Милан Миленковић: Пустињски монотеизам

Ми живимо у свету који је дословно прекривен монотеистичким религијама: комплетна Америка, Северна и Јужна, Европа, Аустралија, као и велики делови Азије и Африке су или хришћанске, или исламске територије, са свим подваријантама које ове две конфесије носе. Услед тога што смо такав свет затекли рођењем, потпуно смо пропустили да видимо да је монотеизам локални производ, односно производ једне културе и једног етноса: семитски народи су искључиви творци монотеизма.

Исто тако смо научени да мислимо да је монотеизам виши ступањ развоја религије, односно да се религија успиње од анимизма и тотемизма, преко многобоштва, до монотеизма. Виши степен религије – монотеизам – би подразумевао и да је култура која је до њих дошла на вишем степену од осталих култура, но то се никако не може са сигурношћу утврдити.

Велике групе народа, попут Кинеза, Индуса, Германа, или Словена, никад нису дошле до монотеизма, већ су га просто увезле од семита. И, ту долазимо до једног парадокса: антисемити су, веома често, фанатични следбеници јеврејског бога и његовог сина, који је етнички Јеврејин. То је тако кад се увози религија. Антисемитизам, који је мени лично неразумљив, потпуно смеће са ума да је семитска религија створила малог Јеврејина у свакоме од нас. То што Јевреји нису хришћани, не мења чињеницу да је хришћанство јеврејски производ и то далеко успешнији него све јеврејске банке и капитал.

Занимљиво је да се хришћанство мање ширило мисионарењем и убеђивањем, а далеко више наметањем од стране власти и, стандардно, колонизацијом, односно огњем и мачем. То је апсолутни доказ против привлачности хришћанства. Да је у њему било нечег привлачног, милиони би га прихватили сами од себе, без притиска државе, свештенства и батине. Религиозни Стокхолмски синдром се огледа у томе што унутар народа, којима је наметнута туђа религија, ропски карактери страсно и предано љубе баш оно што им је батином додељено.

И сами семитски народи су се дуго борили против многобоштва, што се да разумети већ при површном читању Старог Завета. Оно што је победа монотеизма донела, а што је слабо примећено – не у теологији, за њу то и није важно, већ у политичким наукама, је то да је од тог часа, правоверност постала критеријум припадности заједници. Другим речима, народ није заједница крви, заједница обичаја, заједница сећања и очекивања, већ само заједница једноверних. То је савршена подлога за верску искључивост и нетрпељивост. Управо зато, пре монотеизма нема верских ратова. Многобошци су се отимали око моћи и плена, али никоме није падало на памет да своју веру намеће пораженом. У Риму су, рецимо, грађани другог реда били они који нису римски држављани, а приватно право је било последица грађанског права. Са монотеизмом, грађанско право се изједначава са верском припадношћу, те је и приватно право последица верског положаја у друштву. Неприпадници, звали их каури, или гојими, унутар правоверне заједнице не могу да имају једнак положај. Доцније, како су векови пролазили, и словенско-германски хришћани и муслимани су преузели концепт верске искључивости, те данас једни друге зовемо катићима, шизматицима, балијама итд. Верска искључивост је постала покретач сваке друге искључивости. Верски ратови на Западу су најчистији израз верске нетрпељивости унутар истог етноса – ратова у којима су се масе европског становништва тукле око испавног доживљаја туђег бога. На крају, после два и по века, етнички критеријум је надвладао верски, али не и код Словена: огромне напетости између руса и Пољака, између Срба, Хрвата и Бошњака, између Чеха и Словака, нису последица расне или етничке различитости, већ искључииво верске.

У том смилсу, може се изнети теза – можда и превише смела – да је монотеизам тријумф свештенства и државног апарата над етничким и обичајним елементом, односно над народом самим. Сатанизација иновераца се подразумева, чак и кад се, у међусобним сусретима, представници клера и власти, ословљавају браћом.

Многобожачке религије нису ефикасне у пасивизацији друштва, док су монотеистичке савршене за ту намену. Паганска друштва доње слојеве држе опчињене силом, док се у монотеистичким друштвима нижи слојеви контролишу сами, помоћу религије. Спас се изместио у оностраност. Слобода и правда више нису на овом свету. Управо та особина монотеизма – да измешта стварност из центра живљења – учинила је да су световне власти те религије силом наметнуле народима. Покорност је, после искључивости, најважнији атрибут монотеизма.

Трећи важан атрибут монотеизма је постојање теологије, која је немогућа у политеизму, у коме постоји само митологија. Митологија је увек иста, а теологија је прилагодљива и тражи тумача. Тај тумач је свештеник и то што је тумач светих списа даје му привилегован положај у друштву. То да је свети паразит сам себе овластио да нешто тумачи, изгубило се из сећања – обичном вернику се чини да је положај свештеника установљен директно од бога.

Нужним начином, кроз време, тумачу божје воље почиње да смета Бог, постаје узак за његове потребе, те се, у наше време је то сасвим видљиво, Бог мора протерати из верског осећања. Он ће се, наравно, и даље налазити на уснама, у његово име ће се све радити, али полако ишчезава из срца. На место Бога, долази његов тумач – свештенство. Директан контакт човека и Бога постаје јерес, јер се заобилази суперпроводник – црква.
Пошто је протерала Бога, црква је и сама себи ископала гроб. Неко време, за највише једну или две генерације, црква ће покушати да методима које користе секте (индоктринацијом, „црквеношћу, јевтином духовношћу и испирањем мозга) веже вернике за себе, али верници траже тајну и чудо, а не ритуале. Пре или касније, испоставиће се да је птица веће чудо, него владичански мерцедес и оваквој цркви ће доћи крај. Она ће или постати нескривена секта, или нестати.

Већ данас је очигледно да су се, унутар монотеистичких религија, Чудо и Тајна одмакли у даљину, а заменили су их укочени ритуали, из којих је ишчезло осећање. Хладни жар вере, вере која је доказана, која је у књигу уписана, а није проосећана нити доживљена, не греје више никог. Да монотеистичке конфесије немају употребну вредност за политику, већ би догореле.

Те конфесије су укинуле непосредну везу између човека и Бога, а себе су инсталиирале као посредника. Сам Исус је био, ако о њему ишта можемо сигурно знати, борац против цркве, против сваког верског организовања. Он је укинуо дистанцу између човека и Бога, укинуо је саму идеју посредништва, јер је Бог у свакоме од нас, он је свуда и у свему. Та мисао је несносна за сваку цркву, јер тамо где нема дистанце између бога и човека, за цркву места нема.

Кад дође, а то време је близу, до пада науке, која је за неколико векова била супститут вере, поново ће се јавити она чежњива метафизичка глад за Тајном и Чудом, а монотеистички жреци неће имати одговор на ту глад. Седеће у својим скупим резиденцијама, дубоко огрезли у опачинама и пороцима сваке врсте, мислећи да ће, и даље, све празнине душе моћи да закрпе цитатима из светих књига и празним ритуалима. Црква је до те мере адаптибилна да може да преживи чак и протеривање Бога из ње, али неће умети да се носи са метафизичком глађу посттехнолошког доба.

Пад хришћанства и ислама ће се најмање одразити на семитске народе, јер историја монотеизма спада једино у њихову културу и њој органски припада. Несемити ће морати да творе себи нове богове, или да се врате боговима својих предмонотеистичких предака.

За народе Балкана то ће бити доба када ће све разлике између балканских народа почети да бледе, јер су и настале на темељу прихватања туђих монотеистичких конфесија и подлегања утицајима пре свега клера, а онда и политичара који су користили веру као идеологију. Словени су, сами по себи, мање-више доброћудни, лењи и теже миру и хедонизму, а монотеизам не трпи расположења која нису радикална. У основи, ради се само о борби фракција једне исте вере и зато те борбе веома наликују партијским чисткама, а чисткама увек руководе они који се куну у мир и љубав.

Насловна – Гистав Доре, „Мојсије разбија таблице Закона“, 1866.