или:
Кратка историја совјетске антифашистичке борбе
Поводом Дана победе, важно је упамтити да га прославља и Руска федерација, као наследник СССР-а, и пошто je наследник победе, мора бити и наследник пораза, лажи и заблуда.
Једна од намерно прећуткиваних историјских чињеница (не забрањена и скривана, него просто – чињеница коју није погодно спомињати) јесте Пакт о ненападању између Немачке и СССР-а, познат као Пакт Рибентроп-Молотов, који је склопљен 23.08.1939. године, само недељу дана пре немачког напада на Пољску, при чему је једна од тајних клаузула Пакта била и подела Пољске између потписница Пакта.
Хитлер је и до тог тренутка био нациста, није то постао после тога. Черупање Пољске од стране СССР-а (и њеног правног следбеника и наследника победе РФ) свакако није био пријатељски акт, поготову што је то черупање урађено у договору са доцније мрским, а тада савезничким нацистима. У славне подвиге СССР-а (и њеног правног следбеника и наследника победе РФ) спада и силовање Финске и упад у балтичке земље. Ово говорим због тога што је у нашој комунистичкој, а доцније и русофилској литератури и апокрифним причама, Пакт Рибентроп-Молотов слављен као врхунац совјетске (и наследне руске мудрости), као и нужност, да би се Хитлер бар неко време држао подаље од граница. Ако и јесте тако, черупање Пољске, скупа са нацистима, те силовање Финске и балтичких земаља, сигурно није мотивисано одлагањем немачког напада, него социјал-империјализмом.
Тренутак у ком је нацизам постао непријатељ је дан напада на СССР. Дотле је био сасвим прихватљив, чак окићен савезничким ореолом. Хитлер је, годинама пре тога, пре 21. Јуна 1941., извршио аншлус Аустрије, упао у рајнску област, заузео Судетску област, напао Француску и Пољску, ратовао са Британијом на мору, у ваздуху и у Африци и, као такав, и даље је био подобан за СССР и његовог наследника, Руску федерацију. Ово понављам да неко не би стекао погрешну представу да је СССР био савезник нациста, а РФ победник над нацизмом, јер у сорабским, путинољубљем опустошеним лобањама, свака прича може да се угнезди, ма како суманута била. Дакле: наследик победе је и наследник Пакта Рибентроп-Молотов.
Кад неко ухвати да ламентира како, ето, Пољска радије бира да буде западна колонија, него да буде у братским односима са Русијом, не мора да копа дубоко у средњевековне поделе Пољске, довољно је да запази да је само СССР опасно гњавио Пољску, од 1939. године до пада Гвоздене завесе. Право је чудо да Пољаци и остали народи усрећени руском хегемонијом данас између себе не говоре енглески, само да утекну од „словенског братства“.
Зачудо, наши архинепријатељи Британци, са браћом Французима, су против нацизма ратовали две године дуже него највећи борци против нацизма, СССР и његов следбеник, РФ. Ушли су у рат против Хитлера још у септембру 1939., баш док је СССР савезничио са њим из петних жила. Чак се и КПЈ нашла у проблему како да правда савезништво између Хитлера и Стаљина и правдала га је на исти, бедан русофилски начин, како се то ради и данас: лукавошћу стрица Јосифа Висарионовича – лукавошћу коју је видео сваки члан КПЈ, а није видео нико из немачког политичког и ратног естаблишмента. Пакт је лукави Стаљин склопио да би спречио немачку агресију, али је план био недовољно лукав, па су Немци ипак напали. Ах, да! И далека, неважна Канада је објавила рат Хитлеру пре СССР-а.
Дакле, немојмо се заваравати и лагати сами себе: СССР је победио Немачку, а не нацизам, јер му нацизам није сметао, био је у савезу с њим. Делио је плен с њим. СССР је победио у самоодбрани, а не тако што је он напао нацисте и нацизам.
Даље: рат се водио великим делом на територији данашње Украјине и Белорусије, а партизанскки рат готово искључиво на територији ове две земље, које су, управо зато, поднеле страховите жртве. У Отаџбинском рату, Украјинци, Белоруси и остало народи СССР-а, поднели су веће жртве него сам руски народ. Данас се Руска федерација, што кажу деца „без блама“ кити и туђим жртвама. На јучерашњој паради, Путин није поменуо да је, током Отаџбинског рата, главе на олтар победе положило измешу 6 и 8 милиона Украјинаца. Та победа је данас само руска, а жртве су биле свачије.
Сећање на будућност
Многе године своје владавине, Владимир Путин је своју спољну политику оријентисао на прећутно оживљавање Пакта Рибентроп-Молотов, односно на узалудне покушаје да опет постигне договор са Немачком, превиђајући да је данашња Немачка и сама колонија, која не може да води самосталну спољну политику. До данас, свака замишљена спољна политика Русије је пропала: НАТО није расклиман, ЕУ није подељена, Кина је и даље лажни пријатељ, а сасвим искрени непријатељ Русије; две деценије су слупане у ветар. Путини, дугини, лаврови, асиметрични одговори, бриксови, Евроазијска унија – све је то једно велико лутање без икакве коначнице. Америка и Британија воде државну политику, макар иза ње стајали олигарси или лордови, али ипак државу; Русија, као и Србија уосталом, способна је само за приватне политике, за цеђење сопственог становништа и за друштво потпуне полицијске контроле. Колико год паре се слију у таква друштва, она не служе напретку, већ конзервирању стања.
Русија, у спољнополитичкој сфери, није успела ништа, осим да и даље буде демон словенства, страшило за остале словенске народе, који од руске чизме траже уточиште чак и у западном империјалиизму. Чак и тамо, на омраженом Западу. Да бисмо разумели рат у Украјини, Варшавски пакт, руски империјализам, треба да замислимо да Србија има 140 милиона становника и онда ћемо доћи до закључка да се од нашег ослобађања нико спасао не би. То је иста, или слична свест која саму себе пујда да гњави све около. Исто тако, можемо да, под истим околностима, замилсимо сваку словенску земљу Балкана, свака би иста била, само да је јака и велика. Свака би ослобађала потчињавајући.
У Русији, или код нас, могу да се пронађу тоне дијаманата, енергената, могу паре с неба да падају, ми ћемо само јести мало боље, облачити мало скупље перје и возити боља кола, али карактер друштва, друштвених односа, државне организације трајно остају непромењиви. Британске и америчке индустријске револуције мењају читав свет, а у нашем, словенском свету, не би промениле ништа. Ми смо безисторијски народи, не зато што време и историја не теку, него зато што немају смисла. Једно вечито тамо-вамо, без идеје, без правца и природног циља. И кад имамо циљ, он је дифузан, нејасан, он је мешавина жудње за моћи хорде, „слатког православља“, истине и правде и неуротичне потребе да се вајди на рачун сународника. Ниске потребе производе и ниске циљеве, а с њима и ниска средства. Дух стално иде ка небесима, а ноге остају у говнима.
