Милан Миленковић: Култ осредњости и адаптибилности

Давно, толико давно да није ни важно кад је било, прочитао сам неко америчко истраживање које jе испратило реаговање предузећа на кризе и велике падове у пословању. Насупрот нечему што би било логично, кад ствари крену наопако, фирме прво отпуштају најбоље и најгоре раднике, док се осредњи задржавају и успевају да сачувају радна места. Сећам се да ми је, док сам читао, пало на памет да у тој осредњости, у том медиокритету има нечега виталног, али и ретроградног, нечега што је непомирљиви и огорчени противник сваке друштвене акције. Медиокритету прогрес не треба, он га чак узнемирава, јер он само жели да живот проведе у заветрини и да што дуже крцка пензију, чекајући мртвачки сандук.

Но, нешто је тада искочило, неки посао, или нека сојка и ја сам ту мисао оставио у неком крајичку мозга и овог јутра, ко зна зашто, поново се пробудила у мени.

Са четрдесетак година одстојања и са приличним животним искуством, више се не свађам, у својој глави, са истраживачима. Знам да су били у праву: адаптибилност је прва, најважнија особина врсте, а са њоме, под руку, иде осредњост.

У милој нам и напаћеној отаџбини, култ осредњости и адаптибилности је сигурна брана сваком напретку. Нас прогрес интересује само ако је виши степен хедонизма: више клопе, гајбе пива, приступачнији секс и слобода да се неограничено сере о стварима о којима се нема појма.

Наравно, свако друштво је базирано на средњацима, само што су срећна друштва базирана на добро консолидованој осредњости, која је под чврстом управом онога што је натпросечно, а несрећна на осредњости као стратегији преживљавања, уз имплицитну сумњичавост, чак и мржњу, према свему што одбија да буде медиокритет.

Средњак нема снове или, ако их има, то су баналне ствари: јести, пити, шевити, дочепати се гајбе, аутомобила, бацити селфи са летовања… Идеала и великих снова овде нема. Нама недостаје онај дух Викинга који, са прамца свог дракара, гледа у мутно небо пред собом, не знајући докле сеже пучина и где је обала, али га чежња гони да иде даље, да испита границе света и снагу других народа. То је чежња за великом судбином, за моћи, за растом, макар и на туђој грбачи. И данас, готово миленијум и по касније, неки амерички, или британски морнар, једнако буљи у маглу, док плови ка својим колонијама, са идејом да њихове животне сокове прелије код себе. Стални ризик, стална спремност да се све стави на коцку и стална борба да осредњост, ако већ мора да постоји, не буде водећа мисао заједнице.

Код нас тог духа нема. Можда га је и било, кад су наши преци продирали ка Југу и ширили свој животни простор, или када су бранили Отаџбину и слободу као велике идеале – идеале који су били вредни борбе до самопоништења и смрти. Тај дух је умро и моја генерација, а бојим се ни многе које долазе после ње, неће видети. У колонијама, каква је Србија, стратегија преживљавања је крајње сведена, једноставна, оперисана од идеала и снова; не треба да преживимо Ми, него Ја. Тиме, том крајњом индивидуализацијом, задати су оквири живљења и поништене су све вредности нашег рода. Живот је изгубио хоризонт, он сада постоји само као сума фрагмената: примити следећу плату, избећи следећи напад беса свог шефа, измолити одлагање рате кредита… чак и сама помисао да би живот у себи могао садржати неку симболику, неко одрицање које није изнуђено, дражи мозак средњака на протест.

Осредњост се плански и организовано консолидује још од предшколских установа. Ми те процесе, процесе стварања медиокритета, погрешно зовемо социјализацијом, али она то није. Деца су се социјализовала одувек, а машине за производњу осредњости не постоје дуже него пола века.

Свако друштво, ако је ваљано, јесте пирамида, у чијој основи, која је широка и снажна, стоји осредњост, а на њој стоји врх, који представља највише и најбоље што једна заједница може да створи. Код нас је пирамида засечена, као оне у Латинској Америци: врха нема, постоји само осредњост и то не само као стварност, него као идеал. Уклопити се, прилагодити се, не таласати… Вежи коња где ти газда каже... Бежанова мајка никад није заплакала… Покорну главу сабља не сече… На врху, макар замишљеном врху наше пирамиде, не стоје ни Тесла, ни Миланковић, ни Црњански, па чак ни Вучић: стоји сиви службенк, без лица и гласа; примач плате из буџета; бициклиста, који гази све испод себе, а сагиње главу пред оним изнад себе; ђак кога се наставници не сећају… Као Бане, добри син, из песме Ђоке Балашевића. На место Обилића и Синђелића, Андрића и Пекића, устоличио се тип са кредитном картицом, оделцетом два броја мањим, шимикама и моралним склопом Змаја од Шипова.

Тајна успеха није у том типу – њега има увек и свуда – већ је, како се тривијално каже, лепота у оку посматрача. Дете које прође кроз просветну машину и релативно дијеталну исхрану, која је овде хронична због немаштине, која је такође хронична, на крају се научи да цени малу, али редовну платицу, која је некако најредовнија у државној управи. Остави мало лове са стране за статусне симболе, неке патике, наочаре, или мајицу, наивно мислећи да је Зара неки озбиљна модна кућа, не жени се док математика не покаже да он и жена могу, са две редовне платице, да купе све што им треба за живот и курчење пред комшилуком и родбином и – што је најважније – не постигну неуротичан степен нетрпељивости према свему што одбија да буде осредње. Логика је задата анорганским концептом једнакости: онај ко одбија да буде средњак није бољи од тебе, он само мисли да је бољи, јер се бољи, у ствари, не може бити. Политички концепт грађанске једнакости је отишао тамо где ни Ентерпрајз никад није стигао: изједначени су полови, памет, права, жеље, снови. Свако ко искаче из тога, непријатељ је садашњице, прогреса, будућности. Није далкео дан када ће за такве бити спремане ломаче.

Западу су потребни они бољи, они другачији, да би се макар технолошки прогрес задржао; колоније ионако живе Дан мрмота, за њих време нема смисла, а осредњост значи, између осталог, и гарантовану и атестирану послушност.