facebook

Милан Миленковић: Украјина међу јавом и мед сном

Милан Миленковић: Украјина међу јавом и мед сном

Антиукрајинска хистерија, која је овладала Сорабима има, као и свака филија или фобија међ’ Сорабљем, своје удбашке корене и базичне поставке, на које ми, као и сваки народ за чију се памет, културу и душевно здравље, брине полиција, реагујемо промптно и без икаквог црва сумње. Рајетин у нама заузима становишта у складу са својим закржљалим схватањем слободе и правде.

Анорганско, дакле полицијско, креирање русофилије у Сораба се препознаје по томе што у тој љубави има мало Русије, а много Путина, што је јасна индикација на политичку злоупотребу народа који нема афинитета према размишљању, а има неуротичну потребу да изражава емоције за које и не примећује да су му усађене преко овлашћених емисара службе – академика, професорћића и патриота на плати режима. На брзину је смишљена банална и дубоко нетачна прича да смо ми и Руси етнички и културно блиски (иако се из авиона види да имамо веома велике расне разлике, а култура нам је толико сродна да се са Русима, кад их негде сретнемо, споразумевамо на енглеском) и та прича је телетабисима питка, јер никад нису ни помишљали да би нешто што долази са медија могло бити неистина. Дужи је низ ситуација у којима смо од Руса имали штету, него списак ствари у којима смо од њих имали корист. Бесмислено је наводити такве историјске ситуације, јер би одговор удбоопамећене масе увек био „да, али“, „није то баш тако“, или легендарно „све си тачно рекао, ал’ опет ниси у праву“. Зато Шешељ, који је све, само не наиван, уопште не улази у наше и руске односе током последња два века, јер их он, као образован човек, добро познаје, него оптира за Русију аргументима који су баждарени према памети телетабиса, типа: „Руси нас бар никад нису бомбардовали“! Ето аргумента за братство и љубав! Брат је свако ко те није бомбардовао. Зимбабве, Монголија, Бијафра… Ова мисао, ова креација старог удбашког активисте Воје Ш.,савршено се примила на наше релативно мало коришћене мозгове, тако да је број Соаба који није поновио ову ингениозну Шешељеву мисао сасвим занемарљив.

Имамо ружну у штетну навику да своје љубави и мржње рационализујемо, да сами себи дајемо илузију да је та љубав прошла кроз мисаони апарат, при чему масивно иигноришемо све чињенице које обарају нашу љубав. Русија је створила Санстефанску Бугарску, коју је подржавала на нашу штету до пада царевине. Гурнули су нас у два рата са Турцима 1876–1878, у коме смо први изгубили, а други добили, што је резултирало ширењем Бугарске. У Првом св. рату су ратну помоћ сурово условљавали предавањем Македоније Бугарској. Доцније, 1948., запретили су инвазијом и кињили су ФНРЈ санкцијама. Улога СССР-а, доцније и Русије, у распаду Југославије, још није сасвим јасна, али одликовање Туђмана 1996. и Месића, мислим 2008., уз упадљив изостанак одликовања и признања српским лидерима, много говори ономе ко хоће да разуме. Док су НАТО бомбе падале по нашим главама, Руси су нам слали веселе Козаке да нам певају песмице и – ово је најлуђе – ми смо то доживели као озбиљну помоћ. Цар је 2003. повукао руске трупе са Приштинског аеродрома. На молбу Срба с Косова да их заштити руским држављанством, одговорио је да за то не постоје законске могућности и неколико дана после тога дао је руско држављанство Жерару Депардјеу. После 2000-те, Русија се не налази ни међу првих десет земаља које су материјално помогле Србију, а братски гас је све време био 30-50% скупљи него за Немачку. Наравно, било је ситуација и када је Русија била на нашој страни и помогла нам, али ове претходне аргументе смо леденим удборусофилским погледом лобовали као да их нема.

Каже Мојсије у Тори, када забрањује Јеврејима да држе робове: „Опомени се да си био роб у земљи мисирској“. Ми крвожедно гледамо како бомбе, истина братске, руске, падају на украјинску децу, не опомињјући се да смо ми, пре мање од четврт века, били у истој ситуацији као и Украјинци данас, а да бомбе убијају, биле пријатељске, или непријатељске. Пропаганда је убацила у наше бинарне мозгове, који капирају само јединицу и нулу, причу да су Украјинци нацисти, а Руси добричине. Један Толстој, један Тарковски, или један Замјатин би се веома изненадили да ствари стоје тако једноставно. Нама једноставност, да не кажем плиткомисленост, лепо стоји. За друго нисмо способни. И, да буде интересантније, бинарна мисао не краси само приглупе, већ и паметне и образоване Србе, без обзира да ли нагињу Западу или Истоку. Наш нервни систем је тако баждарен да се не умара сложеном мишљу.
Ми чак и не капирамо да је митинг подршке Русији организовао Велики Снабдевач брашном и осталим провијантом. То се види по две ствари: организација митинга је вишеструко надмашила способности званичних организатора, док је реквизита била скупа, а позанто је да путинфили точе само љубав, паре никада. Велики Снабдевач је, ономад, на Генералној Скупштини УН прогутао жабу, осудивши руску агресију на Украјину и овај митинг је требало да изазове (и изазвао је) излив путинофилије у мозак Сораба, чиме је повраћена равнотежа у Космосу. Русоманска хистерија Русији нит’ помаже, нит’ одмаже, али Вучићу користи изузетно много.

Наше фрустрације због тродеценијских пораза су нас, услед пада националног самопоштовања и самопоуздања, гурнуле у руке Великог брата. Операција буђења љубави према Путину од стране службе никад не би успела да није имала реалну подлогу, а то је мутно осећање да ничему више нисмо дорасли да нам је потребан спасилац. Русија је, у последње две деценије,ишла корак напред, два назад; ове напред смо у звезде ковали, оне уназад смо оправдавали и објашњавали генијалном политиком цара, коју не капирају ни енглески лордови, ни ЦИА, ни Ми6, али разуме свака вуцибатина у Србији која уме да цимне пиво испред продавнице. Почињем озбиљно да се плашим руског пораза у Украјини, не непосредног, него оног који мора доћи касније, јер ће то нашу фрустрацију само увећати и створити, као и до сада, потребу да стару глупост бранимо новом и већом, неспособни да признамо своје заблуде.

Некада су људе хватали и у ланце окивали да би били робље. Данашњи Срби, већина нас, рођени смо као слободни људи, што је било наслеђе наших поносних и храбрих дедова, који су знали да се слобода храни крвљу, а не петицијама и митинзима. Ми смо, дакле, рођени слободни, али смо робље по сопственом избору, јер нам је некомфорно да хранимо слободу. Робље смо Запада, робље политичара до нивоа месне заједнице, па и робље цара Путина, јер су нам остала ропства била недовољна. У гаражи Голф, на штедњи евро, телефон Самсунг, ТВ Сони, а у срцу Цар. Чекамо руску победу да поништи све наше поразе.

Мени је, уз ризик да се однародим, сумњива мисао да су сви Украјинци нацисти, укључујући и децу. Морам да питам неког путинофила на ком узрасту Украјинци постају зликовци и фашисти: са пет година, седам,, петнаест… а, да, деца нису нацисти, они су колатерална штета, жртве нацистичких опредељења родитеља! Занимљиво је да би НАТО баш то тврдио за Милицу Ракић и да је баш то тврдио за онолику српску децу побијену 1999-те. Сада ми – бинарни и капиталистичким дриловањем ослобођени емпатије, користимо НАТО аргументацију против Украјинаца и то стога што нам је руска национална безбедност – из неког непознатог разлога – важнија него сопствена безбедност. Не би ме изненадило да се у намученим нервним системима путинофила зачне мисао да Рус има специјално оружје, које препознаје нацисту и разликује га од обичног човека, те да бије селективно. Никада кроз наше, удбашким наративима измождене мозгове, није прошла мисао да Украјинци, Пољаци и остали народи имају своје разлоге да о Русима мисле другачије него ми. Свак је дужан да Руса воли, јер га Сораб воли! Ко не воли – да се бомбардује! Мислимо да, ако смо ми вољни да будемо руска губернија, сви морају да буду вољни. Причај српски, да те цео свет разуме и мисли српски да те цео свет презре.

Сам цар наш и Бог, Владимир Владимирович, решио је да заштити Русију , државнички и мудро, од недоказане претње нуклеарним пројектилима са украјинске територије. Ако. Кад већ није успео да је заштити, готово четврт века, од пљачке, од тајкуна, од олигарха, бар да је заштити од утварне претње. Решио је цар да, док руски народ не ослободи замишљених ракета, не купује јахте и виле. Изгледа, међутим, да руски војници нису одушевљени идејом да умру за цара, као што наши царољупци претпостављају. Бојим се само да оволики царољуби не похрле у Русију, да као добровољци попуне проређене редове руске војске
Ко је прочитао Сеобе Милоша Црњанског – а неки јесу, јер нису могли да побегну до лектире – могао је да вди Русију као недосањани сан Вука Исаковича. Ко је прочитао другу књигу Сеоба, могао је да види праву Русију, у којој се нашао Павле Исакович, а коју је Црњански представио управо као Путинову Русију данас. Срећом, путинофили не читају, иначе би се разочарали. Не у Путина, него у Црњанског, наравно.

Ја неколико ствари сигурно нећу дочекати. Прва је да српски народ има мишљење о ма чему, а да му га није усадила тајна полиција. Нећу дочекати ни да опозиција не буде под контролом власти и полиције. Нећу дочекати ни да Сораби имају тачку гледишта, да им расположење не надилази памет.

Рат у Украјини је показао еруптивну сорабску неспособност да се разуме стварност, али и исто тако будаласту способност да се удробе заједно лажи, политика, православље, мистика, потреба да се здипи неки динар на путинофилији и – ово је најбоље – да се сва та збрка објасни рационално и аргументовано, што је немогуће и уз помоћ Дејвида Коперфилда. Гледао сам, за мојих шездесет година, многе сахране српског духа, морала и памети, али овако дубоку црнину још нисам носио.

На крају, стихови Тараса Шевченка, великог украјинског песника:

Опорука

Умрем ли, покопајте ме
Сред пространих степа,
Око мене да се шири Украјина лијепа.

Да из гроба могу гледат
Ливаде и поља
и слушати бучни Дњепар,
Колико ме воља.

Па кад он из Украјине
До у сиње море
Крв душманску љуту спере –
Поља ћу и горе

Оставити и полетјет
До самога бога
Да се молим. А све дотле –
Не признајем бога.

Устајте покопавши ме,
Окове сломите
И слободу тад душманском
Крвљу пошкропите!

И новој породици,
Слободној; без сјене,
Добром, благом којом ријечју
Спомените мене!

 

 

Насловна – Иван Николајевич Крамској, портрет Тараса Шевченка

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. Goran Katić

    Mi nismo savjest svijeta, kao što to nisu ni zapadnjaci, ni Kinezi, ni Rusi, ni itko. Za nas ne važa druga, svetačka, pravila i kao što naš neprijatelj može ne mariti za žrtve i razaranja koje je on počinio, te se istima naslađivati i formirati državu i mitove oko istih, možemo se i mi distancirati ili naslađivati bilo čime od čega imamo ili nemamo korist. Zapad nam je otvoreni neprijatelj već dugo, a neprijatelj našeg neprijatelja je naš prijatelj. Šta Srbi rade u slobodno vrijeme nebitno je isto kao što je nebitno šta obični Kinezi ili bilo tko običan i nebitan igdje radi.

    Reply
  2. vilogorski

    Дал на Исток ил на Запад, питање је сад

    1. Запад увиђа да ће се руско – украјински проблем тешко решити мешањем треће стране, која има неке своје интересе који су поново реметилачки у међуодносима две стране у конфликту.
    2. Руси својим саопштењима позивају на смирење узавреле ситуације.
    3. Европа јасно наговештава да се земље Западног Балкана по убрзаном поступку приме у ЕУ, и позива Кину на састанак где би се отворила питања од заједничког интереса у садашњој констелацији односа.
    4. Америка јасно поручује да је сазрело да се реши и међунационални проблем на Балкану.
    Е ово балканско питање је за нас најбитније.Важно је то, да се и други питају а не само Европа и Америка. Зато је битно да и даље седимо на две столице, јер ако Кина и Русија буду учествовале у доношењу коначног решења ми ћемо имати више простора за политичке маневре које можемо користити.Решавање српског питања у расправи је битно јер је наше постојање и судбина живљења на овим просторима кључно за будућу стабилност Балкана. Наш проблем чекамо да се реши ево већ двеста година. То питање је било узрок трагедија у покушајима да се реши кроз сва европска страдања и плаћена је велика цена а оно ни данас није решено.
    Верујем да је сазрело време да се реши поштено и дуготрајно.
    То би свима донело корист и просперитет.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.