Модерниста у Сораба је комична фигура: све му мирише на бели лук, крављу балегу, на гуњ и оџаклију. Бежећи од себе и својих корена, свуда види блатњаве сокаке, простоту и беду, неписменост и прљавштину.
Он стално зазива реформе, којима ће Сораба батином у рај натерати, којим ће га упристојити, научити да једе ђумбир уместо белог лука, којим ће га научити, онако просветитељски, да сваки поток треба да има хладну и топлу воду. Говеда морају да науче да не прде, да не избацују метан у атмосферу, а фоке и бели медведи треба да, у Сорабији, уживају пуну заштиту државе.
Модерност је, у нас, друго име за скоројевићство и малограђанштину. Људи који су искорењени, који су јуче постали, желе око себе све ново, савремено и модерно. Све што је ново, неизоставно је боље и прогресивније него оно старо. Традиција, обичаји, наслеђе, култура – све су то скупа творевине примитивног духа, коме је потребно просветљење по мери модерног идиота, а идиот је зато што нема никакву сумњу у себе и своје светоназоре.
Посебно су отровни и злоћудни модернисти са периферије великих градова, или из малих вароши, који су велики свет и све у том свету гледали из жабље перспективе. Углавном су то потомци прве генерације пролетријата, они који су, у трагикомичној форми почели да ваде, с муком, празилук из дупета, али тако да увек остане неко парче које, чак и ако га ви не опажате, једни у другима непогрешиво препознају.
Две нумине стоје у средишти модернисте: разум и корист. Све што се њима не може објаснити, ништавно је и бесмислено. Да се може, макар делимично, живети на нивоу симбола, да се не мора обавезно објаснити и објашњавати живљење, нити се обавезно мора вајдити на њему, мисао је која је сасвим страна модернисти. Најбоље је што се он осећа позваним да буде мали Доситеј, просветитељ, да је дужан да све око себе дави и гњави утилитираним погледом на свет и наморава друге да се клањају његовим идолима.
Српски модернизам заправо има мало везе са самим кретањем друштва, јер модернисти и немају неку зрелу, довршену идеју, већ само хоће да афирмишу хомо новуса у себи – да стекну друштвену предност у односу на оне који нису модернизовани, а онда, на крају, да се између себе такмиче, не би ли се издвојили у шампионе модернизма у крилу самих модерниста. То такмичење добија свој гротескни вид баш код речених сељачких Робеспјера, који увек иду у екстрем и који увек усвајају и оштро заступају оне западњачке идеје које ни на самом Западу нису прихваћене због вишка радикализма. Убити сељака и није тешко, али убити сељака у себи је готово недохватан задатак.
Са конзервативцима је ситуција још сложенија, јер они, у позадини великог лавежа, уопште нису конзервативни у класичном значењу појма, већ хоће конзервативизам управо као модерну идеју. Другим речима, они су модернисти на другачији начин. Они, као и модернисти, захтевају просветитељски приступ народу, коме треба објаснити да је решење свих његових проблема у повратку на старе, проверене вредности нашег милог и напаћеног народа.
Проблем настаје кад те вредности треба дефинисати, јер модерни конзервативци немају појма о чему причају, зато што и сами потичу из радничко-службеничког миљеа и о традиционалним вредностима и обичајима појма немају: они су их пронашли не у пракси, у родитељској кући, или у одрастању, већ у литератури махом антикомунистичких писаца и из дела опскурних ликова из наше свете мајке СПЦ, попут Николаја Велимировића и разних игумана, стараца и очева. Дакле, конзервтивизам међ’ Сорабљем је аноргански конструкт, који је бесмислен, као и модернизам, јер не задире, чак се и не дотиче, стварног друштвеног кретања, које се одвија у бази друштва, а тиче се својинских облика и продукционих односа. Без тога је свака прича обично луткарско позориште, у коме се по улицама носе или пароле на којима се слави абортус, или рипиде са сликама светаца. И једна, и друга идеологија могу само да унесу конфузију у друштво, али не могу ни да га покрену, ни да нађу ма какво решење.
Сами конзервативци су још већи снобови од модерниста. Модернисти још и живе приближно ономе што проповедају, док конзервативци не могу да нађу тачку на којој се њихова егистенција и њихове проповеди сусрећу. Данас је озбиљно питање где се налази већина гејева: међу модернистима, или у крилу геј деснице, која је најрадикалнији заступник конзервативних идеја. Ја разумем да неко ко је геј не мора обавезно бити и промотер геј права, али конзервативац не може бити никако. Дакле: конзервативизам је, за своје промотере, једнако средство друштвене помоције као и модернизам. Конзервативац се, као и модерниста, погађате, осећа позваним да буде мали Доситеј, просветитељ, да је дужан да све око себе дави и гњави утилитираним погледом на свет и наморава друге да се клањају његовим идолима.
Питање, за озбљне познаваоце, не гласи чије су идеје боље, него: Које друштвене предности и положаје стичу заступници тих једнако бесмислених идеја и шта и како они хоће да наплате кроз афирмацију тих идеја? То је све. У самим идејама нема ничега, јер су анорганске, преварне и далеко су од тежишта друштвеног кретања. У вашем се животу ништа неће променити било да се крећете кроз облак парфема, или кроз облак мириса тамјана, али ће се много променити ако поседујете својину над средствима за производњу, или је не поседујете. За ваш положај у процесу рада, за ваша права из рада, ни мало значаја нема да ли се клањате Христу, Мухамеду, Буди, Сунцу, или рокенролу, Ендију Ворхолу, или сајентологији.
И конзервативизам, и модернизам су плитки, површни и декадентни, као и њихови актери и промотери и ту се ништа неће променити. И једни, и други беже од опанака и гуња, само што се бег одвија у другом правцу, што је неспешан и што, испод мириса парфема и тамјана, иза себе оставља лаку мирисну ноту празилука из гузице.
