Србљи су, може бити, једини народ који од живота очекује – не да му буде боље, него да му не буде горе. Чак није важно ни како ти је, само да не буде горе. То је наша етнопсихолошка пројекција будућности. Кад крене турбуленција да дрма авион на 8000 метара од земље, Сораб помисли: „Добро је, замисли да смо на 10 000 метара!“
Ова наша особина, уз још неколико других,омогућава да имамо пасиван став према свету око себе, према догађајима и људима, као и да будемо сасвим аполитични и то до мере неподношљивости. То што кењамо о политици је само тандара-мандара, без икаквог циља и смисла, што би народ рекао: “рад’те уста, тек да нисте пуста“. Када наш juggernaut, калиф Александар Вучић, изађе и каже да ће нам гробља бити тесна, Сораб се снужди, а кад се испостави да ипак нисмо сви помрли, некако му је мило, весео је и тражи му се да гласа за онога ко је спречио да нас чума све подави. Ми смо као онај Босанац из вица, који је кроз шуму ходао са огромним каменом на леђима, па је на питање пролазника зашто тегли то чудо, рекао: „Кад наиђе међед, ја бацим камен, па брже трчим.“
Та црта наше душевности омогућава сваком авантуристи и преваранту да нас препада, да нам будућност боји црним бојама и да још захтева да га славимо кад то замишљено црнило претвори у тамносиву. Наша стварност, уосталом, и није оно што видимо пред собом, што смо доживели чулно, него оно што нам кажу телевизија и поп. Другачије речено: наша стварност је одсуство стварности.
Сада је у току нови препад југгернаута на Сербље: најава економске катастрофе, глади, смрзавања, мало фали па Апокалипсе. Кад, на крају, Сораб буде јео паштету и грејао се на солидних 12 степени, грејаће га помисао да је могло да буде и без грејања, и без паштете, те да онај, ко га је од шницле и 20 степени довео до паштете и 12 степени и ко му је уништио електроенергетски сектор, заслужује бар још један мандат. Кад нас још, поврх тога, грди што трошимо много струје, чију је производњу баш он уништио, ми се још осећамо кривима и гасимо сијалицу. Може и горе. Ако га наљутимо, може и ово мало да нам не да. Научени да нам неко даје, да просјачимо, да очекујемо, да не умемо да створимо и стекнемо, већ да живимо од милости калифа, помирили смо се с тим да је наша срећа у томе да не буде горе.
Важан моменат наше егзистенције су зли демони, прерушени у наше комшије и најближе сроднике, који се зову „душмани“. То су они који нас терају да све радимо њима з’инат.Они су криви за све: за то што се мрзимо с братом (посвађали нас), што се свађамо са женом (они њени душмани, мајка и отац је окрећу против мене), не диже нам се (душмани ми уврачали). Сораб би живео као Швајцарац, или Швед, али не дају душмани. И, у политици, то изгледа овако: juggernaut нам сјебе електроенергетски систем, изазове највећу инфлацију у Европи, остави нас без млека и ко је крив? Наравно, душмани, у распону од вечито кривих Хрвата и Шиптара, до Европе која нас дави, Украјинаца који одбијају да предају слободу у руке окупатора, а за нужду могу да послуже и Бакир и Мило. Кад нам неко од комшија, у три ујутро, позове полицију, зато што имамо журку са гласном музиком, прва песма после одласка дротова је: „Нека пукну сви нaши душмани“! Ниси ти другима сметао да спавају, него су тебе душмани прекинули у заслуженом весељу! Ниси ти крив што си бацао ђубре у реку из које пијеш воду, него те неки душманин пријавио комуналцима! Благо Вучићу, с нашом памећу, он никад неће бити ни за шта крив и одговоран: његово је само да преложи душмане, а наше је да их прихватимо и аболирамо Ацу Србина.
Даље: ко није Сораб, кога је природа осакатила тиме што не припада овом многострадалном и богоугодном народу, не капира наш концепт вајдице. Не зна странац и иноверц шта значи реч „заувар“. Аца Србин, међутим, зна. Зна да је наше дупе прилично јевтино, да нам је заувар 100 евра вајдице и да одмах дрешимо учкур кад чујемо да се дели. Ми знамо, иако нас краси IQ 89, да је узимање лове из руку упропаститеља свог народа и државе нерегуларно, али ми то себи представимо као „то су наше паре“, „ако не узмем, узеће неко други“, или „не даје то он“. Наша морална позиција нас уопште не брине. За Сораба је морал оно што се очекује од других, а не од себе. То би, чак, било регуларно, као некакво функционалистичко становиште, када Сораб баш о моралу не би највише волео да кења. Само Сораб може да узме мито и остане поштен – другим народима то није приступачно, јер нису снабдевени борбеним комплетом слатког православља, које је мајка наше моралне амбивалентности: грех је оно што чине други, несрећа је оно што се деси нама.
И, тако, наши животи пролазе безнадежно и бесмислено, у борби против душмана, од вајдице до вајдице, у захвалности владарима што није горе, него је само лоше, у потказивању, оговарању, у мржњи према ближњма и инфантилној егоцентричности. Србин није у Бога веран зато што је неки метафизичар, или контемплатор, већ зато што се себи допада као верник, а ако има и нешто пара у томе, окрилати, земљу не додирује.
Биће, ипак, да наше мане и нису толики проблем. Зар и Енглез нема мана? Француз? Еским? Имају, наравно, но код нас постоји читава медијско-полицијска машина, која се стара, путем уцена, дебилизације и поткрепе рђавих поступака, да наше мане фиксира и да нас спречава да их се некако ослободимо. Опет, нас потапа, више од мана, недостатак врлине коју смо изгубили. Врлине наших предака, који су имали и вајдицу, и душмане, биле су такве да су држале карактере и заједиицу у равнотежи.
Ми немамо више врлине, тако да је размах мана неспутан и неконтролисан. Црква живи од греха, не од врлине. Полиција и њој подређен чиновнички апарат живе од злочина и мутљавине, не од поштења. Вучић живи од наше алавости и глупости, а не од памети и уздржаности. За модерно друштво, а за постмодерно још и више, људска поквареност је ресурс, а не грех или мана.
Насловна – Хијеронимус Бош, детаљ са триптиха „Врт уживања“, око 1500.г.
