену сигурност, из страха од непријатељских насртаја других људи, који би могли бити опасни по живот и личну имовину.
На тај начин се добро појединца, по Хобсу, своди на законом ограничену слободу, којом је свакоме гарантована животна (и имовинска) сигурност. И ту томе је – по њему – смисао доброг живота. У такавом грађанском амбијенту – у којем су сви животно безбедни од свих других – наводно је могуће да у свакодневном преживљавању, у некој варијнти, човек буде и „срећан“.
И како људи овај мир наметнут силом државне, апсолутне суверенове (деспотске) власти треба да искористе? Просто и једноставно. Тако што ће се (материјално) обогатити и онда уживати у „безопасној слободи“.
Хобс свесно или несвесно превиђа једну важну ствар, да нема безопасне слободе и када је она безопасна, онда није слобода, јер је слобода увек опасна, ризична и у најмању руку представља погибељ.
Томас Хобс је у „Левијатану“ коначно открио шта је крајњи циљ суверенове деспотске владавине. Права карактеристика такве власти је аутоматизам, а његово најважније подручје је механички свет. Хобс отворено указује на чињеницу да деспотизам може бити успешан само у оној мери у којој је људе претворио у аутомате.
За Хобса је живот „кретање удова“, и он имајући у виду сатни механизам који покрећу опруге и зупчаници, човека посматра као природни аутомат, самопокретљиву машину. Да би се људи понашали механички – аутоматски и рутински – човека треба, сматра Хобс, обликовати по узору на машине.
Тежња ка деспотизму, који је нељудски, он правда тврђењем да је човек механичко биће, у суштини машина, да се – у том погледу – не може поправити (суштински изменити), него само „правилно усмерити“. То посредно наводи на закључак да систем (комотно) може бити нехуман, да нема никакве потребе да се човеку испуњавају жеље, него да се он механизовањем уподоби (техничком) систему.
Једино решење Хобс види у све већа механизација људи, јер ће једино тако они беспоговорно и на најбољи (најефикаснији) начин испуњавати сваки захтев владара, поштовати његову деспотску вољу.
Механичка обука уведена је у војску крајем XVI века, извођена је систематском применом силе, како би се војници претворили у „људску машину“. Војник је тако сведен на зупчаник у војном механизму деловања. Без сопствене воље постао је лако заменљиви део једне ефикасне модерне ратне машинерије.
Био је добро обучен тек онда када се његово понашање с математичком прецизношћу могло предвидети. Такво дисциплиновање, не само у војсци, него и у цивилином животу, олакшавало је посао владару, штедело његово време и енергију, а доносило му је и финансијску корист.
Униформност и механичко, аутоматско понашање, постао је слика и прилика деспотског дисциплиновања људи, с циљем да сваки сталеж, свака класа, понаша на одговарајући начин, одн. да поуздано и по истоветном обрасцу испуни сваки захтев власти.
Крајњи циљ ове политичке стратегије био је да се нација потпуно униформише, људи масовно претворе у опортунисте и конформисте, у покорне малограђане.
Добар пример све веће механизације, као резултат (цивилизацијског) прогреса, била је општа регрутација за војску која је бранила Француску за време Велике револуције из 1789., изведене – да иронија буде потпуна – против деспотизма апсолутистичке власти.
Међутим, још пре тога, безобзирни индустријалац Аркрајт (Richard Arkwright), организовао рад у фабрици по истом деспотском принципу, централизацијом моћи и крајње нехуманиом односом према радницима, које је третирао као „радне јединице“. Тако је „демократска слобода“ појединца у капитализму била сведена на потпуно условљено и строго контролисано „кретање удова“, које је претходно описао (видовити) Хобс, и где је власничко право, утемељено на монополу приватне својине, право на унајмљивање и отпуштање запослених, давало индустријском деспоту власт над животом и смрћу радника, његових невољних поданика, изложених потпуној власничкој самовољи, којој су – у времену које је претходило модерном – чак и императори прибегавали са великом стрепњом.
„Полазећи од става да је људска природа зла – каже Џон Зерзан – ауторитет се прихвата као божански дар, који нас спашава од дивљаштва карактеристичног за људско постојање пре настанка цивилизације, а које је било обележено отуђењем, бруталношћу и незнањем.
На основу предходног, следи закључак да би људи без религије, владајућих структура и напорног рада још увек живели у пећинама. И то је кључно оправдање за постојање и доминантну позицију војске, религије, закона и државе, без којих би сви живели у складу с бруталним Хобсовим клишејима.
Проблем с тим представама је у томе што су оне, наравно, потпуно погрешне”.
Хобсова једнострана слика свакодневног живота, као сталне борбе за моћ подстакнуте страхом и мотивисане егоизмом, практично је поставила основ за будућу стратегију империјализма. Она је била темељ доктрине прогреса, оног „напретка“ који ће донети машина. Његово схватање људског живота као „борбе за опстанак“, била је изговор за истребљење многих неприпитомљених људи, читавих народа, као и многих биљних и животињских врста.
