Вучић је озбиљан мајстор плавичасте магле и тананих нити, као и пуштања димних завеса преко диригованих медија. Јавност је затрпана његовим конференцијама за медије, разним акцијама, претварањем његових пословних партнера у „нашу браћу“, затрпана је причама о неукротивом расту БДП-а, причама о брзим пругама, милионима километара аутопутева…
Како ћете разликовати да ли је у питању димна завеса, односно затрпавање јавног мњења измишљеним проблемима и подвизима, да ли се стварно нешто дешава, или ће се тек десити?
Фолирање и стварност је готово немогуће раздвојити. Ипак, оштро око и трениран мозак ће уочити када се спрема нешто озбиљно, са једнако озбиљним последицама. Уочи неке представе, креште само медији, а пред право срање, Вучић да миг служби, а она својим сарадницима и онда, одједном, почињу да се пишу резолуције, петиције, апели; интелектуалци, јавни радници и опозиција шиље пера и пишу прогласе, са увек истим почетком: „Ми, забринути грађани и интелектуалци Србије, полазећи од Устава, Србије…“ Опозиција почиње да одржава бесмислене и ситне протесте, чији је једини задатак да елиминишу велике протесте. Почиње надпатриотисање, односно борба шатриота да се народу представе као бољи родољуби од оних других.
Спадам у оне издајнике српства који мисле да је Косово изгубљено 1999. и да је све што се од онда дешава, само представа у којој се патриоти надмећу за бољу мајицу, за лепшу тетоважу Св. Саве, за бољег догодинаша у Призрену, за бољи, што Шиптари кажу „врућ парол“. У стварности, од кад имамо оволике патриоте и од кад се оволика брига за нацију и државу воде, у симфонији са мајчицом црквом, живимо све горе и бедније. Наш данашњи положај најбоље говори о удбашком национализму, патриотизму и мајци цркви. Бедном, паролашком патриотизму смо жртвовали и економију, и понос, и национално достојанство, и писменост, и образовање. И – у том контексту – Косово је драгоцено. Оно се не може сачувати и то ће време убедљиво показати, али се на тој теми храни балави и штрокави патриотизам и помоћу њега се контролише читава српска политичка сцена. Уместо да се постави питање пљачке, капитализма који разара ткиво државе и народа, питање социјалних разлика, облика својине, дивљања цена намирница, становања, живота уопште, код нас се стално обнавља модерни Косовски циклус, иза кога се сакривају сав прљав веш и сви стварни проблеми.
Примиче се још један наш пораз у Бриселу, а овде ће се писати петиције, апели, биће суза, стихови ће тећи…
Овакав, мусави и неписмени српски патриотизам, са својим чедом русоманијом и својим органским партнером, Српском православном црквом, је убица српског народа и државе. Овде држави апарат убија државу, црква убија веру, а патриоти уништавају родољубље. Слуђена маса и не хаје: и она је спремна да сва своја убеђења, која су на друштвеним мрежама тврђа од камена, мења за 50 јура, или ручак, ако има ко да плати. Морони продају памет, курве поштење, факутети дипломе, а обичан Сораб уверења и убеђења, без иикакве свести да сва његова набрекла прса не вреде пола вагине ‘ладне воде.
Укратко: одосмо у мајчину.
